Zašto je opozicija u Srbiji došla u poziciju (evo, između ostalog, zbog čega je nepravilno vlast zvati „pozicijom“) tek jednoga „slaba čovjeka“ odnosno ovce? Šta treba uraditi da ojača? Ima li uopšte nade za opoziciono stado u Srbiji ili, drugačije rečeno, ima li Srbija budućnost, jer je jasno da je s kurjacima na vlasti i ovcama u opoziciji ne može ni u teoriji imati?

Ko god hoće da razmatra stanje današnje opozicije i njenih budućih izgleda u Srbiji, mora da se bavi kako delanjem Aleksandra Vučića, kao vrhunskog i beskrupuloznog tehnologa vlasti, u njenome razaranju, tako i delanjem same opozicije, odnosno njenih vodećih ljudi, koje je, u saglasju s delanjem njenoga gospodara, i dovelo do njenog činjeničnog, ako ne i formalnog, političkog iščeznuća. Drugim rečima, čovek mora da se bavi kako tehnologijom vlasti jednog autoritarnog vladara, koji želi da vlada društvom posredstvom kontrole nad tek formalno postojećom odnosno večitom opozicijom (jer nikada ne može doći na vlast) i sredstvima masovnog opštenja, tako pažljivim raščlanjivanjem kvaliteta opozicije odnosno ljudi koji je vode, podrškom koju uživaju u građanstvu, kao i odnosom koji oni imaju s njihovim gospodarom.

O Aleksandru Vučiću i njegovim pretenzijama da postane „gospodar“ Srbije, pisac ovih redaka već je pisao, pa je ovde dovoljno reći da on želi da nadzire sve što se dešava: od „vojnika“ (tako se, ponosito, sami nazivaju) njegove stranke, skupštine, vlade, preko sredstava masovnog opštenja (naročito svih televizija s nacionalnom pokrivenošću, te najtiražnijih ili najuglednijih dnevnih novina) do sudova i svih drugih političkih stranaka bilo u vlasti bilo u opoziciji i, sledstveno, svih bitnih društveno-političkih procesa. Drugim rečima, gospodar Vučić prihvata sistem podele vlasti i višestranačja, samo ako ga u potpunosti kontroliše i obesmisli. Opozicija može postojati pod uslovom da opozicione stranke ni ne pomišljaju da dođu na vlast, osim kao mlađi partneri SNS-a.

Kako je Aleksandar Vučić postao gospodar političkog života u Srbiji? Naravno, posredstvom kontrole službi bezbednosti, koje su mu, još kao PPV-u, dostavile podatke pomoću kojih može ucenjivati skoro svakoga u sadašnjoj opoziciji odnosno negdašnjoj vlasti. Radi se o tome da su skoro svi u drugoj fazi višestranačja u Srbiji (2000-12), čast izuzecima, toliko bili lakomi, pohlepni, a neki i mafijaškom udruživanju skloni, da o njima postoje debeli dosijei, pa ih je lako uceniti. Jedan je, primerice, ljubitelj banana; drugi je politiku shvatio kao priliku da koristi povlašćene informacije i osniva sopstvene firme ili kupuje preduzeća; neki su rodbini, prijateljima i kumovima pomagali da se obogate, pa su i oni imali od toga koristi; ima i onih koji politikom kriju svoje kriminalne delatnosti u zemlji i u inostranstvu. Naravno, politički deo oligarhije ključno je pomogao bogatašima da stečeni kapital tokom prve faze višestranačja (1990-2000) ko zna koliko puta umnože, a ovi zauzvrat finansiraju njih i njihove stranke.

Dakle, političari, kako u vlasti tako u opoziciji Srbije, odreda su ucenjeni, pa ih najčešće nema potrebe ni kupovati (čemu bi se inače radovali). Oni su bezuslovno odani svojemu gospodaru, jer drugačije niti mogu niti smeju, naročito u situaciji kada ovaj uživa podršku sirotog naroda, kojega je pridobio hapšenjem jednog bogataša (ovim činom poslao je poruku drugima, pa su mu sada svi oligarsi poslušni).

Čemu onda takva opozicija? Pa, naravno, ona je gospodaru upravo takva potrebna (nije nevažno ni to što neki od opozicionara ništa ne čitaju, pa se time čak i javno hvale); s jedne strane, da pravda

njegovu tobožnju demokratičnost, a s druge, jer takva opozicija nikada ne može postati vlast. Ključni problem, sa stanovišta vlasti i njene „opozicije“, sastoji se u onemogućavanju nastanka istinske opozicije, pa otuda neprestana priča o njenom ujedinjenju, tj. stapanju nekoliko stada ovaca u jedno. Tome pogoduje i postojeća blagonaklonost EU i SAD-a, jer je na periferiji svetskog kapitalističkog sistema bitno da vlast, makar da je ogrezla u kriminalu, obezbedi povoljne uslove  poslovanja (subvencije+jeftina radna snaga) velikim kompanijama iz njegovog centra, kao i da, u slučaju Srbije, poslušno izvršava preuzete zadatke oko pacifikovanja srpskog nacionalizma posredstvom njegove banalizacije (može ići u visinu, npr. gradnja najviše kule na Balkanu, ali nikako ne i u širinu, npr. zalaganje za ujedinjenje Srba na Balkanu). Stoga je autoritarni režim Mila Đukanovića uzor srbijanskom gospodaru.

Naravno, ima u opoziciji i onih koje nije lako ucenjivati, pa i onih koji se ne osvrću na ucene, ali i takvi, neretko vrlo bogati pojedinci, po pravilu su već dugo sudeonici u naopakom političkom sistemu, pa im građani ne veruju. Oni se, za svaki slučaj, blate, preplitanjem istinitih i izmišljenih podataka, po Pinku i ostalim pinkčićima, Informerima i informerčićima. Istovremeno, javnost, tj. ono što je od nje ostalo, ostaje zgađena i od politike odvraćena, a društvo osuđeno na sigurno propadanje.

Šta nam onda preostaje? Mora se stvoriti nova nekompromitovana opozicija. Njena jezgra već postoje: to su samoorganizovani pokreti za zaštitu ugroženih interesa građana u različitim varošima Srbije. Počev od Udruženja stanara Niša, prvih koji pobeđuju naprednjačke kabadahije oko konkretnih pitanja poput grejanja i kriminalnih deložacija, preko kraljevačkog Lokalnog fronta i mladenovačkog pokreta „Samo jako“, koji solidno rade u lokalnim skupštinama, do „Ne davimo Beograd“, Novosađana, Požežana i Zrenjaninaca, koji pokazuju da se uspavana građanska energija može probuditi, kada se građani jasno suoče sa štetnim delanjem vlastodržaca, ali i ucenjene, korumpirane i nemoćne opozicije, te užasnim posledicama takvog stanja i delanja. Neko može reći da je sve ovo još uvek skromno. Tačno, ali što se ne biste priključili ovim pokretima ili pomogli osnivanju sličnih u drugim gradovima i varošicama Srbije, pa će nastati poštovanja dostojna snaga.

Pomenuti pokreti već sarađuju, iako im hronično nedostaju sredstva (kada vlast optužuje npr. „Ne davimo Beograd“ kao Soroševe plaćenike, trebalo bi se zapitati koliko je njihovih predizbornih spotova viđeno na televiziji, a koliko naprednjačkih, te koliko košta jedan sekund političkog reklamiranja), pa im je otežano stvaranje jedne delatne političke snage. Nedostatak sredstava može nadoknaditi samo snažna solidarnost i spremnost na međusobno pomaganje. Solidarno delanje je neophodno, ne samo da bismo vlasti i njenoj opoziciji videli u što skorije vreme leđa, nego je nužno za naše dugotrajnije samoodržanje, te stvaranje prvo valjanijeg političkog, a zatim i društvenog sistema. Ako sami sebi pomognemo, i budemo istrajni, vremenom će nam pomoći i drugi, ali ako nema iskrene solidarnosti, onda ćemo sami biti krivi što trpimo nezasitu autoritarnu oligarhiju Aleksandra Vučića i njegove porodice, kumova, prijatelja i stranačkih parazita. Štaviše, imajući u vidu da vlast i opoziciju čine građani ove zemlje, onda ćemo, našom ravnodušnošću pred njihovim pustošenjem zajedničkog društva, biti njihovi, makar nevoljni, saučesnici. Ako nećemo da pomažemo najrđavijima među nama u sistematskom uništavanju naše budućnosti, moramo se međusobno povezivati i pomagati. Organizujmo se, ali ne kao postojeće opozicione ovce, već kao lovci koji će tirjanstvu stati nogom za vrat. Nakon toga sledi borba protiv obezglavljenog, ali i dalje opasnog, mafijaškog čopora koji nam je zarobio državu, a zatim i za ubrzani razvoj zaostalog društva.

Neizvesno je? Solidarni, možemo sve!

[1] Ovo je originalan naslov članka, ali ga je, zbog preterane dužine, NIN izmenio u „Opozicija gospodara Vučića“.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.