SLOM SOLIDARNOSTI: Nastupajuća hegemona klasa je delovala beskompromisno, ne pitajući za cenu kojom je društvo plaćalo njihov grabež. Alber Kami se, svojevremeno, obratio tim otimačima društvenog bogatstva: „Vi nikad niste znali za šta se treba opredeliti, ali znate šta treba uništiti.“

Svoj obol su dali, režimu bliski, intelektualci, umetnici… Klijentelizam nasuprot kritičkom stvaralaštvu je postao poželjna društvena norma. Obrazovanje se pretvara u inkubator za proizvodnju instrumentalno upotrebljivog znanja koje će služiti polit-tajkunskim klasama. Obrazovanjem se vaspitavaju prekarni radnici. Zbog toga se iz obrazovnog procesa sistematski odstranjuje učenje za analitičko-kritičko mišljenje. To je neprekinuta intencija – od nastanka kapitalizma do danas. Obrazovanje je imalo uzlete onda kada su se tome ozbiljno i neodstupno suprotstavljala kritička inteligencija.

Stoga valja podsetiti da je u Domu lordova u Engleskom parlamentu, početkom XIX stoleća, bilo rezolutnih otpora prema naumu da se otvore dobre škole za siromašne. Dž. L. Hamond i H. Hamond su 1917. pisali o tome. Godine 1807, neki članovi Doma lordova su bili vrlo neprijateljski raspoloženi prema „difuziji znanja“. Jedan od članova Doma lordova je ustvdio: „Divljak među divljacima je bio vrlo dobar, a razlika je uočena tek kad je došao u civilizovano društvo.“ D. Gidi, Kraljevskog naučnog društva je bio kategoričan: „Koliko god projekat bio teoretski dobar, kako bi se obrazovanje moglo pružiti radničkim klasama siromašnih, na kraju bi se moglo utvrditi da šteti njihovom moralu i sreći; naučio bi ih da preziru svoj životni usud, umesto da ih čine dobrim slugama u poslovima koji su im određeni njihovim društvenim položajem; umesto da ih podučava podređenosti, učiniće ih vatrenim pobunjenicima; obrazovanje bi im omogućilo da čitaju buntovničke brošure, opasne knjige i publikacije; to bi ih učinilo neposlušnim prema nadređenima; i za nekoliko godina rezultat bi bio da bi zakonodavac smatrao potrebnim da im se suprotstavi snažnim rukom i da usvoji mnogo strože zakone nego što su ovi koji su na snazi“.

Po završetku mučne, ratne, otimačke… tranzicije, bivšim i novodošlim radnicima su, umesto radnih mesta, ponuđeni biroi za nezaposlene i bedno plaćeni nesigurni poslovi. Takozvani povremeni, privremeni, sezonski… poslovi, poslovi na određeno vreme, imaju svoje tradicionalno ime – nadničarenje. Nadničar je, kako je R. Muzil govorio, čovek bez svojstava ili, da parafraziramo F. M. Dostojevskog, nadničar je suvišni čovek.

Nastupio je slom solidarnosti, jer „ljubav“ prema naciji nikako ne podrazumeva i ljubav prema konkretnom pojedincu, pripadniku nacije, naročito ne prema onom pojedincu koji je dopao nevolje. „Savremenoj kapitalističkoj ekonomiji potreban je radnik individualac (atomizovani pojedinac), piše S. Mihailović, a ne međusobno povezani radnici,… organizovani radnici. Jer, izvesno je da je lakše manipulisati pojedincima nego međusobno povezanim radnicima. Otuda svekolika stimulacija egoistične individualizacije i socijalnog autizma… Poenta kapitalističkog zalaganja je u pacifikaciji solidarnosti prekarizovanih radnika i neutralisanju solidarnih otpora procesima prekarizacije.“

Novinari

I tako, junak filma Watchmen (2009), superheroj dr Menhetn je, konačno, mogao da izgovori liberalističku, dekadentno-postmodernističku, frazu: „Po mom mišljenju, postojanje sveta je jako precenjen fenomen,“ dok iza koračnica, medalja, zastava, grbova, livrejisanih gardi i parada, spektakla, medijskih lagarija i agitacije, partijsko-klijentelističkog egoizma… u senci puze kolone obogaljenih, unesrećenih, orobljenih, sebi i svojoj muci prepuštenih… – žrtava ratova i tranzicije. I, to je konačna konsekvenca. Na društvenu periferiju je, u tišini, otpuzao prekarijat. Pripadnici prekarijata definitivno ne zanimaju javnost.

Javnost (čak ni naučnostručna) ovoj novoj i neistraženoj klasi ne poklanja potrebnu pažnju. Ovu klasu je među prvima istraživao i imenovao G. Stending: „,Radnička klasaʻ, ,radniciʻ i ,proletarijatʻ su pojmovi koji su ugrađeni u našu kulturu već nekoliko stoleća. Andre Gorc (1982) je davno pisao o ,kraju radničke klaseʻ. Drugi pisci su nastavili da se muče nad značenjem tog termina i nad kriterijumima za klasifikaciju. Možda je realnost takva da nam treba novi vokabular, jedna refleksija o klasnim odnosima na globalnom tržištu sistema u dvadesetprvom stoleću.“ A u našoj – publicisti se svojim radovima o prekarijatu javljaju Miroslav Ružica i Srećko Mihailović.

2 Komentari

  1. Da, to je to. Vrlo jasno napisano, gotovo kao putokaz za sve koji bi da se suprotstave proizvodjacima problema i prekarijata danas.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.