U: Srećko Mihailovi. (ur.), Pasivni aktivizam novinara: Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika, Centar za razvoj sindikalizma, Beograd i Dan Graf, Beograd, 2017. str. 207 – 215

Najznačajniji nalaz, po mom mišljenju, u ovom istraživanju je sledeća činjenica. Na nekoliko hiljada novinarskih onlajn adresa su poslati upitnici. Na nekoliko hiljada adresa poslata je eletronska verzija upitnika. Na određen broj adresa poslat je odštampan upitnik. Potom je poslata molba, preko kolega, da novinari odgovore na upitnik. Na koncu, članovi tima su telefonom i na druge načine molili novinare, potencijalne ispitanike, da popune upitnik. Rezultat: svega 303 popunjena upitnika su stigla do članova istraživačkog tima. Naravno, o reprezentativnosti i pouzdanosti, u striktno medološkom smislu, se ne može govoriti.

Pa, da li nam popunjeni upitnici otkrivaju prirodu pojave – prekarnost novinarske profesije? Na jedan način, koji jeste indikativan, ova činjenica ozbiljno ukazuje na jednu od dimenzija prekarnosti. Naime, prekarni radnici, te i novinari u prekarnom položaju, samo su mali, beznačajni kamičci u neuporedivo širem mozaiku prekarnosti, koja je postala, da parafraziram Karla Marksa (Karl Marx), svetski proces. Reč je o globalnom procesu, koji nauka tek odskora počinje da analizira i razumeva. Džozef Štiglic (Joseph Eugene Stiglitz) smatra da se, iza leđa radnicima i iza radničkih borbi za postizanje relativno sigurnih i izvesnih socijalnih izgleda, dešavao jedan mnogo jači i dublji proces. „Da bi poboljšali situaciju oko nesigurnosti – bilo da je u pitanju kapricioznost bezobzirnog gazde ili kapricioznost tržišta – radnici su se borili za veću sigurnost zaposlenja. Ali dok su se radnici borili za pristojan posao, MMF se borio za ono što se eufemistički zove fleksibilnost tržišta rada. To zvuči kao da će se učiniti da tržište radi bolje, a u praksi je to zapravo šifrovano ime za niže nadnice i smanjenje zaštite zaposlenja.“[i] Rad je postao nesiguran. Klasične i ključne tekovine sindikalne borbe koje se ogledaju u „3 osmice“ više nisu delatne. Postaju tek puko i varljivo sećanje. Jedna od tih triju osmica je slobodno vreme. Ali, u novoj raspodeli vremena i u novim okolnostima egzistencije, čovek više skoro da nema nimalo autonomije u slobodnom vremenu. U tom, doskora tako strukturisanom vremenu u kome su se čoveku, između ostalog, u dokolici obraćali mediji, čoveku-publici su se obraćali novinari. I obrnuto, novinar je računao sa tim slobodnim vremenom publike kao sa, između ostalog, izvorom njegove vlastite relativne socijalne i profesionalne sigurnosti i predvidivosti. Relativno siguran i spokojan kupac žurnalističkog sadržaja podrazumeva i relativno izvesnu životnu i društvenu poziciju u kojoj novinar proizvodi svoju informativnu, kulturnu, političku… žurnalističku ponudu.

Drugu stranu pojave predstavljaju, do paroksizma, ojačali korporativni i ideološki nalozi koji se postavljaju pred novinare i koji ih bacaju daleko od prostora tzv. relativne slobode. Novinar postaje bezlični, atomizovani, privremeni i povremeni realizator rečenih naloga. Sve su ređe redakcije koje se odupiru ovom sadašnjem talasu neumitne ideologizacije i sirove korporativizacije. Ali, „sama profesija se sve više polarizuje… između mnoštva zamenjivih i relativno sposobnih novinara, sa jedne strane, i nekoliko zvezda velikog formata.“[ii] Naravno, polarizacija je diktirana i komercijalnim razlozima. Novinar je ucenjen svojom nesigurnom egzistencijom i postaje puki izvršilac naloga.

1
2
3
4
5
upss-admin
Pasivni aktivizam novinara: Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika, Centar za razvoj sindikalizma, Beograd i Dan Graf, Beograd, 2017. str. 207 - 215

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde