KLASA BEZ IDEOLOGIJE: Kakva je ta nova, eksplozivna, nepredvidiva klasa? Prekarijat je klasa koja postoji kao klasa, ali bez klasne ideologije, bez kolektivnog sećanja, bez klasne strukture, bez profilisanog klasnog identiteta, bez unutrašnje solidarnosti, bez političke i sindikalne organizacije… P. Burdije kaže: „Nezaposlene i prekarne radnike uopšte nije moguće mobilisati zbog toga što je uništena njihova sposobnost da sebe zamisle u budućnosti, sposobnost koja je preduslov svih takozvanih racionalnih ponašanja, počev od ekonomskog računa, ili, u sasvim drugom poretku stvari, od političke organizacije… Za razliku od podproletera (prekarnog radnika – dodavanje moje), proleter ima taj minimum stvarnih garancija, sigurnosti, koji je neophodan da bi se mogla pojmiti ambicija da se menja sadašnjost u funkciji predviđene budućnosti.

Međutim, uzgred, proleter je i neko ko još uvek ima šta da brani, šta da izgubi – svoj posao, iako iscrpljujući i loše plaćen – i u osnovi velikog dela njegovih ponašanja, koja su ponekad opisana kao preterano oprezna, ili čak konzervativna, nalazi se strah da ne padne još niže, da se ne vrati u podproletarijat.“

Za establišment prekarijat ne postoji – ni kao klasa, ni kao pojam. Međutim, proces prekarizacije je trajniji nego što se mnogim analitičarima danas čini. Osamdesetih godina prošlog stoleća V. Arzenšek najavljuje prekarnu budućnost: „Koreni zla se nalaze u osnovnom odnosu radnika prema procesu. Nijedan oblik ekonomskih aranžmana ne može kompenzirati činjenicu da je čovek u procesu rada dehumanizovan zbog prirode radnih zadataka.“

Studenti

Da li su establišment i vlast, postavlja pitanje Stending, nezaintersovani za prekarijat zato što „možemo ustvrditi da je prekarijat klasa-po-sebi, utoliko ukoliko nije klasa-za-sebe, u marksističkom smislu te reči“? Pitanje je, da li se prekarijat uopšte nalazi na putu ideološke samoidentifikacije? Još ozbiljnije pitanje je: da li su još uvek moguće ideologije u onom obličju kakve su nam poznate iz stvarnosti i teorijskih uvida? Da li je, prema tome, moguća ideološka artikulacija prekarijata ako se ima u vidu njegova skoro potpuna heterogenost? Da li je moguća ideološka artikulacija u grupaciji (koja nije strukturisana grupa) u kojoj nema grupne solidarnosti? Da li je, za pripadnike prekarijata, solidarnost uopšte poželjna vrednost? Ovo je samo deo u mnoštvu pitanja koja valja postaviti. Stending kaže da prekarijat ne oseća da je šira zajednica solidarna sa njim. To još više jača osećaj otuđenja i instrumentalizacije u sferi rada. Aktivnosti i stavovi, zavisni od stepena  nesigurnosti, vode ka oportunizmu. Nad njima nema „senke budućnosti“ koja nadvisuje njihove aktivnosti i koja im daje obećanje da će ono što oni danas kažu, urade ili osećaju imati jak ili predvidiv efekat sa stanovišta njihovih dugoročnih interesa. Prekarijat zna da ne postoji senka budućnosti, jer nema budućnosti u onome što rade pripadnici prekarijata. Isto tako, dodaje Stending, „prekarijat… nije, isceđena srednja klasaʻ, ili ,potklasaʻ ili ,niža radnička klasaʻ. On nosi osoben teret nesigurnosti i tek će imati isto tako osoben i prepoznatljiv skup zahteva.“

Bez profesionalnog identiteta
Prekarijat je stvorio fluid globalizacijske stvarnosti iz koje se ubrzano povlače dojučerašnji etablirani garanti socijalne sigurnosti. Prema Stendingovom mišljenju, ova klasa u velikoj meri stupa na tle proletarijata. To je klasa bez perspektive. Otuda je ona nova, nezadovoljna i opasna klasa. Njen bunt nije organizovan politički i nije vođen ideološkim načelima. Zato je nepredvidivo kako će početi, kako će se ispoljiti i kako će se završiti. Zbog životne nesigurnosti pripadnici prekarijata su izgubili identitet koji se zadobija zahvaljujući radnoj aktivnosti. Pa i onda kada su zaposleni, njihova karijera počiva na nestabilnim, nestalnim poslovima, što je primereno nižim kvalifikacijama. Oni ne osećaju pripadnost profesionalnoj zajednici učvršćenoj stabilnom praksom i iskustvom, moralnim uzusima i pravilima ponašanja, uzajamnošću i solidarnošću. Prekarijatu nedostaje profesionalni identitet, čak i ako neki njegov pripadnik ima visoke stručne kvalifikacije i čak ako se mnogi bave poželjnim poslovima. Za neke među njima u tome ima slobode, ali nema moralnih obaveza prema drugome. Poput onih koji su primorani da budu nomadi, te su oni putnici, a nisu doseljenici, tako i na sve one koji su primorani da pripadaju prekarijatu ne treba uvek gledati kao na žrtve. Ipak, većini je neugodno u stanju njihove nesigurnosti – oni su bez ikakve mogućnosti bekstva. “Tek kada nužni broj ljudi koji pripadaju prekarijatu sebe vidi kao deo grupe koja se suočava sa sličnim izazovima, oni će steći nužnu društvenu snagu na osnovu koje bi mogli da zahtevaju zajednički skup promena. Grubo govoreći, to je ono što se desilo s proletarijatom u prvim decenijama dvadesetog veka”, zaključuje Stending.

Pripadnici prekarijata su ljudi neizvesne budućnosti, nejasnog i nesigurnog statusa, koji rade povremene i privremene poslove, njihova primanja su neizvesna i nesigurna, radnopravna zaštita skoro da ne postoji… Ljudi u prekarnom položaju nisu, nužno, ljudi bez kvalifikacija ili sa niskim kvalifikacijama. Među njima ima i onih sa visokim formalnim obrazovanjem. Zapravo, njihov položaj je posledica nepoželjnih i opasnih aspekata globalizacije. Glavni aspekt globalizacije može se sažeti u jednu onespokojavajuću reč – „komodifikacija“. Komodifikacijom se, u ovom slučaju koji nas sada interesuje, nečemu što ranije nije imalo ekonomsku vrednost – pridaje tržišna vrednost. Tako se ljudsko telo, identitet, kultura…, pretvaraju u robu za tržište. Sve se može kupiti i prodati u zavisnosti od tržišnih sila, po cenama koje je odredila ponuda i tražnja, bez efektivnog ljudskog otpora (bez želje za otporom). Komodifikacija je proširena na svaki aspekt života – na porodicu, na obrazovni sistem, na preduzeća, na delovanje institucija, na politiku socijalne zaštite, na nezaposlenost, na profesionalne zajednice i na politiku“ (Stending). I, evo, još sedamdesetih prošlog stoleća, E. Berković je, istražujući razne manifestacije potrošačke kulture, prepisala jedan natpis sa spomenika na groblju: „Na Novom groblju u Beogradu sagrađen je 1977. godine spomenik na kojem se ispod fotografije sredovečnog čoveka pored automobila nalazi sledeći natpis: ,Dragi T. želeo si da umreš za kola i umro si. Ožalošćena supruga Z.ʻ“

No, ako je prekarnost globalna pojava koja pogađa i nerazvijene i razvijene delove sveta, ipak se, kaže S. Mihailović: „ne možemo tešiti time što je to globalni fenomen i što pogađa globalno društvo. Prekarizacija ne pogađa samo radnike bez zanimanja već i one sa najvišom stručnom spremom, ne samo fizikalce, već i novinare i brojne frilensere. U pitanju je, dakle, prekarizacija koja ima sve šire razmere kao trijada nesigurnog rada, male ili nikakve radnopravne zaštite ili niske najamnine (plate ili drugih primanja). Problem prekarizacije radnika je utoliko ozbiljniji što se ne percipira otpor, niti od pojedinaca niti od radničkih organizacija, sindikata (kurziv – moj).“

SREĆKO MIHAILOVIĆ, Foto: Zoran Raš

Slično određenje prekarijata daje i M. Ružica: „Precariat je globalni fenomen, a u evropskom prostoru ga čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije ili deindustrijalizacije ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Drugu grupu čine oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada  nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. Treću oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima. Prva grupa teži povratku prošlosti, tj. stabilnosti, sigurnosti, regularnim prihodima i novčanim transferima države blagostanja. Druga grupa, uglavnom migranti, ali i osobe sa invaliditetom i druge ranjive grupe – klizi ka pasivnoj marginalnosti i izolovanosti na periferiji evropskih metropola; treća grupa je potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova.“ Prekarijat je stvorio fluid globalizacijske stvarnosti, iz koje se ubrzano povlače dojučerašnji etablirani garanti socijalne sigurnosti. Po Stendingovom mišljenju, ova klasa u velikoj meri stupa ne tle proletarijata. To je klasa bez perspektive. Otuda je ona nova, nezadovoljna i opasna klasa. Njen bunt nije organizovan politički i nije vođen ideološkim načelima. Zato je nepredvidivo kako će početi, kako će se ispoljiti i kako će se završiti. Zbog životne nesigurnosti, pripadnici prekarijata su izgubili identitet koji se zadobija zahvaljujući radnoj aktivnosti. Pa i onda kada su zaposleni, njihova karijera počiva na nestabilnim, nestalnim poslovima, što je primereno nižim kvalifikacijama. Oni ne osećaju pripadnost profesionalnoj zajednici učvršćenoj stabilnom praksom i iskustvom, moralnim uzusima i pravilima ponašanja, uzajamnošću i solidarnošću.

Prekarijatu nedostaje profesionalni identitet, čak i ako neki njegov pripadnik ima visoke stručne kvalifikacije i čak ako se mnogi bave poželjnim poslovima. Za neke među njima, u tome ima slobode, ali nema moralnih obaveza prema drugome. Poput onih koji su primorani da budu nomadi, te su oni putnici a nisu doseljenici, tako i na sve one koji su primorani da pripadaju prekarijatu ne treba uvek gledati kao na žrtve. Ipak, većini je neugodno u stanju njihove nesigurnosti – oni su bez ikakve mogućnosti bekstva. „Tek kada nužni broj ljudi, koji pripadaju prekarijatu, sebe vidi kao deo grupe koja se suočava sa sličnim izazovima, oni će steći nužnu društvenu snagu na osnovu koje bi mogli da zahtevaju zajednički skup promena. Grubo govoreći, to je ono što se desilo sa proletarijatom u prvim decenijama dvadesetog veka,“ zaključuje Stending.

2 Komentari

  1. Da, to je to. Vrlo jasno napisano, gotovo kao putokaz za sve koji bi da se suprotstave proizvodjacima problema i prekarijata danas.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.