U poslednje vreme je sve vidljivije jedno dugotrajno tinjajuće nezadovoljstvo. Sve češće se u tzv. unutrašnjosti mogu čuti glasovi nezadovoljastva zbog jake centralizacije, tj, „beogradizacije“ Srbije.

Bezmalo pre skoro deset godina je objavljena vest, koja nije izazvala značajnije reakcije, o tome da „su započeti razgovori predstavnika pokreta za 16 srpskih gradova, među kojima su Novi Sad, Niš, Čačak, Kruševac, Kragujevac, Novi Pazar, Leskovac, Subotica… u Kraljevu. Sudeći po broju prisutnih znatiželjnika u velikoj dvorani bioskopa ‚Kvart‘, političari 16 gradova uspeli su da za svoje ideje zagreju veliki broj građana širom Srbije. Još, međutim, nije doneta odluka o ujedinjavanju, ali gotovo da nije bilo glasa protiv da se osnuje Pokret za Srbiju…“ O kakvoj ideji je reč? „To, u najkraćem, znači da Beograd treba ‚što više razvlastiti‘ i na taj način decentralizovati vlast“[1]

Na prvi pogled, razlozi su višestruki i, manje-više, očigledni. Nabrojaću neke.

  1. Srbija je visokocentralizovana država. Stepen političke, kulturne i ekonomske autonomije je vrlo nizak.
  2. Uz to, Beograd je, shodno prethodno rečenom, centar političkog, kulturnog i privrednog života. Naročito vidljiv indikator je činjenica da je prosečni stanovnik Beograda nekoliko puta bogatiji od prosečnog stanovnika najmanje razvijenih opština.
  3. Fiskalna politika je tako uređena da fiskalni prihodi završavaju u centralnoj državnoj kasi, a otuda se u mnogo manjim iznosima vraćaju nazad (provinciji) i to prema arbitrarnim odlukama političkog autoriteta.

Ovde se odmah vidi da je centralizacija shvaćena kao metropolizacija. Ili, pojednostavljeno: sav društveni život monopolizuje Beograd. Otuda dolazi izraženo nepoverenje prema svemu što je „beogradsko“. Otuda se u ravni svakodnevnog života reflektuje nepoverenje između žitelja provincije i Beograda. Poodavno je rođena kultura nepoverenja.

Ova kultura je, pored toga, povoljna osnova za konstruisanje raznih lokalnih platformi za osvajanje uticaja i moći. Na taj način su, primera radi, formirane provincijske oligarhije u Čačku, Jagodini, Surdulici, Bosilegradu… Konsekvenca je – još dublje nepoverenje između „provincije“ i „centra“, koje se stalno iznova proizvodi. Međutim, sa druge strane, to je dobar način da se klijentelizam (između političkog centra i lokalnih oligarhija) načini nevidljivim iza parole o „brizi za svoju sredinu“. „Nemam vremena ni da jedem, jer puno radim za dobrobit svog naroda,“ kaže jedan lokalni političar,[2] a drugi kaže: „Ovi pismeniji vidite šta nam rade gore u Srbiji,“[3] što se ima shvatiti tako da je sreća u nepismenosti (nekulturi).

Nego, da vidimo šta je to provincija? Osnovno ili prvo značenje valja potražiti u latinskom jeziku – provincija (lat. provincia [ae]) je pokrajina (u političko-administrativnom smislu). Ali, zanimljivo je i ovo značenje: „Provincija; …2. dio administrativne podjele teritorije u unitarnoj državi; 3. u širem smislu dijelovi teritorija nekoga društva koji se nalaze u sklopu glavnoga grada te države ili drugih njezinih metropola kao i područja koje gravitira na ove.“[4]

Ni u jednom od ovih tumačenja provincija se ne razumeva kao područje koje je na bilo koji način inferiorno u odnosu na centar. Radi se o administrativnoj podeli teritorije. Nema ni reči o bilo kakvoj kulturnoj insuficijenciji.

U modernom smislu uzev, provincija nije država, ali mnoge funkcije države su prenete iz centra u provinciju. U slučaju da se radi o ozbiljno uređenoj državi. Priroda decentralizacije je upravo u tome. Regija nije transmisija volje centra, niti je paralelna struktura s državom. Ono što se čini u regiji, ne čini se u državnom vrhu. Radi se o podeli konstitutivnih ovlašćenja između države i regije. Dakle, može da postoji više metropola na području jedne države. Sidnej nije prestonica. Nisu to ni Njujork, ni Lion, ni Sevilja, ni Birmingem, ni Mumbaj, ni Šangaj, ni Napulj… ali jesu metropole. Na primer, Vankuver je, administrativni centar (metropola) Vankuverske provincije (Vancouver Province), u kome se obavljaju skoro svi državni poslovi. U ovim gradovima građani nisu molili dozvolu od centralnih vlasti, od glavnog grada, da svoj grad načine prestonicom. Nisu kukali nad prestoničkom „nepravdom“, već su delali. Nišlije prevashodno kukaju, a ne delaju.

Punije značenje ovaj pojam (province) dobija u Engleskoj u prvoj polovini XIV stoleća, kao derivat francuske reči province (XIII stoleće), a čija se osnova nalazi u latinskom jeziku. Ovo značenje ukazuje na ondašnju praksu upravljanja na delu teritorije koja je bila u nadležnosti magistrata. U nadležnosti magistrata je, izvorno, bila dužnost da bude mirovni sudija. Docnije su dodati i drugi atributi: sudija, sudsko veće, upravnik oblasti… Ni ovde ne može biti ni reči o inferiornosti u odnosu na centar, iako je provincija, administrativno, podređena centralnoj vlasti.

Prethodnim objašnjenjem želim da skrenem pažnju na to da provincija, izvorno i stvarno, nikako ne podrazumeva kulturnu podređenost, dirigovani, dozvoljeni, propisani stepen kulturne autonomije, podređenost u odnosu na kulturni „centar“… Ali, kao što, odveć dobro znamo, stvarnost se ne upravlja prema pravim, istinskim, izvornim, značenjima pojmova kojima istu stvarnost razumevamo, određujemo, definišemo… Tako i u našem slučaju. Metropola ima privilegiju da „isijava novo“ u kulturi, a provinciji je (samo)dodeljena uloga (protiv koje ona retko šta iskreno ima protiv) da oponaša date modele, da im se divi i – da ih ne razume. Neko će reći da je mnogo kulturno značajnog stvoreno izvan metropole. To je tačno. Tolstoj je najradije pisao u svojoj Jasnoj Poljani; Oksfordski univerzitet nije u Londonu; hrišćanstvo nije nastalo u prestonom gradu koji ima monumentalno hrišćansko znamenje – Trg Svetog Petra, niti su judaizam i islam nastali u prestonim gradovima; Mongoli su na svojim pohodima iz maglovitih i neznanih zabiti azijske stepe pronosili na brzim, žilavim konjima ideje slobodne kulturne razmene i trgovine; džez i bluz su nastali u močvarnom slivu Misisipija…

Pogledajmo sada Srbiju, centralizovanu državu, sa samo jednom metropolom. Pitanje slobode (I odgovornosti za slobodu) ponajmanje interesuju onu provinciju u kojoj je palanački duh sve i svja. U kojoj vlada rudimentarna oligarhija. O tome šta je sloboda se zna tako što glas o njoj dolazi iz metropole.

Ko, dakle, centralizuje Srbiju? Ne čine to građani Beograda. Srbiju centralizuju netalentovani prvincijski neotesani karijeristi koji se, na buljuke, trpaju u Beograd i besomučno grabe uticajne položaje.

Šta, međutim, čini naša provincija zarad negovanja samosvojnih (provincijskih) tekovina? Ilustracije radi pogledajmo kakve su biblioteke u provinciji, ta mesta uskladištenog pamćenja i sećanja. Pogledajmo posebno kakva su njihova matična odeljenja, gde bi valjalo pažljivo i ljubomorno čuvati ono što su stvorili njihovi umni i nadareni sugrađani. Biblioteke su zapuštene (osim izuzetaka), matična odeljenja su u jadnom stanju (osim izuzetaka). U pristojnim zemljama direktor, upravnik biblioteke može biti isključivo pojedinac koji pripada redu uglednih ljudi u toj sredini. Direktori naše gradske biblioteke su anonimusi za koje znaju samo njegova avlija i partija.

Umni ljudi ne pripadaju palanci. Nadilaze palanku i zato su, nekako, tuđi – stranci su u svom sokaku. Iskustvo, i znanje, i talenat njihovi nužno nadaleko preleću preko rodnog sokaka. Tuđi su jer „nema sveta izvan duha palanke“[5], jer je „palančanin, međutim, verniji palanci nego samom sebi.“[6] Pokušajmo da zamislimo kakva bi bila životna sudbina Nikole Tesle da je život proveo u rodnom Smiljanu. Ili Mihajla Pupina da je ostao u rodnom Idvoru. Ili Milutina Milankovića da nije otišao iz rodnog Dalja. Verovatno bi, kao i mnogi neshvaćeni geniji, završili kao seoske lude. Da bi decentralizacija zemlje (naročito u kulturi) bila moguća, nužan je dug i mukotrpan proces raspalančenja palanke. To je prvi i glavni uslov.

No, posvetimo i dužnu pažnju našoj metropoli. Ovde važi isti uslov. Da bi decentralizacija zemlje bila moguća, nužan je dug i mukotrpan proces raspalančenja centra. Dobro je primetila Dubravka Stojanović pišući o prilikama u Srbiji posle oslobođenja od Turaka: „Treba imati u vidu da je u to vreme na Balkanu jedini grad sa preko 100.000 stanovnika bio Carigrad, a urbanizacija ili visoka urbanizacija smatra se jednim od osnovnih uslova za demokratiju.“[7] Drugim rečima, uz sve pokušaje brzog brisanja otomanske zaostavštine i hitrog ugledanja i kopiranja evropskih običaja i zakona, u svojoj naravi Beograd je bio (bojim se, i ostao) ipak samo centar jedne zaostale, evropske periferne provincije.

Beograd, igrom istorijskih prilika, nije dobio svoj evropski građanski stalež, kao dominantnu gradsku silu. Način života, vrednosti, kulturni obrasci tzv. starih beogradskih porodica su uvek bili nekako na sredokraći između „narodskog“ i kopije gradskog načina života „kao u Jevropi“. „Starosedeoci“ prestonički „vrlo mnogo vole palanačku pastoralu“ – onako kako je konstruišu u kafanskim baštama u Knez Mihajlovoj (ne znajući kako ona uistinu izgleda), sve u želji da pokažu da se nisu „odrodili od nacionalnih korenova“. Jednako, palanka oponaša Beograd (ne znajući kako on uistinu izgleda) sve u želji da pokaže i ona svoju „modernost“.

Potom, glavni grad je (kao jedina metropola) bio i ostao mesto u koje se iz palanke hrli, prestiža radi ili radi boljih životnih prilika. Kao birokratsko-administrativno središte, gde se donose sve važne odluke, neodoljivom snagom je privlačio i privlači palanačke ćifte. Takav gradski amalgam je rodno mesto uverenju da prestonica u svemu mora da dâ poslednju reč. Ako bi bilo drugačije, mnogi pojedinci bi izgubili onaj naročiti osećaj koji stvaraju samopripisani važnost i značaj. Poslednja reč znači pisati zakone, ubirati poreze, priznavati samo centar za kulturno i učeno središte… Upozorenja i glasovi učenih i razboritih ljudi, kojih i u Beogradu i u tzv. unutrašnjosti, dakako, ima, nisu mogli uticati na glavni kulturno-ideološki tok niti na prestoničke malograđane ušuškane u topli i inertni konformizam koji još uvek miriše na srednjovekovni orijent. Uz to, znanje i razboritost, kao vrednosti, nikada nisu bili na osobitoj ceni u našem javnom životu. Pa, i onda kada je politička moć prelazila u ruke onih koji su pokušavali da, makar u nečemu, modernizuju zemlju brzo su bili skrajnuti iz javnosti ili iz života. – od kneza Mihaila Obrenovića,[8] pa, do srpskih liberala[9] i do Zorana Đinđića.

Malograđanskoj, pritom, vladajućoj pameti, u vidokrugu imaju besmisleno uprošćenu sliku države. Država je, misle oni, moć i sila, koje, da bi bile moć i sila, moraju biti strogo centralizovani. A ta moć je ovaploćena u rukama neefikasne i nemoderne političke birokratije. Oslušnimo samo tu histeričnu kanonadu iz državnih kancelarija, parlamenta, vlade… samo na pomen modernog uređenja autonomnih celina u zemlji. Prema amaterskom poimanju i znanju prestoničke kultutregerske i političke „elite“, zahtev za moderno demokratsko uređenje države, koje podrazumeva autonomije širokog obima, nije ništa drugo do „podmukli naum separatistički“. Neki od njih čak znaju da to nije tako. Ali iza njihovog grlatog i neukusno demonstriranog parolaškog patriotizma počiva strah da će biti lišeni privilegija, statusa i nezasluženo luksuznog života.

Sa ideološko-kulturno uznošenjem zamišljenog, izmišljenog nepostojeće pastoralnog „narodnog“ načina života srećemo se i u tzv. kulturnom životu. Valja oslušnuti neke pesnike, pročitati priče i romane nekih pripovedača, pogledati neke slike… Još je Miroslav Krleža o toj pojavi pisao na sledeći način: „Narodnost, to su uspomene… to su žene, majke, pjesme u djetinjstvu, krave, paše, livade…, patrijarhalno stanje na lirskoj mjesečini, a nikako dosadni argumenti… Ova lirika je zamaskirana laž teške i ozbiljne životne stvarnosti, koja se zove bijeda (kurziv – moj). …To su popularna izdanja bezbrojnih naših matica i zadruga, koja počinju da stižu u vitrine poluobrazovanih u provincijama, i da tamo bude velike iluzije o hrvatskim i srpskim kraljevima…, o velikoj i slavnoj, carskoj, makedonskoj, bizantskoj, karolinškoj prošlosti, to su čitanke, loše diletantske pjesme koje svi znamo naizust i koje su nas, osim Zmaj-Jovinih pjesama, povele krivim putem nacionalnih obmana, na srpskoj i na hrvatskoj strani, u očiti raskorak podjednako.”[10] Svako autonomno mišljenje i delanje je pretnja tom arhaičnom monolitu, „razbija“ organsku celinu – separatno je, neprijateljsko.

Ova monolitna nepokretnost je, u stvari, drugi naziv za permanetno, endemsko društveno krizno stanje. Sa druge strane, autonomija, decentralizacija, pretpostavlja dinamičan koncept. Decentralizacija podrazumeva permanentno delanje, aktivno stanje, jer konačno, počiva na odgovornosti prema posledicama sopstvenih (a ne državno-centralizovanih) odluka. Samoodlučivanje, od političkog do kulturnog, u razvojno definisinanim regijama, podrazumeva težnju i mogućnost razvoja, mimo inertnog uticaja okoštalog centra.

Da bi se mogla stvarno negovati kultura izvan metropole mora se praktikovati jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na kulturu. Po svojoj bîti, kultura je moguća samo u sferi autonomije, kao slobode. Konačno, svakoj političko-administrativnoj, ekonomskoj decentralizaciji prethodnica je bila kulturna decentralizacija. To je nužni početak. Tek onda kada jedna lokalna politička zajednica razume kulturu kao osnovu političke slobode može se konstituisati lokalna kulturna politika, kao osnova razvoja uopšte. Ovde su vrlo važna sledeća pitanja: Da li je lokalna zajednica spremna da učini ovakav program? I, da li je spremna da plati sopstvenu kulturu?

Program ka kulturi i finansiranje kulture znači da ta zajednica mora da stvori uslove koji su jednaki, često i povoljniji i poželjniji, od prestoničkih uslova kulturnog stvaranja. Primera radi, pogledajmo Motovun u Istri. To, dalje, znači, da lokalna zajednica mora da bude otvorena za komunikaciju sa drugim sredinama i da stvara pretpostavke takve komunikacije, koje će se samostalno širiti ka celom svetu. Tako će oslabiti gravitacijska moć centra, koji, u izvesnoj meri, za sebe, već ostvaruje ove pretpostavke. Lokalna zajednica mora da stvara šanse. Mora da, kako je već rečeno, prođe proces raspalančenja. Mora ljubomorno da neguje i čuva svoje kreativne pojedince i potencijale. Mora da prestane da ih istiskuje i odbacuje kao „sumnjiva lica“. Kulturna politika podrazumeva da su školovanje nadarene dece, svakojaka podrška ljudima od kulture, negovanje kulturnog stava uopšte… neuporedivo bitniji od vašarskih smotri i festivala, koje provincijski „autoriteti“ predstavljaju kao „kulturna dostignuća“.

[1] Provinciju muči besparica, Glas javnosti, 30. 1. 2008.

[2] Dobrivoje Budimirović Bidža, predsednik opštine Svilajnac u: Sad Bidža uzvraća udarac, Glas Javnosti, 8. 9. 2007.

[3] Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina u intervjuu za jednu TV stanicu, www.youtube.com/watch?v=kq3Ih55eSyw

[4] M. Bosanac, O. Mandić, S. Petković, Rječnik sociologije i socijalne psihologije, Informator, Zagreb, 1977.

[5] Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Nolit, Beograd, 1981. str. 8.

[6] Isto, str. 9.

[7] Dubravka Stojanović, Problemi demokratije na Balkanu, www.nbs.bg.ac.yu

[8] Ubijen 1868. godine u Košutnjaku, u Beogradu. Okolnosti ovog političkog ubistva do danas nisu razjašnjene. Njegova politika se, grubo, može odrediti kao politika prosvećenog apsolutizma, oslonjena na maksimu „sve za narod, ništa sa narodom“.

[9] Srpska vladajuća garnitura je pokušala da, početkom sedamdesetih godina minulog stoleća, pokrene izvesne liberalne reforme. U sudaru sa sa tvrdom partijskom linijom, pre svega u Srbiji, uz Titovu podršku, lideri proliberalne politike Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac… su morali da odstupe.

[10] Miroslav Krleža, Teze za jednu diskusiju iz 1935. godine, u: Deset krvavih godina, Zora, Zagreb, 1971. u: Kulturni radnik, Zagreb, 6/1981, str. 158.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.