PREKARIJAT & OTUĐENJE: Potrebno je skrenuti pažnju i na činjenicu da je o sličnom, (neko će reći, istovetnom) fenomenu svojevremeno pisao K. Marks. Ono što predstavlja neizmenjenu dimenziju klasne stvarnosti u Marksovo i današnje vreme, Marks je objasnio na sledeći način: „Dakle, mi sad treba da shvatimo bitnu povezanost između privatnog vlasništva, gramzivosti, odvajanja rada, kapitala i zemljoposjeda, između razmjene i konkurencije, vrijednosti i obezvređivanja ljudi, monopola i konkurencije itd., povezanost tog cjelokupnog otuđenja s novčanim sistemom.“ Radniku, nužno, proporcionalno pripada sve manji deo dobiti što više bogatstava proizvodi.  Videće se iz narednog navoda da Marks sasvim razgovetno opaža nevolje koje donosi globalizacija, a o čemu se danas (uz zaborav Marksovih opservacija) raspravlja, neretko, na marksistički način, a neretko i Marksovim jezikom: „Radnik postaje utoliko jeftinija roba ukoliko stvara više robe (kurziv – moj). Povećanjem vrijednosti svijeta stvari raste obezvređivanje čovjekova svijeta u suprotnom razmjeru. Rad ne proizvodi samo robe; on proizvodi sebe sama i radnika kao robu…“ Marks je procese radnikovog postvarenja i nepriznavanja njegovog rodnog karaktera u kapitalističkom svetu nazvao otuđenjem. Danas istu ili vrlo sličnu globalnu pojavu nazivamo prekarnošću: „(…Ukoliko radnik više proizvodi utoliko ima manje za potrošnju, ukoliko stvara više vrijednosti utoliko postaje bezvredniji, nedostojniji, ukoliko je oblikovaniji njegov proizvod utoliko nakazniji postaje radnik, ukoliko je civilizovaniji njegov predmet utoliko barbarskiji postaje radnik, ukoliko je moćniji rad utoliko nemoćniji postaje radnik, ukoliko je rad bogatiji duhom utoliko je radnik postao gluplji i rob prirode.) Nacionalna ekonomija skriva otuđenje u suštini rada tako što ne razmatra neposredan odnos između radnika (rada) i proizvodnje. …Rad …prizvodi palače, ali za radnike jazbine. On proizvodi ljepotu, ali za radnika osakaćenje. On zamjenjuje rad strojevima, ali jedan dio radnika baca natrag barbarskom radu, a drugi dio čini strojem. On proizvodi duh, ali za radnika proizvodi glupost i kretenizam.“ Skoro svi fenomeni, koje nabraja Marks, su i danas aktuelni. Završno sa ogromnim bujanjem industrije zabave kojom je premrežena sva svakodnevica radnikâ i, dakako, ljudi uopšte. Industrija zabave je pod većom ili manjom kontrolom centara političke ili finansijske moći. Naravno, i uvek je u dosluhu sa onim stanjem duha koji je E. Moren zvao „duhom vremena“ – a možemo istu pojavu nazvati i „otuđenjem“: „Stoga se u masovnoj kulturi nikad ne susrećemo sa dubokim pitanjima čoveka u sukobu sa samim sobom, sa životom, sa smrću, sa velikom tajnom sveta. Nema one antropološke pobune, nema Edipa i Sfinge, nema vrtoglavog poniranja u ćudljivosti života, jer se sve odvija na horizontali, po površini stvarnih i imaginarnih zbivanja, i u pokretu. I ne treba zaboraviti da masovna kultura sve ulaže u ono što je u pokretu: vestern, detektivski ili, još pre, kriminalni roman ili film, snažnu komičnu ili kosmičku zaluđenost, naučnu fantastiku, američko-afričke igre i ritmove, radioreportažu, kratke vesti, fleševe. Ta delà nisu stvarana za razmišljanje u tišini, već za one koji su privrženi ludom, snažnom, jasnom ritmu ,Duha vremenaʻ.“ O ponorima parakulture, u koje otuđenje survava ljude nespremne da, pod udarima prekarne situacije, kreiraju svoje autentične potrebe, govori i sledeći sumorno karikaturalni slučaj o kome nas izveštava L. J. Gordon: „Jednom prilikom je prodato 3.000 kompleta Šekspirovih dela, punih očiglednih pravopisnih grešaka, sa listovima uvezanim naopako i sa dosta izostavljenih strana. Još ni jedan komplet nije vraćen. Veliki broj knjiga je prodat jednoj bogatoj ženi koja je htela da boje korica budu u skladu sa knjigama u njenoj biblioteci. Nije pitala za sadržaj knjiga. U nekim slučajevima takvi kupci kupuju lažne knjižne hrbate da bi popunili brojne police u svojoj biblioteci.“

Ponori parakulture
O ponorima parakulture, u koje otuđenje survava ljude nespremne da pod udarima prekarne situacije kreiraju svoje autentične potrebe, govori i sledeći sumorno karikaturalni slučaj o kojem nas izveštava L. J. Gordon: „Jednom prilikom je prodato 3.000 kompleta Šekspirovih dela, punih očiglednih pravopisnih grešaka, sa listovima uvezanim naopako i sa mnogo izostavljenih strana. Još nijedan komplet nije vraćen. Veliki broj knjiga prodat je jednoj bogatoj ženi koja je htela da boje korica budu u skladu s knjigama u njenoj biblioteci. Nije pitala za sadržaj knjiga. U nekim slučajevima takvi kupci kupuju lažne knjižne hrbate da bi popunili brojne police u svojoj biblioteci.”

Ova i još teža pitanja stoje pred zbunjenom i ošamućenom novom levicom. Termin nije nasrećnije izabran. Zapadno društvo (posebno Sjedinjene Države) ima iskustvo nove levice još od sredine XX stoleća. Ono što levica mora da učini u narednim decenijama je da počne sa ozbiljnim proučavanjem i razumevanjem prirode modernog kapitalizma. Nikako se ne treba nadati povratku nekakvog novog mesije-Marksa. On se ne može vratiti jer nije ni bio mesija već istraživač. Nikako se ne treba nadati rođenju neke nove ideologizovane revolucionarne „radničke klase za sebe“. Čak i ako se pojavi, revolucionarna klasa i njena revolucija će, vrlo verovatno, biti (a kako je Trocki napisao još tridesetih godina prošlog veka) – „izdana i izobličena“.

A. Mimica nas podseća na S. Malea: „Protiveći se, naime, ideološkom postuliranju radničke klase u smislu devetnaestovekovnog proletarijata, Mallet je našao da je u uslovima njene današnje raslojenosti jedini dovoljan i nužan kriterijum onaj po kojem se u nju uključuju sve kategorije najamnih radnika što ‚vrše produktivnu ulogu a isključene su iz vlasništva ili upravljanja sredstvima za proizvodnju‘.“ Dakle, piše dalje Mimica, „jezgro ove nove radničke klase čine tehničari i visokokvalifikovani radnici, službenici i istraživači u biroima i razvojnim službama, pogonski inženjeri itd. – dakle, sve one društvenoprofesionalne grupe koje konvencionalna sociologija, naročito američka, svrstava u novu srednju klasu, odnosno ‚novu klasu‘ (J. K. Galbraith) ili ‚service class‘ (R. Dahrendorf).“

2 Komentari

  1. Da, to je to. Vrlo jasno napisano, gotovo kao putokaz za sve koji bi da se suprotstave proizvodjacima problema i prekarijata danas.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.