O demokratskoj političkoj kulturi, političkoj strukturi i kiflama

Kao potpisnica i učesnica protesta  1 od 5 miliona smatram da bi bilo dovoljno da protest sadrži samo jedan zahtev: Da se uvede zakon koji zabranjuje deljenje kifli, pereca, mleka i ulja (pre je to bio urbaniji metod „vutra i žurka“, ali to je bilo davno u vreme obilja) građanima i članovima partija kao način motivacije za glasanje, davanje potpisa i prisustvo političkim manifestacijama, To bi bila efikasna, surova i zaslužena giljotina kako za ovu vlast, tako i za svaku sledeću. To bi bila naša Francuska revolucija, promena iz temelja zbog koje je potrebno 5 miliona građana na ulicama. Inače, ništa. Perec je perec, a razum je razum. Res extensa i res cogitans.

Pa ipak, lakoća sa kojom kifla ili neka druga vrsta hleba postaju podrazumevajuće, autonomne i moćne determinante političkog ponašanja i odlučivanja nemalog  broja građana u Srbiji, zahteva da preispitamo koncept političke kulture i političke prakse koji je do toga doveo.

Negde posle II svetskog rata, a naročito od šezdesetih godina XX veka, politička kultura počinje da se interpretira kao oblik simboličkog i glasačkog ponašanja ljudi – kao skup vrednosti, verovanja, osećanja i načina percepcije, tj. ideja pomoću kojih sagledavamo odnose moći u društvu, vlast i svoje sopstveno mesto u društvenom sistemu i na osnovu toga biramo svoje predstavnike u vlasti. Najpoznatija teorija političke kulture iz tog vremena, ona Almonda i Verbe, razlikuje parohijalni, podanički i participativni oblik političke kulture, a svaki od njih je zasnovan upravo na simboličkim vrednostima. Pitanje izbornosti, zamenjivosti, legitimiteta i legaliteta vlasti postaje krucijalno pitanje demokratije, uz shvatanje da, kada postojeće institucije i vlast ne uspevaju da izvrše svoje funkcije na zadovoljavajući način, ljudi imaju pravo da se bune, štrajkuju i da smene vlast. Suština demokratskog procesa i političke kulture počinje da se odnosi na način i izvore sa kojima raspolažemo kada biramo i pratimo rad svojih političkih predstavnika.

Pa ipak, prema rečima Ellen Meiksins Wood “nekada je manje ljudi posjedovalo politička prava, ali su ta prava istovremeno predstavljala oblike ekonomske i socijalne moći.” Danas se govori o procesima demokratizacije na takav način da je moguće da ljudi s političkim pravima istovremeno ne poseduju nikakvu socijalnu ili političku moć. Od vremena kada je pitanje demokratije svedeno na slobodne izbore i pravo na informisanje (slobodu govora) i jačanje civilnog društva, ekonomska i socijalna prava našla su se u posebnoj kategoriji prava razdvojenoj od političkih. „Drugim riječima, kaže Wood, “upravo u trenutku kada su politička prava ispražnjena od socijalnog sadržaja, pojavljuje se cijeli novi spektar socijalnih problema, a jedna od velikih rasprava našega doba je kako, i treba li uopće država intervenirati kako bi ih riješila.“

Apstraktno slobodan, pojedinac zapravo ima sve manje instrumenata pomoću kojih može efikasno i institucionalno da utiče na stvari koje su od njegovog neposrednog interesa – proces birokratizacije sve manje omogućuje intervenciju čoveka, stvarajući “softverskog” čoveka, a privatizacija i ekskluzivizam obuhvataju sve šire aspekte društvenog života, postepeno prisvajajući i ono što je nekada smatrano neotuđivim javnim dobrima i osnovom postojanja države socijalne pravde. Demokratija se u velikoj meri svela na potrošnju i na pravo na javna okupljanja.

Veliko je pitanje kako je hleb potmulo i pritajeno prognan iz politike kao pravo čoveka, kako se prebacio u sektor političke propagande, kako su kifla sa aditivima i ponekad perec postali sredstvo mamljenja, poklon, znak pažnje, partijska ucena? U zemlji koja je decenijama imala program socijalističkog obrazovanja u školama… Pa kada nisi znao razliku između podanika i građanina, bilo je: “Sedi dete, kec kao vrata, pa zagrej stolicu.”  Kada je obnovljena ideja iz vremena prvobitne akumulacije kapitala da je opšte siromašenje deo svetskog progresa?

Kako je politička svest osiromašena do te mere da državni vrh građanske proteste ovakvih razmera naziva “nepolitičkim” protestima i time im daje legitimitet, optužujući istovremno opoziciju zbog “političkog delovanja”? Otkad javno političko delovanje nekoga delegitimiše i uostalom, kada su političke partije za sebe prisvojile to pravo? Od kada su radnička prava, prava obespravljenih, eksploatisanih i osiromašenih nešto drugo, a ne jezgro demokratske političke kulture? “Kako se istopio čelik” radničke političke samosvesti? Od kad su za upravljanje našim političkim mišljenjem i zaključivanjem postala zadužena “treća lica” oličena u poslanicima i političarima, a nama prepušteni shopping molovi i TV pornografija kao demokratska uživancija? Od kada o količini kiseonika koju će moći da udišu naša deca  odlučuju naftne korporacije, proizvođeči oružja ili njima suprotstavljeni vizionari poput šarmantnog Leonarda di Capria? Od kada je siromaštvo sudbina, više u vezi sa božanskim nakanama i (sumnjivim) crkvenim blagoslovima, nego sa političkim odlučivanjem, obrazovanjem i delovanjem? Od kad se obrtanje kapitala ogradilo od glasačkog tela i participativnog modela moderne demokratije, da bi sada kapital nadzirao sve, a njega, elitno konsprativno jezgro društva, niko i ništa?

Problem nije da li hoćemo ovu ili onu vlast, i naše pravo ej da to odbijemo kao naš jedini demokratski izbor, naše pravo je da odbijemo otuđivanje našeg sopstvenog političkog života i prebacivanje naše kulture, naših potreba i naše egzistencije u ruke (u našem slučaju neobrazovane i korpumpirane) elite.  Građanin ne samo da mora da ima pravo da odlučuje, već mora da živi u društvu u kome postoje efikasne strukture kroz koje može da deluje on sam, a koje nisu predstavničke, već najvećim delom servisne.

U svetu je sve primetniji konstantan pad poverenja građana  u vlast  i to se dešava upravo upravo od šezdesetih godina – npr. u USA je sredinom šezdesetih godina ¾ građana imalo poverenje u vlast, dok je danas to svega jedna trećina građana.  Pad izlaska na izbore takođe predstavlja globalan fenomen u razvijenim društvima od šezdesetih do druge decenije XXI veka, i menja se tek sa ulaskom u krizu, postajući oblik “interventne” demokratije, a ne izraz kontinuirane i stabilne političke kulture putem koje se gradi “svet po meri čoveka”.

Srbija svakako nije izuzetak, već samo sirovi balkanski produžetak ovog trenda. Prema istraživanjima CeSID-a od pre nekoliko godina, svega 7% građana u Srbiji veruje političkim partijama. Mada izborna participacija nije toliko niska, na izbore redovno izlaze (iznad proseka) građani stariji od 50 godina, sa završenom dvogodišnjom ili trogodišnjom srednjom školom, tehničari i poljoprivrednici. Ako uzmemo u obzir vrednosne stavove, autoritarni građani više izlaze na izbore u odnosu na neautoritarne; nacionalni u odnosu na nenacionalne i nedemokrate u odnosu na demokrate. Ukratko, aktivno glasačko telo Srbije nije adekvatan pokazatelj demokratske i participativne  političke kulture, ali jeste pokazatelj nefunkcionalnosti višedecenijskog modela predstavničke i glasačke demokratije.

Druga posledica sve većeg raskoraka  između političkih i ekonomsko- socijalnih prava je porast masovnih protesta. Masovna okupljanja najavljuju ponovno pojavljivanje i vidljivost ekonomsko-socijalnih prava kao mere demokratije i najavljuju istovremeno kraj poverenja u partijski i predstavnički model. “Nejasni ciljevi” skupa “1 od pet miliona”  kome se prigovara haotičnost, jer niko tu “ne želi jedini mogući demokratski izlaz iz ovoga – izbore” haotičan je isključivo zbog toga zbog toga što je masa postala jedini način izražavanja političke volje u vremenu smrti insitucionalne demokratije i porasta obespravljenosti i korupcije, u vremenu nepostojanja adekvatnih političkih struktura (uključujući tu i izborne) za ostvarenje političkih ciljeva i za demokratsko  delovanje građana.

Nasuprot tome, ono što stvarno jeste društveni haos sastoji se u korišćenju društvenih i državnih resursa (autobusa, mleka, brašna, ulja, poreskog novca itd.) za promovisanje partijskog delovanja i izuzimanje političke “elite” iz zakona i građanskog nadzora.

Ipak, čak i masovni skupovi onih koji su spremni da za sendvič i pet litara mleka ili brašna doputuju do Beograda nezaobilazno čini vidljivim isti problem – potrebu za osvešćivanjem važnosti i politizovanjem socijalno-ekonomskih prava ljudi, potrebu za integrisanom demokratskom političkom kulturom koja nije moguća u uslovima siromaštva i obespravljenosti.

Plansko urušavanje političke pismenosti dovelo je do toga da znatan broj građana u Srbiji sebe danas vidi kao podanike, koji su socijalizovani da postanu zaplašene osobe sa ciljem da budu “izvan” politike, čime se normalizuje politička nekultura i nedodirljivost onih koji su i sami politički nepismeni, mada su na vlasti. Udruženo nepostojanje adekvatnih političkih struktura i beda građana doveli su do toga da je danas moguće da se “pehom”, a ne teškom saobraćajnom nesrećom prouzrokovanom bahatom vožnjom naziva ubistvo građanke na koju je naleteo funkcionerski autombil, moguće je da se “majčinskom slaboščću” ministarki pravda finansiranje putovanja sopstvene dece o državnom trošku u inostranstvo, da se “tetkama “ pravda poreklo imovine i napokon, da se bezakonje i uzurpiranje državne i društvene imovine, nekretnina, zemljišta, kapitalnih resursa tumači kao efikasno upravljanje državom i trasnaprentna privatizacija od koje će “svima biti bolje”, da se nesreće na radu usled nepostojanja odgovarajuće zaštite na radu pravdaju na najvišem vrhu države pozivanjem na izvore sa satiričnih sajtova, bez i jedne reči refiriranja na radnička prava…… Dakle, naš car je go, al’ neka je, imao se jašta i roditi. Jer je njegova moć i veličina tolika da  “ko nema hleba, ješće  sendviče.”   

Pa ipak, hteli ili ne, ne živi se od manipulacije. Neodrživost ovako bahatog modela upravljanja državom postaje sve vidljivija. Pogon sadašnjih protesta je upravo ta činjenica. A moć sadašnje vlasti će oslabiti ne zbog opozicije, već zato što je potrebno ukinutu  socijalnu veknu “Sava” hleba, da bi se napravile sve one nove kifle koje će biti potrebne da omoguće sadašnjoj vlasti masovnu podršku. 

Dakle, potreban nam je sasvim drugačiji model demokratije od onog koji nam se nudi, potrebna nam je pre svega politička pismenost:  zabrana kifli, suvereno pravo na hleb i jakobinska odgovornost za one koji od ukinute vekne socijalnog hleba Sava prave partijske kifle, koji hleba pretvaraju u privilegiju.

(Autorka je redovna profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu).

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.