PIKETIJEV UTOPIZAM: Faktički vlasnik najvećeg dela svojine kod nas je vlast. Tzv. titulari su samo miljenici vlasti. Njihova glavna funkcija je da, pored sopstvenog bogaćenja, obezbeđuju finansijsku osnovu vlasti. Zato ima mnogo fiktivnih vlasnika. Bez odluke vlasti nema privatizacije u kojoj učestvuju samo privilegovani. Kao što se vidi, jedini interes vlasti i tajkuna je – svojina i raspodela političko-partijskog uticaja. Oni koji moraju da rade u njihovim firmama su tek puki dodaci u procesu stvaranja nove vrednosti i apsolutno otuđeni od bilo kakve mogućnosti da mogu da participiraju u raspodeli dobiti.

KARL MARKS, Foto: Wikipedia

Ima li izlaza? R. Džekobi se, u potrazi za, makar delimičnim odgovorom, kreće od Marksa do T. Piketija (Kapitalizam u XXI veku) i, prvo, ukazuje na to da Piketi ne uzima u obzir važnu činjenicu: „Ne uzima u obzir socijalni kapital, akumuliranu kulturu i savoir-faire koji su se nakupili kod bogatih i prokrčili stazu za uspeh njihove dece. Ograničeni socijalni kapital drži marginalizovane na margini isto koliko i bankovni računi.“ Pa, dodaje: „Piketijev utopizam ima praktičnu prednost – utemeljen je na poznatom rečniku poreza i regulacija; zahteva globalnu saradnju, svetsku vladu, za uvođenje globalnog poreza koji će zauzdati ,beskrajnu spiralu neegalitarnostiʻ. On nam nudi nešto opipljivo, švedski kapitalizam koji je ublažio ekonomske ekstreme. Ne bavi se viškom radne snage, otuđenjem rada, niti društvom koje pokreću novac i profit. Piketi ove stvari prihvata, i traži da ih i mi prihvatimo.“ A, drugo, kod Marksa Džekobi nalazi: „Marks nam pruža više – i manje. Njegova osuda je dublja i šira, ali nema ‚uputstvo‘ u zaključku. Njega bismo mogli nazvati antiutopijskim utopistom. U jednom pogovoru, on ismeva neke koji bi da pišu ‚recepte za kuhinju budućnosti‘. Iz njegovih ekonomskih spisa izvire vizija, ali ona nema mnogo veze sa egalitarizmom. Marks je uvek odbijao primitivističku jednakost u zajedničkom siromaštvu, koja bi predstavljala ‚univerzalnu osrednjost‘… On je prihvatao bogatstvo kapitalizma, ali ne i njegovu antagonističnu suštinu u kojoj sav rad – celokupno društvo – postoji samo kao oruđe profita. Veći egalitarizam samo bi demokratizovao ovo zlo.“

Dodajemo na koncu: možemo mi da pišemo o prekarijatu i radničkoj situaciji, ali ukoliko radnici, svi oni koji žive od svog rada, koji nemaju kapital…, autonomnim samoorganizovanjem (mimo postojećih sindikata i partija), ne počnu da menjaju svoj društveni položaj, svo pisanje će biti uzaman. Borba protiv nehumanog radnog prava, protiv eksploatatorskih falangi je moguća samo ako se začne među onima koji žive od svog rada. Da, dug je i mukotrpan taj put. No, bojimo se, drugog nema. Za kraj, odbaciti štrajk glađu i odsecanje sopstvenih prstiju u znak protesta – i zdravlje i prsti su potrebni i za rad i za pesnicu.

2 Komentari

  1. Da, to je to. Vrlo jasno napisano, gotovo kao putokaz za sve koji bi da se suprotstave proizvodjacima problema i prekarijata danas.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.