(Priređeni izvodi iz knjige Đ. Jovanovića, Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta i Čigoja štampa, Beograd, 2013.)

Pored velikih posledica uzrokovanih globalnim svetskim procesima pomeranja, tačnije, stvaranjea nove kulturne, ekonomske i političke policentrične geografije moći, dolazi (proces je tek u začetku) do još jedne najdramatičnije i najdublje društvene pojave – nastaje i buja nova klasa.

Javnost (čak ni naučno-stručna) ovoj pojavi ne poklanja potrebnu pažnju. Reč je o prekarijatu, novoj i neistraženoj klasi. Ovu klasu je među prvima istraživao i imenovao Gaj Stending (Guy Standing)1). „,Radnička klasaʻ, ,radniciʻ i ,proletarijatʻ su pojmovi koji su ugrađeni u našu kulturu već nekoliko stoleća. Ljudi su mogli sebe da opisuju u klasnim pojmovima, a ostali će ih prepoznati na taj način, prepoznaće ih po načinu na koji su odeveni i po tome kako govore o sebi. Danas su oni nešto više u odnosu na prepoznatljive odlike. Andre Gorc (1982) je davno pisao o ,kraju radničke klaseʻ. Drugi pisci su nastavili da se muče nad značenjem tog termina i nad kriterijumima za klasifikaciju. Možda je realnost takva da nam treba novi vokabular, jedna refleksija o klasnim odnosima na globalnom tržištu sistema u dvadesetprvom stoleću.“2) U našoj publicisti se svojim radovima o prekarijatu javljaju Miroslav Ružica3) i Srećko Mihailović4).

Prekarijat je klasa koja postoji kao klasa ali bez klasne ideologije, bez kolektivnog sećanja, bez klasne strukture, bez profilisanog klasnog identiteta, bez unutrašnje solidarnosti, bez političke i sindikalne organizacije… Za establišment prekarijat ne postoji – ni kao klasa, ni kao pojam. Nemoć prekarijata je u tome što on nije prerastao u klasu. Da li će nezainteresovanost establišmenta i vlasti trajati do časa kada prekarijat pređe (Marksovim rečnikom rečeno) iz stanja klase-po-sebi u klasu-za sebe?5) Ako uopšte pređe taj put? Pitanje je, da li se prekarijat uopšte nalazi na putu ideološkog samoosvešćenja? Još ozbiljnije pitanje je: da li su još uvek moguće ideologije u onom obličju kakve su nam poznate iz stvarnosti i teorijskih uvida? Da li je, prema tome, moguća ideološka artikulacija prekarijata ako se ima u vidu njegova skoro apsolutna heterogenost? Da li je moguća ideološka artikulacija u grupaciji (koja nije strukturisana grupa) u kojoj nema grupne solidarnosti? Da li je solidarnost uopšte poželjna vrednost? Ovo je samo deo u mnoštvu pitanja koja valja postaviti. Stending kaže da prekarijat ne oseća da je šira zajednica solidarna sa njim. To još više jača osećaj otuđenja i instrumentalizacije u sferi rada. Aktivnosti i stavovi, zavisni od nesigurnosti, vode ka oportunizmu. Nad njima nema „senke budućnosti“ koja nadvisuje njihove aktivnosti, i koja im daje obećanje da će ono što oni danas kažu, urade ili osećaju imati jak ili predvidiv efekat sa stanovišta njihovih dugoročnih interesa. Prekarijat zna da ne postoji senka budućnosti, jer nema budućnosti u onome što rade pripadnici prekarijata. Isto tako „prekarijat… nije ,isceđena srednja klasaʻ, ili ,potklasaʻ ili ,niža radnička klasaʻ. On nosi osoben teret nesigurnosti i tek će imati isto tako osoben i prepoznatljiv skup zahteva.“6) Dakle, prekarnost znači nesigurnost. Pripadnici prekarijata su ljudi neizvesne budućnosti, nejasnog i nesigurnog statusa, koji rade povremene i privremene poslove, njihova primanja su neizvesna i nesigurna, radnopravna zaštita skoro da ne postoji… To nisu, nužno, ljudi bez kvalifikacija ili sa niskim kvalifikacijama. Među njima i onih sa visokim formalnim kvalifikacijama. U stvari, reč je o nepoželjnim i opasnim aspektima globalizacije. „Glavni aspekt globalizacije može se sažeti u jednu zastrašujuću reč, ,komodifikacijaʻ7). To podrazumeva da se sve tretira kao roba, sve se može kupiti i prodati u zavisnosti od tržišnih sila, po cenama koje je odredila ponuda i tražnja, bez efektivnog ljudskog otpora (bez kapaciteta za otpor). Komodifikacija je proširena na svaki aspekt života – na porodicu, na obrazovni sistem, na preduzeća, na delovanje institucija, na politiku socijalne zaštite, na nezaposlenost, na profesionalne zajednice i na politiku.“8) No, ako je prekarnost globalna pojava koja pogađa i nerazvijene i razvijene delove sveta ipak se „ne možemo tešiti time što je to globalni fenomen i što pogađa globalno društvo. Prekarizacija ne pogađa samo radnike bez zanimanja već i one sa najvišom stručnom spremom, ne samo fizikalce, već i novinare i brojne grilensere. U pitanju je, dakle, prekarizacija koja ima sve šire razmere kao trijada nesigurnog rada, male ili nikakve radno-pravne zaštite ili niske najamnine (plate ili drugih primanja). Problem prekarizacije radnika je utoliko ozbiljniji što se ne percipira otpor, niti od pojedinaca niti od radničkih organizacija, sindikata (kurziv – moj).“9)

Slično određenje prekarijata daje i Miroslav Ružica. „Precariat je globalni fenomen, a u evropskom prostoru ga čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije ili de-industrijalizacije ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Drugu grupu čine oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. Treću oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima. Prva grupa teži povratku prošlosti, tj. stabilnosti, sigurnosti, regularnim prihodima i novčanim transferima države blagostanja. Druga grupa, uglavnom migranti, ali i osobe sa invaliditetom i druge ranjive grupe – klizi ka pasivnoj marginalnosti i izolovanosti na periferiji evropskih metropola; treća grupa je potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova.“10) Prekarijat je stvorio fluid globalizacijske stvarnosti, iz koje se ubrzano povlače etablirani garanti pojedinčeve egzistencije i njegove budućnosti. To je klasa bez perspektive. Po Stendingovom mišljenju, ova klasa, u velikoj meri stupa ne tle proletarijata. To je nova, nezadovoljna i opasna klasa. Njen bunt nije organizovan politički i nije vođen ideološkim načelima. Zato je nepredvidivo kako će početi, kako će se ispoljiti i kako će se završiti. „Zbog neizvesnosti radnog mesta i prihoda od rada, oni koji pripadaju prekarijatu gube identitet koji se stiče na bazi radne aktivnosti. I kada su zaposleni, njihova karijera je zasnovana na nestabilnim radnim mestima primerenim nižim kvalifikacijama. Oni nemaju osećaj da pripadaju profesionalnoj zajednici učvršćenoj stabilnim praksama, etičkim kodeksom i normama ponašanja, uzajamnošću i bratstvom.“11)

Prekarijatu nedostaje profesionalni identitet, čak i ako neki njegov pripadnik ima stručne kvalifikacije i čak ako se mnogi bave poželjnim poslovima, ističe Stending u istoj knjizi. Za neke među njima, u tome ima slobode, ali nema moralnih obaveza ili onakvog ponašanja kojim će se utvrditi radni identitet. Poput nekih ljudi koji odlučuju da budu nomadi, te su oni putnici a nisu doseljenici, tako i na sve one koji pripadaju prekarijatu ne treba gledati kao na žrtve. Ipak, većini je neugodno u stanju njihove nesigurnosti – oni su bez ikakve mogućnosti bekstva.

„Tek kada nužnibroj ljudi,koji pripadaju prekarijatu, sebe vidi kao deo grupe koja se suočava sa sličnim izazovima, oni će steći nužnu društvenu snagu na osnovu koje bi mogli da zahtevaju zajednički skup promena. Grubo govoreći, to je ono što se desilo sa proletarijatom u prvim decenijama dvadesetog veka.“12)

Potrebno je ovde skrenuti pažnju na činjenicu da je o sličnom, neko će reći, istovetnom fenomenu svojevremeno pisao Karl Marks (Karl Marx). Ono što predstavlja neizmenjenu dimenziju klasne stvarnosti u Marksovo i današnje vreme Marks je objasnio na sledeći način: „Dakle, mi sad treba da shvatimo bitnu povezanost između privatnog vlasništva, gramzivosti, odvajanja rada, kapitala i zemljoposjeda, između razmjene i konkurencije, vrijednosti i obezvređivanja ljudi, monopola i konkurencije itd., povezanost tog cjelokupnog otuđenja s novčanim sistemom.“13) Radnik je nužno siromašniji što više bogatstava proizvodi. Videće se iz narednog citata da Marks sasvim razgovetno opaža nevolje koje donosi globalozacija, a o čemu se danas (uz zaborav Marksovih opservacija) raspravlja, neretko, na marksistički način, a neretko i Marksovim jezikom „Radnik postaje utoliko jeftinija roba ukoliko stvara više robe (kurziv – moj). Povećanjem vrijednosti svijeta stvari raste obezvređivanje čovjekova svijeta u suprotnom razmjeru. Rad ne proizvodi samo robe; on proizvodi sebe sama i radnika kao robu…“14) Marks je procese radnikovog postvarenja i nepriznavanja njegovog rodnog karaktera u kapitalističkom svetu nazvao otuđenjem. Danas istu (ili vrlo slučnu globalnu) pojavu nazivamo prekarnošću. „(…Ukoliko radnik više proizvodi utoliko ima manje za potrošnju, ukoliko stvara više vrijednosti utoliko postaje bezvredniji, nedostojniji, ukoliko je oblikovaniji njegov proizvod utoliko nakazniji postaje radnik, ukoliko je civilizovaniji njegov predmet utoliko barbarskiji postaje radnik, ukoliko je moćniji rad utoliko nemoćniji postaje radnik, ukoliko je rad bogatiji duhom utoliko je radnik postao gluplji i rob prirode.) Nacionalna ekonomija skriva otuđenje u suštini rada tako što ne razmatra neposredan odnos između radnika (rada) i proizvodnje. …Rad …prizvodi palače, ali za radnike jazbine. On proizvodi ljepotu, ali za radnika osakaćenje. On zamjenjuje rad strojevima, ali jedan dio radnika baca natrag barbarskom radu, a drugi dio čini strojem. On proizvodi duh, ali za radnika proizvodi glupost i kretenizam.“15) Svi fenomeni, koje nabraja Marks, su i danas aktuelni. Završno sa ogromnim bujanjem industrije zabave kojom je premrežena sva svakodnevica radnikã i, dakako, ljudi uopšte. Industrija zabave je pod većom ili manjom kotrolom centara političke ili finansijske moći. Naravno, i uvek je u dosluhu sa onim stanjem duha koji je Edgar Moren (Edgar Morin) zvao „duhom vremena“ – a možemo istu pojavu nazvati i „otuđenjem“. „Stoga se u masovnoj kulturi nikad ne susrećemo sa dubokim pitanjima čoveka u sukobu sa samim sobom, sa životom, sa smrću, sa velikom tajnom sveta. Nema one antropološke pobune, nema Edipa i Sfinge, nema vrtoglavog poniranja u ćudljivosti života, jer se sve odvija na horizontali, po površini stvarnih i imaginarnih zbivanja, i u pokretu. I ne treba zaboraviti da masovna kultura sve ulaže u ono što je u pokretu: vestern, detektivski ili, još pre, kriminalni roman ili film, snažnu komičnu ili kosmičku zaluđenost, naučnu fantastiku, američko-afričke igre i ritmove, radio-reportažu, kratke vesti, fleševe. Ta delà nisu stvarna za razmišljanje u tišini, već za one koji su privrženi ludom, snažnom, jasnom ritmu ,Duha vremenaʻ.“16)

Ova i još teža pitanja stoje pred zbunjenom i ošamućenom novom levicom.17) Ono što levica mora da učini u narednim decenijama je da počne sa ozbiljnim proučavanjem i razumevanjem prirode modernog kapitalizma. Nikako se ne treba nadati povratku nekavog mesije-Marksa. On se ne može vratiti jer nije ni bio mesija, bio je istraživač. Nikako se ne treba nadati rođenju neke nove ideologizovane revolucionarne „radničke klase za sebe“. Čak i ako se pojavi, revolucionarna klasa i njena revolucija će, vrlo verovatno, biti, to je Trocki napisao još tridesetih godina prošlog veka, „izdana i izobličena“18). Aljoša Mimica nas podseća na Serža Malea (Serge Mallet): „Protiveći se, naime, ideološkom postuliranju radničke klase u smislu devetnaestovekovnog proletarijata, Mallet je našao da je u uslovima njene današnje raslojenosti jedini dovoljan i nužan kriterijum onaj po kojem se u nju uključuju sve kategorije najamnih radnika što ‚vrše produktivnu ulogu a isključene su iz vlasništva ili upravljanja sredstvima za proizvodnju‘.“19) Dakle, piše dalje Mimica, „jezgro ove nove radničke klase čine tehničari i visokokvalifikovani radnici, službenici i istraživači u biroima i razvojnim službama, pogonski inženjeri itd. – dakle, sve one društveno-profesionalne grupe koje konvencionalna sociologija, naročito američka, svrstava u novu srednju klasu, odnosno ‚novu klasu‘ (J. K. Galbraith) ili ‚sevice class‘ (R. Dahrendorf).“20)

Rečeno važi za one zemlje u kojima, kakva-takva, levica postoji. U Srbiji nema levice. Partija koja se samonaziva socijalističkom već par decenija praktikuje politiku i ideologiju ekstremne naci-šovinističke, klerikalne desnice. Proizvodila je i podržavala nacionalizam i šovinizam; počinjala i gubila balkanske imperijalne ratove; tamo gde su bili neki njeni članovi i podržavaoci njene politike počinjeni su najteži ratni zločini posle drugog svetskog rata; u vreme njene vladavine u Srbiji je, iz političko-mafijaških razloga, ubijeno više stotina ljudi; stvorila je i negovala novobogataški kapitalistički pljaškaški sloj; dirigovanom galopirajućom inflacijom temeljno je opljačkala stanovništvo Srbije; falsifikovala rezultate izbora; proizvela skoro najvišu stopu nezaposlenosti u Evropi; građanke i građani Srbije su i danas sanitarnim kordonom, kao kužni, odvojeni od Evrope i dobrog dela sveta, kao nikada do sada u svojoj istoriji; zdušno je motivisala agresiju zemalja – pripadnica zapadne vojne alijanse, na sopstvenu zemlju; nijedna ustanova ne broji koliko je mladog i obrazovanog sveta, glavom bez obzira, pobeglo iz espeesovske Srbije; kriminal, korupcija, nasilje i ubistva su postali uobičajena folklorna zabava u vreme espeesovske vladavine – te „aktivnosti“ se upražnjavaju do dan-danas pod (do juče) zajedničkom vlašću druge „levičarske“ i druge „desničarske“ partije, pod vlašću Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije – tih pedantnih i doslednih sukcesora espeesovske politike… Da li iko može da opovrgne ove tekovine Socijalističke partije Srbije i partija koje su njene parapolitičke tvorevine? Da li iko može da tvrdi da je ta partija, partija levice?

Ideolozi kapitalizma su, zauzevši dominantne pozicije u javnoj sferi, uklonili iz vida činjenicu da je moguć i drugačiji socijalizam. To su mogli da učine utoliko lakše jer se ispostavilo da je „razlika između ustrojstva bivšeg SSSR-a i ustrojstva današnjih zapadnih država (posebno u kontinentalnoj Evropi) – (je) čisto formalne prirode. U bivšem SSSR-u sve je bilo pod kontrolom državnog politbiroa, a u današnjim zapadnim državama ulogu politbiroa su preuzeli kontrolori centralnih banaka i bankarskog sistema, a sve uz logističku podršku formalnih državnih vlasti.“21)

No, budući da kapitalizam, naročito onaj u nastajanju, i naročito u onim zemljama u kojima ne postoji iskustvo demokratije, počiva na pukom zgrtanju bogatstva, pristupilo se najbržem, „najefikasnijem“ sredstvu akumulacije kapitala – pljački i ratu. Budimo precizniji. Često ni relativno razvijene demokratske ustanove ne predstavljaju branu pred zgrtačkim sklonostima bogatih slojeva. Utoliko je pljačka „efikasnija“ tamo gde tih ustanova nema ili ih ima u vidu „fasadne demokratije“.

PLJAČKA. Prvo je država nacionalizovala, prisvojila, podržavila (bez nadoknade) društvenu svojinu, kao „svačiju i ničiju“ svojinu, ne obeštetivši stvarne vlasnike, koji su decenijama svojim ulaganjima stvarali društveno bogatstvo. Potom je, po pravilu, ispod tržišne cene, tu svojinu prodala/ poklonila novobogataškoj klasi. Taj proces je nazvan tranzicijom. Međutim, takva tranzicija je odvela ekonomije mnogih zemalja u propadanje, umesto u napredovanje. Zato je ideja o privatizaciji u tranziciji obmana, tvrdi Branko Horvat, jer je i samoupravno preduzeće privatno, a ne državno. Ako je tako, onda je tranzicija proces „pretvaranja“ privatne svojine u privatnu svojinu. Tačnije, radi se o zameni jednih vlasnikã drugim vlasnicima. Kao što je već rečeno, država je nacionalizacijom, podržavljenjem već privatne (društvene) svojine, bez tržišnog pristanka njenih vlasnika, u stvari, opljačkala prave vlasnike. Bez i jedne pare nadoknade prevela je društvenu svojinu u državnu, tj. partijsku, svojinu. U suštini, nema bitne razlike između privatne i državne svojine – titulari (privatnik ili država) isključuju sve ostale iz vlasništva nad određenim dobrom. Nedoumica o tome da privatno vlasništvo ne može biti istovremeno društveno proizilazi iz pravnog pitanja o titularu svojine, što je tekovina rimskog prava i predstavlja primitivnu predstavu o vlasništvu. Ovo pitanje Horvat detaljno razmatra u obimnoj studiji Politička ekonomija socijalizma. U oba slučaja (privatno i državno vlasništvo) se radi o isključenju svih drugih iz kontrole nad svojinom. Sa druge strane, socijalizam, shvaćen kao samoupravno društvo, ne podrazumeva određenu izdvojenu grupaciju vlasnika jer je „svatko jednako vlasnik… Posebna značajka rimsko-buržoaskog pojma vlasništva – isključivanje ostalih – nije primjenjiva. …Svi imaju jednak pristup sredstvima za proizvodnju koja su društveno vlasništvo. Posljedica toga je da vlasništvo ne daje nikakve posebne povlastice (kurziv – moj).“22) Konačno, svojstvo privatne svojine u čistom vidu je davno dovedeno u pitanje, jer, praksa i teorija ekonomije pokazuju da faktičko vlasništvo imaju oni koji kontrolišu poslovanje, a ne vlasnici koji nominalno poseduju kapital. Jer, vlasnici akcija su obični rentijeri.23)Svojina predstavlja sumu prava i obaveza. To, dalje, znači da pravo nad svojinom ne podrazumeva „apsolutno“ (društveno nekontrolisano) pravo raspolaganja. Pravo raspolaganja svojinom ne može se protezati izvan prostora konkretnog normativnog poretka u kome se ostvaruje pravo na privatnu svojinu.

Dakle, postoji sistem ograničenja u odnosu na raspolaganje privatnom svojinom. Tačnije, privatna svojina nije isto što i lična svojina. Sa stanovišta normativnog sistema, uzmimo za primer jednu krajnju soluciju, vlasnik može da uništi ličnu svojinu (ako time nikoga i ništa ne ugrožava), ali, ni u kom slučaju nema pravo da uništava svoju privatnu svojinu. Dakle, kada govori o društvenom vlasništvu kao o vidu privatnog vlasništva, Horvat podrazumeva sledeće: „Jednakost proizvođača znači jednaki pristup proizvodnom kapitalu društva. Prema tome, proizvodni kapital mora biti vlasništvo društva, ne države. Iz društvenog vlasništva proizlaze dvije osnovne posljedice. U svakoj skupini ljudi, čiji je rad organiziran radi stjecanja sredstava za život, svaki individualni proizvođač ima isto pravo sudjelovanja u odlučivanju kao i svaki drugi. To znači samoupravljanje.“24) Ukratko – šta je konsekvenca ovog procesa „povratka“ ka kapitalizmu? „Preduzetnička klasa je nova, još bez identiteta i jasne socijalne pozicije, ali duboko integrisana sa političkom elitom. Njeno poreklo: bivša nomenklatura, ratni profiteri, rentijeri na bazi državnih funkcija i ilegalna trgovina (cigarete, droga). Takvo poreklo delom objašnjava i funkcionisanje institucija u kojima se odražavaju politička patronaža, klijentelizam, nepotizam i neinstitucionalno lobiranje. Zato nam se nameće hipoteza da su naše elite više rivali (‚lovci na plen‘) nego ideološko-programske alternative za vođenje društva i njegovo usmeravanje.“25) Konačno, ovo razmatranje pitanja svojine ne znači da se ozbiljno može misliti o modelima restauracije „samoupravnog“ ili nekog od „realnih“ „socijalizama“. Ukoliko bi se razmišljalo o restaurativnim procesima to znači da bi bio prihvaćen model komandne privrede, a u kulturi bi, verovatno, bio prihvaćen, kao obavezujući, model birokratskog optimizma. Ima istine u kolokvijalnoj tvrdnji: „Da je socijalizam (takav kakav je bio) bio valjan on bi opstao“. Ali, razmatranje pitanja svojine je opravdano kada se postavi pitanje: Otkuda to da novobogataši poseduju svojinu, koja je bila društvena, ne kupivši je od nominalnih vlasnika (već od države koja im u bescenje prodaje nacionalizovanu [u izvesnom smislu eksproprisanu] društvenu svojinu), a da, pritom, nominalni vlasnici budu razvlašćeni bez svoje volje? Naravno, radilo se o nominalnim vlasnicima, koji su u prethodnom poretku uživali kakvu-takvu socijalnu sigurnost. I koji su upravljali, doduše, malim delom ostvarene dobiti. Ali, upravljali su. Većina tih ljudi nije bila spremna (a ni sposobna) da prihvati velike rizike koje je sobom donela tranzicija. Njihov socijalni položaj je određivala država, tj. dominantna politička struktura, a ne njihova sposobnost za učešće u tržišnom nadmetanju. Upravo je ta činjenica trebalo da bude jak razlog da država, kao glavni agens promene, preuzme odgovornost za socijalni položaj velikih masã ljudi (i njihovih porodica), nespremnih i nesposobnih za promene. I da ih, sistemom državnih programa, pripremi za nastupajuće okolnosti. Mladen Lazić je u jednom tekstu, u početnom periodu trazicije, ponudio nacrt modela prelaska iz jednog u drugo stanje. U prvoj fazi parlament treba da donese zakon „po kojem sva srednja i velika preduzeća (uključujući banke, osiguravajuća društva i tsl., ali sa izuzetkom infrastrukture itd. koja ostaje u državnom vlasništvu) postaju kvazi-vlasništvo direktora na rok od (npr.) 5 godina. Takvog („opunomoćenog“) direktora biraju… svi zaposleni.“ Druga faza predstavlja „period ‚čišćenja‘ u navedenih pet godina. Uspešne firme (i uspešni menadžeri) opstaju, nesposobni za tržišnu utakmicu nestaju. Država stvara legalne i institucionalne pretpostavke za tržišno funkcionisanje… stimuliše osnivanje (privatnih) malih firmi, te ulazi u značajne javne radove u infrastrukturi…, radi apsorpcije nezaposlenog stanovništva. Stabilizuju se nezavisni sindikati itd.“ Na kraju u trećoj fazi „stupa na snagu zakon o ‚privatizaciji‘. uspešna preduzeća (npr. ona koja su u zadnje tri godine bar dva puta ostvarila godišnji prihod veći od 5%) postaju deonička na sledećim osnovama: menadžer postaje vlasnik (npr.) 8% deonica, svim ostalim zaposlenim deli se (npr.) 25%, penzijskom fondu firme… (npr.) 30% (za sve te deonice mogućnost slobodne tržišne prodaje nastupa za npr. 2 godine), a na tržištu se prodaju deonice u visini od (npr.) 30% vrednosti firme…“26)

Da li je namesto pljačke u toku društvene transformacije (tranzicije) bio moguć drugačiji put? Iz prethodnog primera (Lazić) se vidi da je bilo uputno traganje za racionalnim i izvodivim modelima. U nekim „postkomunističkim“ zemljama obavljena je tzv. vaučerska privatizacija, tj. podela akcija svim građanima. U nekim zemljama je dala dobre rezultate (Češka, Slovačka), u nekim ne (Rusija). (Da li su različiti rezultati uslovljeni, između ostalog, i različitim kulturnim nasleđem? Ovo je značajno pitanje, te ga, sada, samo stavljam na dnevni red, kao poticaj mogućoj raspravi o uzajamnosti kulture i ekonomskog privređivanja u Srbiji.) U našem slučaju se pribeglo drugom načinu – prodaji. Uz providno obrazloženje prema kome vaučerska privatizacija nije rentabilna „jer su preduzeća nerentabilna i ne bi preuzimanjem od strane akcionara mogla da opstanu na tržištu…“27) Prenebregnut je – sada je očigledno, s namerom – čitav niz mogućnosti iz kojih bi sledile pozitivne posledice po zaposlene. „Svojinska prava i kod privatne i kod kolektivne svojine mogu se pravno formalizovati i proširiti deoničarskim, akcijskim metodama organizacije privrednih institucija (preduzeća, korporacija, holding kompanija)… Akcije su… veoma doprinele takozvanom ‚podruštvljavanju‘ kapitala, kapitalista funkcionera za svojinom i kapitaliste gole sopstvenike prava na dividendu i pretvaranju inokosnih privatnih vlasnika u ‚društvene‘ vlasnike, povećanju broja subjekata vlasništva na sve brojnije sopstvenike.“28) U Nišu, gde živim, nekada je u industriji bilo zaposleno više desetina hiljada ljudi, a posle prodaje društvenih preduzeća u Nišu radi jedva pet hiljada ljudi. Čovek ne mora da bude ekonomski stručnjak pa da primeti, da je, primera radi, samo u Fabrici duvana u Nišu (bez zaposlenih u detaširanim organizacionim jedinicama), pre početka tranzicije radilo oko dve i po hiljade radnika, a da sada, u okviru Philip Morris Operations a.d. Niš, radi oko pet stotina radnika ili „više od 900 ljudi širom zemlje“29). Dve i po hiljade radnika je učestvovalo vrlo uspešno u tržišnoj utakmici. Sebi su zarađivali vrlo solidne plate. Ovo preduzeće se nije finansiralo budžetskim novcem, već je, ne samo uplaćivalo poreze državi, nego je i pomagalo druga preduzeća u Jugoslaviji, gradilo ili ulagalo u objekte društvenog standarda (školstvo, zdravstvo, kultura…), finansiralo obnovu i gradnju verskih objekata, pomagalo kulturne stvaraoce i ustanove kulture, stipendiralo učenike i studente… Dakle, bilo je rentabilno i ostvarivalo je značajne ekonomske viškove. Međutim, posle privatizacije, menadžment zaključuje da u Fabrici ima oko dve hiljade „tržišno“ prekobrojnih radnika. S obzirom na činjenicu da, i posle otpuštanja radnika, Fabrika duvana i dalje uspešno posluje, da ne gubi tržište, već posluje i na novim tržištima, tvrdoglavo se nameće pitanje: u čiji džep se sliva novac u iznosu od 2.000 solidnih plata? I to svakog meseca. Ovakva sudbina je zadesila mnoga uspešna socijalistička preduzeća. Toliko o uspešnosti modela prodaje preduzeća. „Današnji trgovinski sporazumi se obavljaju u tajnosti (kurziv – moj). Korporativni interesi su efikasno zastupljeni, ali su obični građani ili radnici u potpunosti isključeni. Nije iznenađujuće, rezultati su jednostrani: radničke pregovaračke pozicije su dodatno oslabljene, a kumulativne posledice zakonodavstva još više olabljuju sindikate i radnička prava.“30)

Zarad tzv. tržišne efikasnosti svakodnevno raste broj nezaposlenih. Sve manji broj zaposlenih, u stalnom strahu od gubitka radnog mesta, pristaje da radi u uslovima besomučne eksploatacije – prima mizernu nadnicu, pristaje na neplaćeni prekovremeni rad, radi u nehumanim radnim uslovima, često bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a i kada radi, najčešće radi na određeno vreme ili na privremenim poslovima, žene na radnom mestu su često žrtve seksualnih ucena od strane nadređenih, sindikalno organizovanje je u mnogim preduzećima zabranjeno… Uposlenik, u ovakvim uslovima, unapred pristaje da bude potplaćen.

U ovome počiva značajna i velika šansa za delovanje društvenih i političkih asocijacija zaposlenih – sindikata i levih političkih partija.

RAT. Rat je tradicionalni (verovatno najstariji) oblik pljačke. Kada se razgrnu ideološki, propagandni, doktrinarni… velovi, kojima je obavijen svaki rat, ukaže se ogoljena stvarnost – rat je zločin i pljačka. Rat je način uspostave dominacije, pljačke radi. Ratovi se obrazlažu nužnošću „ispravljanja nepravdi“, „oslobađanjem sopstvenih“ teritorija, „plemenitošću osvete“ koju ima da vrši „ostatak zaklanog naroda“, odbranom od agresije, pomaganjem saveznicima… Iza fanfara, koračnica, medalja, spomenika, himni, zastava, grbova, livrejisanih gardi… u senci puze kolone ratnih liferanata i profitera, pljačkaša, političkih hohštaplera, propagandista, „patriotizmom“ nadahnutih „umetnika“ i „učenjaka“… – ratnih dobitnika. U senci puze i kolone obogaljenih, unesrećenih, orobljenih, sebi i svojoj muci prepuštenih… – ratnih gubitnika. I, to je konačna konsekvenca.31) Od rata se ne može pobeći, ni onda kada ratno ubijanje prestane. Rat ostavlja dugotrajne, ne samo traume, već i naslage mržnje i nerazmevanja među dojučerašnjim sukobljenim stranama iako je, i jednima i drugima, u konačnom zbiru, isto. Bili krvnici ili žrtve, „svi su pokrenuti iz svojih temelja, ali niko ne može iz svoje kože.“32) Žrtva zauvek biva žrtvom i krvnik zauvek biva krvnikom. To je neka pravda?

Ili, kako oporo kaže Bertolt Breht (Bertolt Brecht): „Kad slušaš glavešine, ispada da oni rat vode samo iz straha božjega i samo za ono što je lepo i dobro. A kad malo bolje pogledaš, nisu oni baš glupavi, ratuju oni radi ćara. Da nije tako, ne bi u tome učestvovali i mali ljudi kao što sam ja.“33) Brehtu uz bok stoji Jovan Sterija Popović kada daje sliku uvreženog razumevanja patriotizma u Srbiji: „Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas… Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo… Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni…, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti.“34)

Setiće se neki od ratnih gubitnika kako je počelo. Počelo je tako što ga je vladajuća nomenklatura, kao frustriranog čoveka koji je, zbog egzistencijalne nevolje u kojoj se nalazi, zajedno sa svojim sunarodnicima, izgubio samopoštovanje, svrstala u imaginarijum koji se zove „nacionalni identitet“. Svrstavši ga u taj „veličanstveni“ red, režim mu štedro pomaže da zaboravi sopstvenu stvarnost, ispunjavajući mu život bajkovitom skaskom o velikom nacionalnom zadatku koji on (običan čovek) zajedno sa režimom ima da izvrši. „Kad moćnik ovlašćuje onoga ko je učinjen nemoćnim da nastupa nasilnički, onda ovaj to čini sa osećanjem da dela svojom voljom i svojom snagom.“35) Socijalni očaj i radikalne ideologije idu ruku pod ruku. U takvim prilikama racionalno rasuđivanje dobija drugorazredni karakter – jer ne može da „odgovori na pitanja koja postavlja srce“. Ne može se ni očekivati da „običan čovek“, pod teretima sopstvene bede i propagande, pojmi da je „celokupna naša moderna kultura izgrađena (je) na poimajućem racionalnom mišljenju: bez njega nema tehnike, ni organizacije u privredi i politici, nema nauke, ali nema, isto tako, ni pesništva i umetnosti u specifično modernom smislu reči. ‚Racionalizacija‘, koju je Maks Veber (Maximilian Weber) s pravom označio kao osnovnu tendenciju moderne kulture, jeste ravnanje života po umu i umnoj svrhovitosti.“36) Bez obzira na to, sudbina malog čoveka postaje mitski velika – izvan predela „umne svrhovitosti“. On se identifikuje sa mitološki prerađenim istorijskim događajima, herojima iz „slavne prošlosti“ kada se u bitkama nije pitalo koliko košta život. Sada, mali čovek i Miloš Obilić, rame uz rame, biju junačku odsudnu bitku. „Slamanjem legalne racionalnosti i njenog jasnog značenja za individualnu sudbinu, ta sudbina postaje neprozirna i time gubi svoju specifičnu smislenost.“37) Ima, makar malo, istine u jetkoj opasci koju izriče Entoni Bardžis (Anthony Burgess): „Sit i biološki namiren građanin, sa nabijenim džepovima i širokim izborom potrošnih dobara, loš (je) podanik oligarhijske države. Čovek koji se nažderao mesa ne haje za oglodane kosti političke doktrine. Fanatična odanost vladajućoj partiji lakše se stiče među materijalno bangavima. Na kraju, odanost i nekadanji patriotizam najlakše se održavaju kada je neprijatelj kobajagi pred vratima.“38) U toj kulturi patnja postaje etički normativ. Nevolja je premetnuta u sreću. „Srećne ti rane, junače“. Kultura je komemoracija.

Naša „stara“ levica je prihvatila koncept „herojske“, „oslobodilačke“ kulture, stvarajući „narodnog heroja“. Otuda i paktovi i stapanja takve „levice“ i nacionalizma. I ta levica i taj nacionalizam su stvarali kulturu osenčenu pretnjom koju sobom nose „nacionalni izdajnici“ i „unutrašnji neprijatelj“, sa jedne strane, a sa druge „spoljni neprijatelj“, predstavljen ranije kao „svetski imperijalizam“, a sada oličen u „svetskoj zaveri neprijateljskog Zapada“, a u blažem vidu, oličen u globalizacijskim procesima usmerenim ka „porobljavanju“ malih naroda i ka eksterminaciji njihovih kultura. Opsadno stanje je trajno stanje, stanje trajnog dizanja odbrambenih fortifikacija prema spolja. Evo jednog primera iz istorije ratne strategije. Pošto je ideologija permanentnog opsadnog stanja, oružja, krvi, ranã, „patriotske borbe za slobodu zlatnu“… poodavno sastavni deo naše politike i kulture učiniću sada poređenje uz svest o njegovoj izvesnoj problematičnosti. Moćna Mažino fortifikacija, građena prema uzusima ratovanja koji su važili u Prvom svetskom ratu (prema principu „klasične“ vojne strategije), „odbranila“ je Francusku od najezde Hitlerovog Vermahta u narednom svetskom ratu taman kao da je sačinjena od paučine. Takav „mažino“ karakter naše nauke, kulture i politikeje, između ostalog, jedan od važnijih uzroka njihove česte nekorespondentnosti i nekomunikativnosti sa modernom svetskom naučnom, kulturnom i političkom situacijom. Ipak, ovako ili onako, tekovine modernog sveta probijaju paučinaste odbrambene mreže. To stanje pseudopatrijarhalnog i pseudopastoralnog duha uočio je Miroslav Krleža još u prvoj polovini minulog stoleća. „Narodnost, to su uspomene… to su žene, majke, pjesme u djetinjstvu, krave, paše, livade…, patrijarhalno stanje na lirskoj mjesečini, a nikako dosadni argumenti… Ova lirika je zamaskirana laž teške i ozbiljne životne stvarnosti, koja se zove bijeda (kurziv – moj)… To su popularna izdanja bezbrojnih naših matica i zadruga, koja počinju da stižu u vitrine poluobrazovanih u provincijama, i da tamo bude velike iluzije o hrvatskim i srpskim kraljevima…, o velikoj i slavnoj, carskoj, makedonskoj, bizantskoj, karolinškoj prošlosti, to su čitanke, loše diletantske pjesme koje svi znamo naizust i koje su nas, osim Zmaj-Jovinih pjesama, povele krivim putem nacionalnih obmana, na srpskoj i na hrvatskoj strani, u očiti raskorak podjednako.“39) To isto, ali još bolje kaže Gane Todorovski (Gane Todorovski), onda kada govori o nacionalnom romantizmu pa kaže da je nacionalni romantizam faza u kojoj „u ogledalu nacionalne sujete svaki gest i potez, svako kretanje i prisećanje, svaka nedorečena misao dobijaju grandiozno značenje, postaju herojska poza, istorijski čin. Ta crta je, u suštini, utkana i u tradiciju narodnog eposa: narod je uložio sva nadanja u iskivanje fantastičnih likova herojskih, jer u životu takvih nije bilo, jer je stvarnost osetila potrebu za njima.“40)

Rat u Jugoslaviji je, dakle, bio pokriće za pljačku na svim nivoima unutar sopstvene zajednice, kao i pokriće za pljačku nad poraženim „neprijateljem“.

U jeku ratnih dejstava je rađana nova vlasnička klasa, koja se bogatila klasičnim metodima ratnog profiterstva. Agresivna nacionalistička propaganda i mobilizacija su obeshrabrile moguća javna pitanja o galopirajućoj inflaciji; naizgled stihijskoj, u stvari smišljenoj privatizaciji, kada su se preduzeća prodavala budzašto „našim ljudima“; o prevari u sistemu „piramidalne štednje“; o platama koje su jedva dopirale do desetak nemačkih maraka… Ta nova vlasnička klasa danas u svojim rukama drži sve konce ekonomskog života. Rezultat pljačkaške tranzicije je tragično vidljiv – privreda u Srbiji je uništena.

Beleške

1) Guy Standing, A Precariat Charter: From Denizens to Citizens, Bloomsbury Academic, London, New York, 2014.

Guy Standing, The Precariat. The New Dangerous Class, Bloomsbury Academic, London, New York, 2011.

Guy Standing, Why the precariat is not a „bogus concept“, OpenDemocracy: Free Thinking for the World, 4 (March 2014).

2) Guy Standing, The Precariat. The New Dangerous Class, str. 7.

3) Miroslav Ružica, Prekarijat: nova opasna klasa?, Biznis i finansije, Beograd, 86 (2012).

Dostupno na: http://bif.rs/2012/04/biznis-i-finansije-86-globalizacija-radne-snage-sa-sindikatom-na-biro/. Preuzeto 3. 7.2014.

Miroslav Ružica, Prekarizacija i prekarijat u Evropi, u: Srećko Mihailović (ur), Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život, Centar za razvoj sindikalizma, fondacija za otvoreno društvo, Dan Graf, Beograd, 2015.

4) Srećko Mihailović, Prekarni rad i prekarni život radnika, u: Srećko Mihailović (ur), Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život.

5) Zato „možemo ustvrditi da je prekarijat klasa-po-sebi, utoliko ukoliko nije klasa-za-sebe, u marksističkom smislu te reči.“

Guy Standing, The Precariat. The New Dangerous Class, str. 7.

6) Isto, str. VII

7) „Komodifikacijom se nečemu što nije imalo ekonomsku vrijednost pridaje određena tržišna vrijednost, pa se tako ljudska tijela, kulturna oblježja, jezik ili identitet pretvaraju u potrošačku robu.“

Dostupno na: http://struna.ihjj.hr/naziv/komodifikacija/25312/. Preuzeto 4. 7. 2016.

8) Guy Standing, The Precariat. The New Dangerous Class, str. 26

9) Srećko Mihailović, Prekarni rad i prekarni život radnika, str. 141.

10) Miroslav Ružica, Prekarijat: nova opasna klasa?

11) Guy Standing, The Precariat. The New Dangerous Class, str. 12.

12) Guy Standing, A Precariat Charter: From Denizens to Citizens. London, New York: Bloomsbury Academic. 2014, u: Standing G, Why the precariat is not a „bogus concept“. OpenDemocracy: Free thinking for the world, 4 March 2014.

Dostupno na: http://www.opendemocracy.net/guy-standing/why-precariat-is-not-“bogus-concept”. Preuzeto 12. 5. 2014.

13) Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. godine, u: K. Marx – F. Engels, MED, 3, str. 217.

14) Isto, str. 217-218.

15) Isto, str. 219.

16) Edgar Moren, Duh vremena, I, BIGZ, Beograd, 1979, str. 220-221.

17) Termin nije nasrećnije izabran. Zapadno društvo, posebno Sjedinjene države, ima iskustvo nove levice još od sredine XX stoleća. O autorefleksiji nove levice vidi šire u: Zagorka Golubović, Nova levica, socijalizam i personalizam, Republika, Beograd, 272 (2001).

18) Lav Trocki, Izobličena revolucija, Otokar Keršovani, Rijeka, 1972, Lav Trocki, Izdana revolucija, I-II, Otokar Keršovani, Rijeka, 1973.

19) Aljoša Mimica, Ogled o srednjoj klasi. Pregled razvoja jednog sociološkog pojma, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd, 1983, str. 138.

Serž Male, Nova radnička klasa, Komunist, Beograd, 1970, str. 9.

20) Isto.

21) Radivoje Ognjanović, EU – samorazarajući sistem.

Dostupno na: http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=7566:eu-samorazarajui-sistem&catid=126:osvetljenja&Itemid=98. Preuzeto 20. 2. 2011.

22) Branko Horvat, navedeno delo, str. 198.

23) Šire u: Branko Horvat, Istine i zablude o tranziciji, saopštenje podneseno na naučnom skupu Tranzicija u zemljama jugoistočne Evrope, 2002. godine u organizaciji Instituta ekonomskih nauka (Beograd).

Dostupno na: http://www/ien.bg.ac. yu/poepl. Preuzeto 12. 4. 2009.

24) Branko Horvat, Politička ekonomija socijalizma, str. 191.

„U socijalizmu društveno vlasništvo čini društveni kapital jednako pristupačnim svima (kurziv – moj), a autoritarnost privatno ili državno upravljanog poduzeća zamjenjuje samoupravljanjem. Socijalistička robna proizvodnja znači tržišni sistem u kojem je, prvi put, rad prestao biti roba.“

Isto, str. 422.

25) Miroslav Ružica, Država i / ili tržište – neoliberalizam i / ili socijaldemokratija, u: Srećko Mihailović i drugi, Kako građani Srbije vide tranziciju. Istraživanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2010, str. 43.

26) Mladen Lazić, Sistem i struktura modernog vlasništva i problem privatizacije, Luča, Nikšić, VII/1-2 (1990), str. 36-37.

27) Mikloš Biro, Kapitalizam nije obećana zemlja, Danas, Beograd, 13. 11. 2009.

28) Ivan Maksimović, Svojina, u: Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 1149-1150.

29) Dostupno na: http://www.pmi.com/marketpages/Pages/market_sr_rs.aspx#. Preuzeto 11. 7. 2016.

30) Joseph E. Stiglitz, From Brexit to the Future. Dostupno na: https://www.project-syndicate.org/commentary/brexit-future-of-advanced-economies-by-joseph-e–stiglitz-2016-07. Preuzeto 11. 7. 2016.

31) Na stihove Fabricija De Andrea (Fabrizio De Andrè), Arsen Dedić peva:

BALADA O HEROJU

U rat je pošao i gord je bio

jer svojoj zemlji pomoći je htio.

Dali su mu pušku i oznake voda

i savjet da kožu čim skuplje proda.

A kad su mu rekli neka pođe naprijed

bio je spreman da istinu traži ma bilo gdje.

A sada kada je mrtav domovina slavi

još jednog heroja sa zvijezdom u glavi.

A ona što ga voli, povratak je htjela živog vojnika,

jer s mrtvim herojem što može sad.

I kamo da krene ta mlada žena

sa tužnom slavom i šakom ordenja.

32) Strajo Krsmanović, Teatr(e)alitet: u slici ogledalo, Naši dani, Sarajevo, 1998, 41.

33) Bertolt Breht, Majka hrabrost, Prosveta, Beograd, 1990, str. 50.

34) Jovan Sterija Popović, Predgovor komediji Rodoljupci, u: Jovan Sterija Popović, Pokondirena tikva i druge komedije, Politika i Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 170.

35) Ginter Anders, Zastarelost čoveka, Nolit, Beograd, 1985, str. 198.

36) Gerhard Kriger, Mitsko mišljenje u savremenosti, u: Mit, tradicija, savremenost, Delo, Beograd, 1972, str. 957.

37) Leo Levental, Individuum i teror, Delo, 1987, str. 43.

38) Entoni Bardžis, 1985, Prosveta, Beograd, 1986, str. 13.

39) Miroslav Krleža, Teze za jednu diskusiju iz 1935. godine, u: Miroslav Krleža, Deset krvavih godina, Zora, Zagreb, 1971. u: Kulturni radnik, Zagreb, 6 (1981), str. 158.

40) Gane Todorovski, Za i protiv „Veda Slovena“, u: Godišen zbornik na Univerzitetot vo Skopje, 19, (1967), str. 395.

1 komentar

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.