Čitam ovih dana: Strani investitori su od 2000. godine do danas u Srbiju uložili 23,7 milijardi evra na razne načine.

U Beograd i Novi Sad je ušlo skoro tri četvrtine tih investicija, odnosno 73,9 odsto, dok je ekonomski devastiranim opšinama pripalo svega 0,43 odsto.

Grad Beograd koji ima najveću prosečnu zaradu „inkasirao“ je u tom periodu 12,2 milijarde evra stranih investicija, što je više od polovine (51, 4 odsto) svih inostranih ulaganja u Srbiju. I sve četri najveće strane investicije u Srbiji, koje pojedinačno prelaze milijardu evra, „ušle“ su u glavni grad. Novi Sad je takođe privukao značajno vuše stranih investicija od drugih lokalnih samouprava. Od 2000. godine strane kompanije su u ovaj grad uložile oko 5,3 milijarde evra, što je oko 22,5 odsto ukupnih ino-investicija. Grad Niš, koji je neznatno manji od Novog Sada, inkasirao je, recimo, 853,6 miliona evra (3,6 odsto).

Nakon ovako iznešenih podataka svi mi možemo lako da uočimo ogroman raskoraku u veličini grada Niša i količini novca koji je u njega investiran. Prva pomisao koja nam se javlja ukazuje na to kako jug nije plodno tlo za strane investicije. Odmah ću vas razočarati – nije tu srž problema. Iako su Srbi poznati po tome da se retko kad slažu, po tom pitanju (gle čuda) imamo konsenzus i vlasti i opozicije. Svi od reda tvrde kako je ovo jedna ista zemlja, jedenako plodna i jednako naša. To je bre kažu aksiom i tu dalje ne vredi (nije čak ni poželjno) istraživati. Kad smo već kod istraživanja primetio sam da su svi od reda alergični na novinarska istraživanja, ali to je već neka druga tema.

Kako zemlja nije problem zaključak se sam nameće – problem su ljudi.

Dali smo to mi obični smrtnici sa juga negde pogrešili. Rekao bih da nismo. Radili smo, ćutali, trpeli, prisustvovali mitinzima, bili aktivni u danima za glasanje. Pa mi smo bre za te glasačke odbore uvek imali duplo više prijavljenih. Glasačka mesta su se otvarala na vreme, a glasači ne samo da su dolazili u sami cik zore već im se na licu očitavala i određena doza nade i radosti. Ma jedan moj komšija je došao na biračko mesto sa cvetom na reveru. A prvi izveštaji sa biračkih mesta, u danu za glasanje, na javnom servisu obično su bili iz Niša.

Kao logična posledica tako ispoljenog entuzijazma Niš je redovno dobijao nekog Narodnog poslanika u Skupštini Srbije. Takođe smo imali i imamo i visoko kotirane predstavnike u partijskim strukturama na vlasti.

Naš problem se redovno javlja posle upućivanje naših predstavnika u prestonicu. Čim oni posle ovog mraka (moraju da porane da bi na vreme stigli) ugledaju “svetlo velikoga grada” odmah zaborave i odakle su došli, i ko ih je poslao, i šta se od njih očekuje. Iz takvog stanja magnovenja naši predstavnici obično izađu kad im se mandat okonča ali se čak ni tada ne sećaju da se ikada raspravljalo i odlučivalo o stranim investicijama.

Sada kada smo uočili problem morama naći načina da ga rešimo radi dobrobiti ovog grada.

Meni se sasvim slučajno javila ideja prilikom čitanja knjige o prvoj stranoj investiciji. Naime reč je o bosansko – turskoj investiciji, ali su podizvođače uglavnom činili ljudi sa lokala. Naravno i tada je besplatnu infrastrukturu obezbeđivao grad na čijem se području gradilo. Iako je u knjizi detaljno opisana sama realizacija investicije u XVI veku, mislim da neke stvari možemo primeniti i danas, naravno sa drugim namerama.

Naše niške predstavnike, koji su dobili poverenje građana, moramo u Beograd otpremati na malim bosanskim konjima. (Ovde sam ja zagovornik stava da konji mogu biti i iz ovih krajeva čisto zbog ekonomičnosti jer mislim da poreklo konja nije od presudnog značaja). Na svakom konju bi bila po dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, a u svaki sepet bi stavljali po jednog predstavnika i sa njima mali zavežljaj i kolut pite.

Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja išli bi roditelji ili rođaci a za njima i ostali građani Niša. Dok se udaljavaju naši predstavnici moraju jasno, glasno i razgovetno da čuju:

  • Jelena, kćeri, nemoj Niša zaboravit’…
  • Darko! Darko! Darko!

Sam prelaz preko reke Nišave mora biti dramatično naglašen. Mora im se u sećanju urezati kamenita obala reke i u daljini silueta rodnog grada. Grada u kome preovladavaju oronule fasade između kojih se ka nebu uzdižu davno ugašeni i nefunkiconalni fabrički dimnjaci.

Možda bi utisak pojačalo postavljanje skele na Nišavi, naravno ukoliko vodostaj to dozvoli a sve to u zavisnosti od doba godine kada se izbori održavaju.

I kada sve, ovo gore iznešeno, uradimo ostaje nam samo da molimo boga i da se nadamo da će im se javljati sve češće: crna pruga koja mine i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuje od svih blagodeti života u prestonici.

Dragi nas grade, ti znas da smo oduvek imali veliku nesrecu sa poslanicima, kako god koga pošaljemo tamo gore, on vene i svene ko’ cvet*, zato danas nema ko’ da te plakanjem ožali. Dragi nas grade, umro si pred sam kraj zivota.

*figurativno uvenuće – naravno

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.