Nakon spektakularnog nastupa u koncertnoj sali „Čajkovski“ u Moskvi, čuveni srpski violinista Nemanja Radulović dao je intervju za Sputnjik, u kojem je govorio, između ostalog, o grupi Run–D.M.C, ambasadorskoj funkciji, ali i o ruskoj publici.

Volite da svirate narodnu muziku, ponekad i pop — Abu, na primer — ali istovremeno svirate i klasičan repertoar. Koju vrstu muzike najviše volite, na šta ste posebno „slabi“?

— Slab sam na muziku generalno. Ne volim da je delim po žanrovima, nego je delim na muziku koja mi prija i muziku koja mi manje prija. Ali na sceni? Tu najviše sviram klasičnu muziku. Mislim da je to prvenstveno moj poziv. Time se bavim od svoje sedme godine — klasika je moj pravac. Ali povremeno, sa velikim zadovoljstvom, napravim neki aranžman za pop, rok ili tradicionalnu pesmu.

Da li to znači da, posmatrano sa strane, Mocart i Aba na neki način imaju istu vrednost?

— Mislim da muzika koja se sluša toliko dugo definitivno ima svoju vrednost. Mocart je za svoje vreme bio apsolutni rok star — ljudi su padali u nesvest kada se on pojavljivao. Mislim da čovek ne treba da pravi razliku između ljudi, ili između različite muzike. Ako se nekome nešto sviđa, samo neka ide u tom pravcu. Zašto ste za koncert u Moskvi izabrali baš Hačaturijanovo delo? Ne bih rekao da je on trenutno „u modi“… — Meni je njegova muzika uvek jaka, veoma slikovita — podseća na to neko doba o kojem sam čitao, gledao slike i fotografije. Ovaj koncert je inspirativan, fizički jak, emotivan, i s jedne strane veoma virtuozan… A s druge je krajnje liričan. Ta granica u kompoziciji je meni jako izazovna.

Vi ste praktično postali ambasador srpske kulture — na isti način na koji je to, recimo, postao pisac Goran Petrović. Koje ste sve obaveze preuzeli stupanjem na „funkciju“?

— Ne mogu za sebe to da kažem. Ja samo volim da prezentujem ono što volim da radim. Uvek kažem gde sam rođen i odakle sam, i uvek mi je posebno drago kada sviramo u Beogradu. A ljudi iz drugih zemalja dođu i posete srpsku prestonicu, dođu da čuju koncerte… I ja se uvek tome iznova radujem.

(Preuzeti delovi intervjua sa sajta Sputnik Srbija. Ceo tekst možete videti OVDE)

Nemanja Radulović je rođen 1985. godine u Nišu. Do odlaska na studije u inostranstvo bio je učenik Dejana Mihailovića, održao stotine koncerata, osvojio brojna priznanja među kojima Oktobarsku nagradu Beograda za stvaralaštvo mladih (1996) i Nagradu Talenti godine Ministarstva prosvete (1997), a na međunarodnoj sceni – prve i specijalne nagrade u Strezi (1995), u Češkoj (Jan Kocijan, 1996), u Litvaniji (Balis Dvarionas, 1997), Poljskoj (Vijenjavski-Lipinski, 1997) i Francuskoj (Jehudi Menjuhin, 1998).

Godine 1998. započeo je studije na Visokoj školi za muziku u Sarbrikenu, u klasi Džošue Epštajna, a od 1999. studira i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Dejana Mihailovića. Sa 14 godina, septembra 2000., primljen je na Visoki nacionalni konzervatorijum za muziku u Parizu u klasu Patrisa Fontanaroze. Učestvovao je i na majstorskim kursevima Jehudija Menjuhina, Džošue Epštajna i Dejana Mihailovića. Studije je nastavio u Nemačkoj, na Sarskoj visokoj školi za muziku i pozorište u Sarbrikenu. Redovno pohađa postdiplomske studije kod Salvatorea Akarda na Akademiji Valter Štaufer u Kremoni (Italija).

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.