Šta može da čini otuđeni, usamljeni čovek,
zabavljeni svojim jadom, kada više ne sme,
ne može i ne ume da veruje da se njegov položaj,
u višedecenijskim haotičnim prilikama,
može politički ili ideološki osmisliti,
pa, tako i promeniti nabolje.

Zašto ljudi ćute? Neizbežno pitanje na koje se odgovori samo naslućuju. Razlozi su mnogo dublji no što ih bujica dnevno-političkih, analitičarskih zdravorazumskih ad hoc „tumačenja“ može objasniti.

Period posle II svetskog rata je imao više kardinalnih preloma, koji su kod tzv. običnog čoveka stvarale osećanje zbunjenosti, pa neizvesnosti, pa sumnju. Neke od tih etapa u najnovijoj istoriji su: restaljinizacija SKJ početkom sedamdesetih prošlog veka; jačanje, relativno prikrivenih, republičkih nacionalizama; Titova smrt 1980; Memorandum SANU 1986; uoči i posle VIII sednice CK SK Srbije ideološki kurs SKS otvoreno prelazi na nacionalistički kurs, koji do danas, sa tendencijom daljeg bujanja, ima kumulativni karakter; razaranje Jugoslavije; kriza i narastajuća beda; nesporazum sa zapadnim silama; transformacija „socijalističke“ nomenklature u protokapitalističku klasu (misao klasika marksizma važi i sada: „Svaka nova klasa koja stupa na mesto klase koja je pre nje vladala prinuđena je da, radi ostvarenja svog cilja, svoj interes prikazuje kao zajednički interes svih članova društva…, što ga prikazuje kao jedino razumnog, opštevažećeg“); pljačka društvene svojine; Dejtonski poraz 1995; Kumanovska kapitulacija 1999… Istovremeno, nacionalizam je bio dimna zavesa iza koje je aktivno delovala internacionala (bratstvo-jedinstvo, takoreći) između organizovanog kriminala i dominantnih političkih aktera, naročito zarad pljačke društvene svojine i javnih dobara. I to u uslovima, od istih aktera, generisanog nacišovinističkog sukoba između pripadnika raznih nacija. Ta političko-ideološka orijentacija se proteže do danas kod svih uticajnih političkih aktera (osim retkih i slabašnih izuzetaka). I? Posle svega, opet živimo u monoideloškom poretku.

Na koncu, tako su velika obećanja o nastupanju „pravednog poretka“ („kraj istorije“, „carstvo slobode“) izneverena, dok su istinski humanisti utopisti „jurišali na nebo“, a onda razočarano (utamničeni ili odbačeni)  konstatovali: „orali smo more“ (Lenjin je, navodno, pred smrt rekao: „Kao da sam orao more“). Drugim rečima, istinske revolucionare utopije su zamenili praktikanti, abonenti revolucije. Početkom sedamdesetih prošlog veka Milan Kangrga je upozorio: „Naša srednja klasa nastoji revolucionarno zbivanje 1941-1945. pretvoriti u svoju vlastitu (građansku) revoluciju na taj način što bi jasno izražene socijalističke elemente toga zbivanja kao i tendencijiu kretanja prema socijalizmu iznutra rastočila i svela na svoju vlastitu historijsku osnovu: građansku… plus korumpiranost na sve strane… Ali, ako je tko otimao ili sebi prisvajao taj višak rada, onda to sigurno nisu bili ni ovaj ni onaj narod (nacija), a još manje sama radnička klasa (ove ili one nacije)…, nego njihovi ‚predstavnici‘. …U ovo često umjetno i isforsirano razbuktavanje strasti ubacuje se i izlazi na površinu sve ono, kako ga Marx naziva, ‚staro smeće‘ u obliku nacionalizma, šovinizma, klerikalizma, borbe za vlast, karijerizma i svih mogućih potisnutih aspiracija i neiživljenih ambicija.“ Kangrga zaključuje: „Naša je srednja klasa pokazala i svoju pravu prirodu: ona se okreće prošlosti. Time ona jasno iskazuje svoj historijski status, ulogu, položaj, htijenje i ‚perspektivu‘ (kao retrospektivu)… Ona starta s prošlošću kao svojom idejnom osnovom… A onaj tko starta s prošlošću, sam je dao do znanja da nema budućnosti…“

I tako, Srbija je zaglavinjala u kapitalizam, koji se, posle pada socijalizma, otresa socijalnih funkcija (welfare state) i vraća se svojoj suštini – ogoljenoj eksploataciji i smeštanja države u stanje pukog „noćnog čuvara“ (laissez-faire state) klase bogatih, jedinih dobitnika tzv. tranzicije. Inače nesigurna, radna mesta su postala stvar klijentelističke ucene, poreska politika je u službi najimućnijih, „oživljavanje“ privrede ne donosi boljitak već reprodukuje robovski rad…

Sve iluzije i nade su, konačno, uz stresak, srušene, pa je duboka sistemska kriza porodila brojne, idejno neartikulisane, proteste. A onda je grunuo Peti oktobar, bez, idejno-politički, osmišljene strategije emancipatorskog progresa. Od socijalizma je uzeto njegovo loše nasleđe, dok je njegovo emancipatorsko nasleđe bačeno pod noge i zgaženo. Istovremeno, zla tendencija tzv. tranzicije nije presečena nego je još više „unapređena“. U petooktobarskim temeljima su nastavili da bujaju nerazmrsivo  pomešani strahovi pred pretećom bedom i resantimani zbog sloma nacionalističkih zakletvi. Izmaštani petooktobarski modernizam je ostao bez šansi. Izborom Vojislava Koštunice je na dnevni red stavljena nada u  onakvu „budućnost“ koja se više puta na tragičan način dogodila u prošlosti – i to politikom „legaliteta“ u formi diskretne odbrane nacionalizma. Loša istorija se nije „ponovila kao farsa“ već je nastavila da se razvija. Ta istorija je razvejala svo dotadašnje vrednosno, ideološko i kulturno ustrojstvo. U tom vakuumu u pomoć je dozvano bivše „poznato“ koje nije bilo spoznato: nacionalne i mitološke reminiscencije.

Pokušao sam da osenčim društveni kontekst nerešivih antinomija u koji je surovo utrpan tzv. običan čovek, nepripremljen za ikakvu društvenu promenu. Otuda su radnički ili građanski protesti (ma kako burni) sporadični i relativno nedelatni i, nadasve, politički neartikulisani. Posledica – razočaranje, imobilizacija, dezorganizacija, dezorijentacija – ljudi napuštaju sami sebe.

Šta može da čini otuđeni, usamljeni čovek (zabavljeni svojim jadom) kada više ne sme, ne može i ne ume da veruje da se njegov položaj, u višedecenijskim haotičnim prilikama, može politički (ili ideološki) osmisliti, pa, tako i promeniti nabolje. To uverenje štedro potkrepljuju političari koji su nesposobni i nezainteresovani za bavljenje temeljnim društvenim problemima. Sa druge strane, ozbiljne, racionalne uvide političari (skoro svih boja i mirisa) odbacuju. U pretpolitičkom stanju, nomenklatura će racionalnu kritiku i analizu odbaciti kao „neprijateljsku“, kao rabotu „stranih plaćenika“… Otuda, politička nomenklatura, zarad sopstvenog privilegovanog položaja, monopolizuje javno polje za agresivno, neupitno naturanje svojih „koncepcija“, uz terciranje pseudonauke (ogromna i besomučna proliferacija partijske, nekompetentne „inteligencije“). Umesto racionalnog suočenja sa krizom, što bi nužno obelodanilo parazitski i nekompetentan karakter nomenklature, ona proizvodi političke krize, izaziva teskobu i strah kod ljudi, poput aktuelne „kosovske“, čime petrifikuje svoj dominantni položaj. Nomenklatura time vrši mobilizaciju, militarizaciju i homogenizaciju masa, promovišući sebe kao stožer „odbrane“ nacije, pa je, u tu svrhu, skoro sve medije pretvorila u svoja propagandna glasila.

Zato se mase koje, uglavnom, pokorno ćute nikako ne smeju nadobudno, s visine „komformističkih moralnih i intelektualističkih“ obzorja „moralno“ stigmatizovati. Dobro kaže Erih From u svom klasičnom delu Bekstvo od slobode: „Ti ljudi sasvim redovno pokazuju da u znatnoj meri zavise od sila koje su izvan njih… Oni teže ne da se potvrde, ne da učine ono što žele, već da se potčine stvarnim ili navodnim naredbama tih spoljašnjih sila. Oni su često potpuno nesposobni da dožive osećanje ‚ja želim‘ ili ‚ja jesam‘. Oni život u celini osećaju kao nešto neodoljivo moćno čime ne mogu da ovladaju niti da upravljaju.“ Radi se, dakle, o tome da je uplašen, (s razlogom) nepoverljiv čovek usamljen i nemoćan pred tim sveprožimajućim autoritetom sile. On nije nemoćan da taj autoritet slomi, već je (u stanju egzistencijalne strepnje) nemoćan da ga, unutar sebe, demistifikuje.

I na koncu, ima li iko to moralno pravo da odbacuje, već odbačene, milione u potpunosti politički, ekonomski, kulturno… dezorijetisanih, životnim prilikama kontuzovanih, ljudi? Da odbacuje mase obespravljenih i, smišljeno, sistemski i sistematski, opljačkanih i eksploatisanih ljudi?

Svakom zagovaranju promena (ukoliko se ne radi o neznalačkoj i prostačkoj masovnoj i drčnoj politikantskoj pokrivalici) mora prethoditi ozbiljno, bezinteresno, skrupulozno razumevanje fenomena ćutanja atomizovanih, otuđenih (od drugih i sebe) ljudi, kojima je razobručena partijsko-tajkunsko-klerikalistička klasa otela životni koordinatni sistem i koje amalgamizuje, tepajući im, kao „narodu koji o svemu odlučuje“ i to na tragičnoj izbornoj farsi. Takva alternativa postojećem poretku, u blesku racionalne, bezinteresne slabašne nade, može nastati. Jer, poslednji čas je već minuo.

Đokica Jovanović
profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.