Pripadnici prekarijata su ljudi neizvesne budućnosti, nejasnog i nesigurnog statusa, koji rade povremene i privremene poslove, njihova primanja su neizvesna i nesigurna, radnopravna zaštita skoro da ne postoji. Ljudi u prekarnom položaju nisu, nužno, ljudi bez kvalifikacija ili sa niskim kvalifikacijama. Zapravo, njihov položaj je posledica nepoželjnih i opasnih aspekata globalizacije

U našoj zemlji politička halabuka i nered traju tri decenije. U tom metežu je potpuno zagubljena sudbina miliona eksploatisanih, obespravljenih, na margine odbačenih ljudi. Sve zarad „demokratizacije“ i „tranzicije“, dok se gorka stvarnost kezi u lice njihovim žrtvama..

Jednostavno, nije moguća demokratija u zemlji, egzistencijalno potpuno zavisnih ljudi, ljudi poptuno zarobljenih tiranijom korumpiranih političara i jarosnih profitera. Nikakave „slobodne“ institucije, koje, prema svom podobiju, pravi isključivo vlasničko-politička klasa, neće biti ni od kakve pomoći eksploatisanom čoveku. Obrnuto, biće na njegovu tragičnu nesreću.

Podsetimo. Uništavanje privrede i njenih velikih preduzeća je bio direktan put u prekarizaciju rada. Za to uništavanje su podjednako odgovorne političke partije, sindikati, veliki deo polit-ekonomista…, jer su vodili neumornu kampanju o „nužnosti“, društveno nekontrolisane, privatizacije svega i svačega. Setimo se horske halabuke i halakanja s kraja prošlog veka o tome da velike firme treba rasturiti, a da je budućnost u malim i srednjim preduzećima. Tako su nas ti mudraci (eno ih svake godine na turističkom paradržavnom aranžmanu „Biznis forum“ na Kopaoniku) – podučavali o bujanju ekonomske sreće u Japanu, Nemačkoj… budući da tamo ima na desetine hiljada malih i srednjih preduzeća, koja su (skoro najvažniji) temelj njihovog napretka.

Suvisle primedbe da mala preduzeća mogu biti rentabilna tek kao sateliti velikih privrednih kompleksa su nadmeno odbacivali kao „samoupravne“ tlapnje. Pa zašto Nemačka ne ugasi Folksvagen (sa značajnim državnim vlasništvom), zašto Norvežani ne ugase Telenor (sa ogromnim državnim kapitalom), ili Japan ne gasi Soni…?

ŠOK TERAPIJA: Primera je bezbroj. Naša polit-tajkunska oligarhija (svih tzv. ideoloških farbi od crvene, preko crne, do žute), pokazalo se, nije ništa drugo do uobičajena kompradorska formacija, kakve postoje u skoro svim perifernim, razorenim i nebitnim zemljama. Pod kompradorskom buržoazijom se, podseća N. Pulancas, „tradicionalno podrazumeva deo buržoazije, koji nema svoju osnovu akumulacije kapitala, koji u neku ruku deluje kao prost ‚posrednik‘ stranog imperijalističkog kapitala – zato se u tu buržoaziju ponekad uključuje i ‚birokratska buržoazija‘ – i koji je, najzad, trostruko potčinjen stranom kapitalu (ekonomski, politički i ideološki).“ Još ogorčeniji je B. Horvat, njegovo predviđanje je apokaliptično: „Doći će dan kada će nam se u ekonomiju uvući neznalice i plaćenici stranih konzorcija i korporacija, doći će dan kada će svoje ljude imenovati premijerima, državnicima, taj dan biti će sprovod naše suverenosti i demokracije, taj dan biti će sprovod slobode, prava radnika…, taj dan doći će uskoro, a mi ćemo ga slaviti kao državni praznik.“

Ekonomska „šok terapija“ je predstavljena (kao na kraju nađen kamen mudrosti) kao čarobno sredstvo za prevazilaženje, istinski nedelatnog real-socijalizma. Spas je nađen u tzv. šok terapiji, koju je diljem samourušenog real-socijalizma, propovedao Dž. Saks. Ekonomska šok-terapija je širom otvorila breše pred jurišem neoliberalizma. Da bi juriš bio pobedonosan državne funcije su morale da atrofiraju. Liberalizam se „obara“ na državu, uveravajući ljude da je formula „uređenog“ sistema sledeća: država stoj!, tržište (privatni kapital) napred!

Reč je, u stvari, o tome da država nije neprijatelj liberalizmu, jer je ona, sada, instrument liberalizma. Sâma država tvrdi da je liberalizam poželjan, jer je „privatni“ vlasnik nužno tržišno efikasniji. Sâma se odriče osnove svog postojanja – ostvariti blagostanje (dobrobit) za najveći mogući broj građana.

Dobro kaže F. Openhajmer: „Vlast nema nikakvu drugu konačnu svrhu osim da pobednici ekonomski eksploatišu pobeđene.“ Naši tranzicioni autoriteti su s oduševljenjem prihvatili taj projekat. Uveravali su javnost da je potrebna brza privatizacija, potpomognuti našim „profesionalcima“ koji su došli iz zapadnog sveta, te tako, Lj. Madžar i M. Kovačević objašnjavaju, između ostalog, i sledeće: „Sticajem neobičnih okolnosti, mr Božidar Đelić se, kao mlad čovek našao u timu ‚vizionara‘ ekonomskih reformi u Srbiji. Naime dok je bio na postdiplomskim studijama u Harvardskoj polovnoj školi (a ne na čuvenom Harvardskom univerzitetu i ne na čuvenom Harvardskom fakultetu ekonomskih nauka), jedan od njegovih profesora bio je u vreme čuveni Džefri Saks, koji se ‚proslavio‘ čuvenom ‚šok-terapijom‘ koju je nametnuo najpre Boliviji, a kasnije i Rusiji, Poljskoj, Rumuniji i drugim zemljama. Poljski ekonomisti i političari su vrlo brzo shvatili da taj model vodi u katastrofu, tako da su već 1993/94. odlučili da ga napuste i da prihvate sopstveni model koji je dao izvanredne rezultate. Ruska federacija je prihvatila taj model i praktikovala ga do sredine 1998, i u tom slučaju rezultati su bili izuzetno katastrofalni.“

Kada je postalo belodano da hitnja ka kapitalizmu, bez plana i bez odgovornosti, donosi propast, veću no što je, svojevremeno, izazvao real-socijalizam, sâm Dž Saks je na sesiji Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2010. oštro kritikikovao loše ishode liberalizma, u čijem je uspostavljanju u bivšim socijalističkim zemljama, do juče zdušno učestvovao. Iako je smatrao da je slobodna ekonomija „i dalje jedina povijesna opcija sposobna za opstanak“, D. Polšek je, takođe, kritičan prema rezultatima liberalizma: „Umjesto da se pojača duh jedinstva i humanizma koji je nekoć legitimirao demokraciju i slobodno carstvo ekonomije…, čini se da su elite najrazvijenijih odbacile ikakav pokušaj da se to učini. Dogodilo se upravo suprotno. Njihovi su se politički vođe počeli oslanjati na najnepopularniju mjeru: na jednostavnu demonstraciju političke i vojne sile. Pred petnaestak godina ljudi su čeznuli, i žrtvovali se za kapitalizam zbog njezinih ideoloških opravdanja i ekonomske superiornosti. Danas, petnaest godina kasnije, svijet je ušao u novo razdoblje, u kojem opravdanje kapitalizma ima još samo jedno utočište: čistu silu. A to je vjerojatno njegov najgori rezultat.“

Ideologija je, takođe, tražila uporište. I našla ga je u ponovnom „otkrivanju“ nacije (posle urušavanja monoideološkog real-socijalističkog poretka, koji je garantovao socijalno uporište ljudima za iskazano neprotivljenje poretku), kao novom egzistencijalnom utočištu. Taj „povratak“ je bio put u „poznatu“, ali ne i spoznatu prošlost. Ovu ideološku transformaciju je pratilo uverenje da će se njome izbeći neizvesnost (koju sobom nosi nastupajući kapitalizam). Ali, kako nacionalizam, kao ideologija, podrazumeva princip isključenja „drugog“, ni nacionalizam nije doneo smiraj, već je doneo nepoverenje i sukobe sa „drugima“. Taj „drugi“ je postao neprijatelj na horizontu.

Ideologija je, time, ispostavila još jedan nenaplativ račun – ratove i razaranje. Rat je razorio Jugoslaviju i otvorio širom vrata pljački društvene svojine.

2 Komentari

  1. Da, to je to. Vrlo jasno napisano, gotovo kao putokaz za sve koji bi da se suprotstave proizvodjacima problema i prekarijata danas.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.