Rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata, a školovao se u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. U Zadru je na Sveučilištu predavao rusku knjizevnost odakle je otišao na put u SSSR na neku vrstu studijskog putovanja.

Godine 1965. nakon prvih delova knjige Leto moskovsko u beogradskom casopisu Delo, nakon intervencije ruskog ambasadora, Tito je u susretu sa javnim tužiocima zahtevao njegovo hapšenje – uhapšen je i već 1966. je u Zadru osuđen na tri i po godine zatvora, zabranjeno mu je javno istupanje u trajanju od četiri godine. Nakon izdržane kazne on je u Novom Sadu osuđen na sedam godina robije, zbog »neprijateljske propagande«. Nakon tri godine i dva meseca, 1977, pušten je na slobodu i od 1978. živi na Zapadu.

Objavio je knjige Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967) i Nenaucne misli (1979) od kojih su neke prevedene – kao Leto moskovsko – na desetak jezika. Poznate su njegove kapitalne studije Povratak inkvizitora i Niče i ruski neoidealizam koje su prevedene na veliki broj jezika. Tek 1990. objavljeno je prvi put na srpskom jeziku kod Novog dela integralno izdanje Leta moskovskog, a 1994. je Radio B 92 objavio izbor pod naslovom – Domovina je sloboda. I jedno i drugo je sa pogovorom prijatelja ali u ogranicenom tiražu.

Nakon dvanaest godina vratio se iz Amerike u Jugoslaviju gde je na zauzimanje poštovalaca primljen u UKS.

Mihajlov živi i radi u Vašingtonu, sarađuje u najelitnijim časopisima, redovno se oglašava esejima u Našoj Borbi, na svim važnijim svetskim simpozijumima su zapažena njegova izlaganja, a u pripremi su i knjige njegovih najnovijih rasprava koje će biti objavljene na našem jeziku na kojem nisu postojali njegovi čak ni najvažniji spisi.

Među prvim napisima koji su se pojavili o njemu u slobodnoj jugoslovenskoj stampi spada i ogled-osvrt koji je objavila beogradska Republika koja je i najavila njegov »povratak iz egzila«.

Mihajlov je poznat i kao polemičar. U pripremi su njegove knjige koje će biti objavljene i u Rusiji, na jeziku na kojem – pored engleskog – i piše, kao što piše i na srpskom jeziku.

Mirko Đorđević

DISIDENTSTVO – STVARNOST I LEGENDE

Mihajlo Mihajlov, nekadašnji asistent Filozofskog fakulteta u Zadru, potom višegodisnji politički zatvorenik u SFR Jugoslaviji, posle Đilasa najpoznatiji jugoslovenski disident svakako je najmerodavnija licnost da započnemo dijalog o tome da li je u Jugoslaviji stvarno bilo disidentstva ili je to samo jedan od mitova. O disidentstvu uopšte i posebno u Jugoslaviji s Mihajlovim, prilikom njegovog nedavnog boravka u Beogradu, razgovarali su urednici Republike Nastasja Radović i Mirko Đorđević.

ŠTA JE DISIDENTSTVO? KO SU DISIDENTI?

    1. Šta se o disidentima, prema Vašim saznanjima, uopšte zna u svetu?
    1. Na ruskom jeziku ima mnogo istorija disidentstva i memoara disidenata. Najpoznatija je istorija autorke Ljudmile Aleksejeve. To je jedno enciklopedijsko izdanje koje ima i engleski prevod. U Jugoslaviji postoje dve knjige, knjige disidenata Mirka Vidovića i Rajka Kostića-Katunca. Ne računajući, naravno, Đilasove knjige koje je izdala »Naša reč«. Mirko Vidović je hrvatski disident. S njim sam od 1975. do 1977. bio zajedno na robiji u Sremskoj Mitrovici, a sa Rajkom Kostićem-Katuncem bio sam od 1967. do 1970. u Požarevcu.
    1. Šta je bio cilj disidentstva? Da li je cilj bio jasno odredjen ili su disidenti bili individualni pobunjenici?
    1. U početku su to bili individualni pobunjenici. Međutim, kad je to poprimilo masovniji oblik stvoreni su i ciljevi. Glavni je bio zahtev za poštovanjem ustava i zakona. Režimi su stalno narušavali vlastite zakone u kojima je, naravno, pisalo da postoje razne slobode. Po zakonima postojale su mnoge slobode kojih nije bilo u stvarnosti. Sem toga, disidentski pokret doveo je do Helšinske povelje o ljudskim pravima; da nije bilo disidentskog pokreta, naročito u SSSR-u, ne bi bio prihvaćen paragraf o ljudskim pravima, po kojem je ta povelja najpoznatija. To je ono najvažnije što je u međunarodnom domenu taj pokret postigao.
    1. Kako je došlo do raslojavanja, kako se dogodilo da se veliki broj nekadašnjih disidenata pretvorio u nacionaliste i ostao na tome?
    1. Već je u samom disidentskom pokretu postojao taj raskol između demokratskog i nacionalističkog krila.
    1. Da li ste Vi bili svesni toga? Te razlike?
    1. U SSSR-u je to bilo jasno, mada je bilo i ovde, samo je bilo teže uočljivo jer je sam disidentski pokret bio mali. O tome su, takođe, napisane mnoge knjige. O tome pise Sinjavski u svom delu Glas iz hora, u svojim esejima – da su se već u logorima vodile ideološke polemike između nacionalista (a tamo su nacionalisti uglavnom bili Ukrajinci, Gruzini, iz baltickih republika) i demokrata.
    1. Kako biste, danas, komentarisali svoju polemiku sa Solženjicinom? Iako je prikazivana u Borbi, ovde nije imala puno odjeka.
    1. Mislim da je ta polemika još uvek aktuelna pošto su stavovi Solženjicina klasični stavovi svih nacionalista: da je ruski narod najveća žrtva, da genetski izumire, da ga svi eksploatišu, sve je to apsolutno isto kao kad piše bilo koji nacionalista.
    1. Jeste li prvi koji ste kod Solženjicina to primetili?
    1. Verovatno jedan od prvih. Naime, njegovo pismo vođama SSSR-a je već bilo provokativno. Nisam reagovao samo ja, već i akademik Saharov i mnogi drugi. Ono što sam ja osobito isticao jeste njegova „pozicija hrišćanina“ koja se nikako nije mogla poklapati sa nacionalizmom koji je antihrišćanski. Saharov je bio ateista pa ga je kritikovao sa druge strane. Međutim, mora se priznati da je Solženjicin danas prilično umerio svoje stavove. Obično ljudi zaoštravaju svoje teze. On je, međutim, sve manje nacionalista. Njegov poslednji ideološko-politički članak o tome kako da se izgradi Rusija, uključuje i Ukrajinu, Belorusiju, on tu više govori o Rusiji kao slovenskoj zemlji nego što se bavi ruskim nacionalizmom.
    1. Na Vaše ideje oštro je reagovao disident Drašković svojom knjigom. Reagovao je slično kao sto je reagovala vlast…
    1. On nikako nije disident, on je, jednostavno, emigrant posle Drugog svetskog rata, nacionalista, on je sin dr Slobodana Draškovića, ministra obznanaša, bio je na čelu pokreta »Dušan Silni« u Čikagu, ali emigracija sa disidentima nema nikakve veze.
    1. Zašto se on bavio Vama u knjizi Titoizam, đilasizam, mihajlovizam?
    1. Zbog toga što je sva zapadna štampa o tome brujala. On je pisao da je »titoizam«, u stvari, dogovor Staljina i Tita, »đilasizam« – dogovor Đilasa i Tita itd. Hteo je da kaže da nikakvog istinskog sukoba nije bilo, da se sve to tako odvijalo da bi se prevario Zapad. Moze se reći da čak ni trockisti nisu disidenti. Dilas je prvi disident. Trockisti su, kad su dospeli u opoziciju prema Staljinu, nastavili sa ilegalnom delatnošću – dakle, nisu mu se javno suprotstavljali. Trocki koji je otišao na Zapad, izdavao je ilegalno i ilegalno rasturao List opozicije i nije koristio zapadnu štampu. Nije, dakle, koristio »kapitalističku« štampu nego samo »komunističku«. A njihov cilj i nije bilo društvo osnovano na pravu već diktatura proletarijata. Prvi je disident bio Đilas koji je javno izražavao svoje mišljenje i nije otišao ni u ilegalu ni u emigraciju. Svoje tekstove je objavljivao preko zapadne štampe jer ovde nije mogao. Bio je zatvaran, pa puštan… To je taj put disidentstva na kojem se on pozivao na zakone. Kasnije su drugi disidenti išli istim putem, Saharov, Solženjicin…
    1. Da li je to samo Vaše misljenje – da je Đilas bio prvi disident?
    1. To je faktički tako. U Rusiji je to opšteprihvaćeno mišljenje – da je Đilas prvi disident. Jer tim putem niko dotad nije išao. Ili se bežalo u emigraciju ili u ilegalu. Gde nema vladavine prava, vi se otvoreno suprotstavljate, tu, na terenu komunizma. Vi istupate i »visite« na javnom mnenju.
    1. Kakav je to fenomen »disidenti na vlasti«?
    1. Čekajte, to važi tek posle pada komunizma. Havel je bio demokratski disident i danas je Česka demokratska zemlja. Prvi nacionalisticki disident koji je došao na vlast je Gamsahurdija u Gruziji koji je, praktično, izazvao građanski rat svojim nacionalističkim stavovima. Tako da je sve to, manje-više razumljivo. Iako se za Jeljcina ne moze reci da je disident, interesantan je nacin na koji je on istupio protiv Gorbačova. To je već nekakvo »kasno disidentstvo«. U Litvaniji je na vlast došao nacionalistički disident i prvi predsednik Lazbergis koji je izgubio izbore i zamenio ga je bivši generalni sekretar Brazauskas. Dakle, nacionalistički disidenti su ili izazvali građanski rat ili su kasnije izgubili od demokratskijih političara. U većini postsovjetskih država su na vlasti generalni sekretari vladajuće partije: Alijev u Azerbejdzanu, Nazarbajev u Kazahstanu, uglavnom, skoro svugde. Tu spada i Franjo Tuđman koji je disident-nacionalista, a bio je šef kadrovske uprave JNA sto je na nivou člana Centralnog komiteta.
    1. Kako objašnjavate Ćosicev »slučaj«? Neki tvrde da je on klasičan primer izrazitog disidenta a neki, opet, da je on, oduvek, bio »čovek vlasti«.
    1. Pošto je bio čovek iz vrha partije i države a istovremeno pisac, imao je jedan poludisidentski tretman. I dalje su ga štampali, niko ga nije hapsio. Jedini pravi period njegove disidentske delatnosti jesu osamdesete godine, posle Titove smrti, kada je bio u raznim odborima za zaštitu umetničkih sloboda, zastitu slobode javnog nastupanja. To je bila njegova disidentska delatnost koja, međutim, za njega nije bila opasna kao što je bila za druge. Njegove aktivnosti, međutim, ni pre ni posle ovoga nisu bile disidentske. Tako da on nije primer disidenta.
    1. Sa raspadom komunizma, ima li ili nema više disidentstva?
    1. Naravno da je nemoguće onakvo disidentstvo kakvo je postojalo za vreme komunizma. Zašto bi, na primer, sada neko pokušavao da preko zapadne štampe dođe do svojih sugrađana kada može preko opozicione ili nezavisne štampe. Međutim, u jednoj osnovnoj stvari, čitav ovaj pokret »šetača« koji je demonstrirao tri meseca, imao je čisto disidentske zahteve – odbranu zakona i Ustava. Danas je primer disidentskog pokreta ovaj šetački pokret. Jer, to su parole pod kojima je išao i sovjetski disidentski pokret – zaštititi sopstvene institucije, poštovati vlastiti ustav. Posle 1966. i suđenja Sinjavskom, disidentski pokret u SSSR-u je, moglo bi se reći, bio masovan. Današnji disidenti su upravo »šetači«.
    1. Ima onih koji razlikuju disidente i borce za zaštitu zakonitosti.
    1. U Rusiji, gde je disidentski pokret bio neobično širok, bilo je i struktura i nacionalističkih i fanatičnih. Bila je i anarhistička grupa oko Novodvorskaje. Ali to je sasvim sporedno. Jer je glavni tok disidentstva imao na umu upravo borbu za pravnu državu.
    1. Kritike disidentstva je bilo, moglo bi se reći, i previše. Kada je u pitanju autokritika, kritika samih disidenata, šta oni zameraju sebi, u svojim ispovestima?
    1. Kad govorim o sebi, ono sto bih samom sebi mogao da zamerim odnosi se manje-više na taktiku, na pitanje da li je nešto trebalo uraditi ranije ili kasnije. Drugo je to sto ja nisam ni Srbin ni Hrvat pa sam na sve načine pokušavao da povezujem srpske i hrvatske disidente. To sa mnogima nije išlo. Kasnije, pred moj odlazak u Ameriku, hrvatski disidenti su sami došli ovamo i Đilas i ja smo onda išli kod Tuđmana i Veselice na razgovore gde se pričalo o delovanju mogućeg zajedničkog fronta.
    1. Zašto je »nacionalni ključ« svuda prevagnuo, pa je i disidente privlačio u svoju maticu?
    1. Kod Rusa nije, ne može se reći. Tamo su nacionalisti, u stvari, nedisidenti, oni su bivši partijci, tako da se tamo to, uglavnom, retko događalo. Ovde je stvar drugačija. Zbog rascepa u Jugoslaviji, glavni hrvatski disidenti, kao Tuđman, postali su nacionalisti. U stvari, oni su to oduvek bili. Sećam se kad sam bio na razgovorima u Tuđmanovoj kući, u kojoj sam proveo čitavu noć, razgovarajući, on je pristajao na saradnju sa srpskim disidentima ali da oni, unapred priznaju Hrvatskoj pravo da se otcepi. O tome sam pisao u pismu srpskom disidentskom krugu kad sam otišao iz zemlje 1978. i isti tekst sam objavio u casopisu Washington Quarterly, na šta mi je Tuđman odgovorio.
    1. Ko je srušio komunizam u planetarnim razmerama, na jednoj šestini zemljine kugle? Neki kažu da je to posledica disidentskih aktivnosti a neki, opet, da se komunizam sam od sebe urušio. Interesantno je, u svakom slučaju, čuti koliki je, po Vašem mišljenju, udeo disidentstva u njegovom rušenju?
    1. Mislim da nije prevelik, čak je i donošenje Helsinške povelje imalo mali uticaj jer je takav sistem bio zabetoniran, pa su preživeli i Helsinšku povelju i druge stvari. Komunizam se srušio apsolutno sam. I na Zapadu su svi bili zapanjeni onim što se dešavalo. Sada konzervativni komunisti optužuju Gorbačova da se prodao što zvuči idiotski, jer čime da kupite šefa jedne supersile. Međutim, da se nije pokušavao reformisati, taj sistem bi, možda, mogao trajati jos 50 godina. Jer, to su sistemi koji se ne mogu reformisati. Ponekad je i to moguće, kao u slučaju Petra Velikog, ali uz diktaturu. Gorbačov, međutim, nije, po svojoj prirodi bio tip diktatora. Solženjicin je to u Prvom krugu odlično pokazao, da u SSSR-u i za vreme Drugog svetskog rata ni na jednom nivou vlasti nisu držani govori drugačije sem da su čitani. Jer je, prethodno, čitav sadržaj proveravan od strane viših instanci. Toga nije bilo ni kod Hitlera. Tamo je bilo slobodnije, bilo je improvizatora.
    1. Šta se može reći o »etici disidenta«?
    1. U zavisnosti od čitave situacije u kojoj su disidenti živeli, stvorila se etika: da se ne sarađuje sa policijom, da podržavaš kolege disidente, ne kajati se javno. Nije bilo neke specijalne etike. U takvim uslovima je i to bio veliki etički imperativ. Zašto Solzenjicin u knjizi Ne živeti po laži, ne traži ništa drugo sem to. To je bila revolucionarna ideja. Jer, u sistemu aktivne neslobode za razliku od sistema pasivne neslobode, neprekidno moraš da podržavaš zvanično mišljenje.
    1. U svojim tekstovima govorite da Vam je samo prvi put bilo teško kada ste izgubili slobodu, a onda Vas je »uhvatilo grizodušje« da niste uradili dovoljno.
    1. Napisao sam da, posle izvesnog vremena provedenog u zatvoru, čovek nalazi razloge što je kažnjen ali, naravno, to nije ono što piše u optužnici. O tome sam pisao i u tekstu »Mističko iskustvo neslobode« koji bi trebalo i ovde da se pojavi.
    1. Disidentski krug kao da se zatvara. Treba li nam još disidentstvo kao kritičko mišljenje? Šta je ono? Kritika svega postojećeg, da li je disident kamijevski »pobunjeni čovek« ili samo jeretik?
    1. Kritika svega postojećeg je marksisticka ideja. Disidentstvo je čisto pragmatički zahtev za pravnom državom. Ono što niko još nije formulisao jeste da su ove zimošnje demonstracije, u stvari, savremeno disidentstvo.
    1. Znači li to da je i u postkomunizmu, mada ovde to baš nije sasvim čisto, moguće disidentstvo?
    1. Jeste, ali na drugi način. Prvo, ne postoji nužnost obraćanja javnosti preko zapadne štampe jer postoji u zemlji nezavisna ili opoziciona štampa. Drugo, disidentstvo, izgleda, nije više individualno kao što je to bilo nekad. Tada je, naime, postojala ideja da možete zaustaviti mašinu i zrncem peska kojim se, ako se ubaci u osetljivu osovinu, može zaustaviti i najveća mašina. Danas su već, tako se misli, potrebne velike količine peska.
    1. Jedno Vaše razmišljanje o nedavno preminulom književniku i disidentu Andreju Sinjavskom koji je bio Vaš prijatelj. On je imao veliku dokumentaciju o disidentima. Iz njegove ostavštine nedavno je objavljen i jedan esej o suštini disidentstva. Koji je on tip disidenta?
    1. On je sigurno bio ono što zovemo demokratskim disidentom. Na neki način to je postao na svom suđenju 1966. jer pre toga nije ni hteo da bude disident. On je bio pisac koji je hteo da štampa svoje stvari pa mu ih nisu štampali u SSSR-u, onda bi ih slao na Zapad i bio bi zadovoljan godinama da se to nastavilo. Međutim, otkrili su ih. Suđeno je i njemu i Danijelu. Na samom suđenju, on se pozivao na zakon i njegove odredbe koje su primenjive na pisanje. Zato se to suđenje smatra značajnim za disidentstvo. On se nije kajao, a branio se upravo zakonom.
    1. Zašto, na jednom mestu, on kaže da su disidenti, kada su stigli na Zapad, izgubili ono što im je bilo najvažnije – svoju nezavisnost?
    1. U svojoj ugroženosti u zemlji, oni nisu imali šta da izgube sem da budu uhapšeni i zatvoreni ili da ih pošalju u Sibir. Emigracija je, sama po sebi, veliki šok, pogotovo posle sovjetskog iskustva. Za mnoge je pritisak prilika na Zapadu bio teži od onog koji su osećali u SSSR-u. Niko ih nije hapsio, ali su, bukvalno, mogli da postanu beskućnici i da iščeznu iz socijalnog života ukoliko ne naprave neke kompromise. Urednici velikih časopisa su, na primer, raspolagali velikim količinama finansijskih sredstava i mogli su da ih kupe, na neki način. Mnogi su tu izgubili svoju nezavisnost.
    1. Ima jedno mesto kod Sinjavskog gde on kaže »dogodilo se ono: dajte nam slobodu postaćemo robovi«. On stalno insistira na tome da su disidenti na Zapadu doživeli šok od slobode, od blagostanja. Jeste li Vi tako doživeli Zapad?
    1. Sa mnom je bilo drugačije. Odavde je sve, manje-više, bilo otvoreno. Ništa novo nisam ni očekivao, ni video na Zapadu. Za njih je to, naravno, bilo sasvim drugačije. U SSSR-u je, zaista, postojala potpuna blokada. To što govori o disidentima ima, verovatno, veze sa časopisom Sintaksis. Nadam se da njegova zena Marija Rozanov koja je bila i urednik casopisa, sve to čuva.
    1. Pitao se i Sinjavski, koliko je ideologija nacionalizma opteretila Solženjicina kao pisca, koliko ga je literarno oslabila?
    1. U njegovim najboljim knjigama nije. U Arhipelagu Gulag nema nacionalizma, nema u Lenjinu u Cirihu. Tamo gde je umetnik, Solženjicin nije nacionalista.
    1. Zašto ga je stalno mučilo da u Lenjinu u Cirihu ima antisemitskih nota. Kod ruskih disidenata nije redak antisemitizam. Čime biste to objasnili?
    1. Mislim da sa Solženjicinom nije tako. Njega samog su, verovatno pod uticajem KGB-a, napadali kao Jevrejina, pa kao jevrejskog zeta itd., da se on ne zove Solženjicin nego Solženjice. Zaista, žena sa kojom ima dva sina, je Jevrejka. Ne mislim da je on, u bilo kojem smislu, antisemita. Najviše su ga napadali za antisemitizam, ne za Lenjina u Cirihu vec za Crveni točak.

DISIDENTSTVO U JUGOSLAVIJI

    1. Koliko je u svetu poznato naše disidentsko iskustvo? Zna se dobro za rusko, u pitanju je velika zemlja…
    1. To što je najpoznatije jeste da je Đilas svuda prihvaćen kao otac disidentskog pokreta. Posle njega sam ja bio poznat zbog načina na koji je podignuta optužnica protiv mene; tom prilikom je intervenisao sovjetski ambasador kod Tita, zbog moje knjige Leto moskovsko; inače niko me kao jugoslovenskog disidenta ne bi primetio. Poznati su bili i Jovan Barović i Srđa Popović jer su bili advokati. Praktično je bilo poznato veoma malo disidenata odavde. Malo se znalo o nama u svetu. Na primer, kad je uhapšen Tuđman, iako je bio general, jedva su uspeli na Zapadu da to zabeleže dok se oko sovjetskih generala dizala velika buka. Predrag Matvejević piše da je slao neka pisma moćnicima ovde. Sreo sam ga na jednoj konferenciji, 1985/86. u Parizu, mislim da je to bila »Resistance international« ili nesto drugo, on je tamo nastupao. Tvrdio je da je, godinama, slao protestna pisma da se puste disidenti. To je, valjda, pisao Bakariću. Posle je tvrdio da su to bila otvorena pisma koja su išla okolo. Ja ga ranije nisam poznavao, on je tada napao Đilasa, a ja sam ustao da ga branim. Tu su se naši putevi ukrstili. Radilo se, naime, o tome da je Đilas bio optuzen za partizanska pasja groblja. Kao da je on komandovao ta streljanja, a nije se radilo o politici partije. A Đilas je bio na robiji za vreme Tita, onda kada se partizanska ubijanja nisu smela pominjati. Dešavalo se da ga zbog toga napadaju ljudi koji nikad sa njim nisu razgovarali.
    1. Zašto na jednom mestu u svojim tekstovima kažete da je jugoslovenski disidentski pokret bio jedan od najslabijih u svetu?
    1. Da, mislim na komunisticki svet. Iako tog pokreta van komunističkog sveta nije ni bilo. Prvi razlog za to, verovatno, je vezanost Jugoslavije za Zapad, otvorenost granica, mnogo liberalnija nepolitička sfera, filozofija; u slikarstvu, muzici niko nije bio nateran da ide u socrealizam. Treće je to što s obzirom da je Zapad podržavao Jugoslaviju u vreme hladnog rata, ovde se nisu mogli čuti programi kao što je Slobodna Evropa bez kojih disidentski pokret teško da bi postojao jer su oni bili glasnogovornici disidentskog pokreta. Naime, ruski i svi ostali disidenti su, preko stranih stanica, komunicirali sa svojim narodom. Ovde toga nije bilo jer je bilo malo onih koji su bili uz disidente. Otvorene granice su omogućile odlazak radnika van i tako je kanalisano nezadovoljstvo. U SSSR-u toga nije bilo, pa su oni stvorili dva nezavisna disidentska sindikata.
    1. Zašto je ondašnja jugoslovenska inteligencija bila većim delom konformistička, zašto vas nije podržala? Vaša grupa je bila relativno mala…
    1. Pa bila je relativno mala. Prvo, zato što je postojao Praxis (pokrenut 1964. godine). To je bio časopis koji je bio na ivici disidentstva, ali još uvek nije bio disidentski i bilo je komfornije ići u Praxis nego praviti jedan nezavisan časopis kakav smo mi hteli da napravimo jos 1966, što je neke, pa i mene, odvelo u zatvor. Većina inteligencije je išla u taj časopis koji su tek posle 10 godina zabranili. To je izgledalo daleko bezopasnije – časopis je bio marksistički, liberalan i utoliko je postojala ta razlika. U Zadru je 1966. trebalo da se okupi oko 30 ljudi iz Beograda, Zagreba, Zadra, Ljubljane i Novog Sada. Međutim, deset dana pre tog skupa počela je u štampi artiljerijska vatra protiv nas. U Vjesniku su izašli opširni napadački tekstovi u kojima se govorilo da smo plaćenici strane štampe i druge, uopšte, neverovatne stvari. I onda, desilo se da je samo osam ljudi doslo u Zadar mada je i to bilo dosta s obzirom na okolnosti. Ja sam prijavio skup, 8. avgusta su me uhapsili; 9. avgusta ga je prijavio Marijan Batinić, istoričar umetnosti iz Zagreba, i njega su odmah uhapsili; 10. avgusta je skup prijavio Danijel Ivin, istoričar iz Zagreba koji je radio na Institutu za radnički pokret – njega nisu uhapsili, ali, sve u svemu bilo je oko desetak ljudi na tom skupu, zajedno sa onima koji su bili iz Zadra. Istovremeno, SSRN Zadra je odrzavao mitinge po Zadru. Mene su pustili nakon mesec dana iz zatvora, Batinića nakon sedam dana i onda, pošto nismo uspeli registrovati časopis jer su u zadarskoj opštini činovnici odbijali da prime podnesak, nameravali smo da ga registrujemo u Beogradu. Međutim, 22. novembra su nas sve pohapsili; pokupili iz Zagreba, Zadra i Beograda, pa sve – u Centralni zatvor. Osam ljudi je tada bilo uhapšeno, a protiv mnogih su poveli istragu. Nisu hapsili Jovana Barovića, nisu Mladena Srbinovića, Slobodana Mašića, a Peđu Ristića, Šejku, Batinića, Ivina, mene i još neke su hapsili. Potom su počeli da popustaju; posle dva-tri meseca su sve, sem mene, pustili.
    1. Karakterističan je pokušaj Vašeg dijaloga sa Predragom Palavestrom; on ga nije prihvatio, gde je razlog?
    1. Mislim da je Palavestra imao nekoga u vidu, inače ne bi napisao takav apsurd o »disidentskoj revoluciji«. Verovatno nekog konkretno samo ga nije naveo. Ali pošto nije naveo ime, njegovo mišljenje se generalizovalo pa je ispalo da je postojala disidentska, a da je sada postdisidentska revolucija. A, u stvari, ne moze se govoriti ni o kakvoj revoluciji.
    1. Miodrag Perisić, autor knjige Na rusevinama zemaljskog raja, tvrdi da su u Jugoslaviji postojala samo dva disidenta – Ćosic i Vi.
    1. A Đilasa ne pominje?
    1. Ne, on izričito tvrdi da ste samo vas dvojica disidenti.
    1. Draža Marković je, na primer, smatrao da postoje samo dva disidenta i da smo to Đilas i ja. Ćosic i ja, to još nisam čuo.
    1. Vratimo se onoj podeli unutar disidentskog pokreta koju i Sinjavski pominje. Kako je to izgledalo kod nas, kad se posmatraju i istorija i tipologija disidentskog pokreta?
    1. U Titovo vreme vlasti su pokušavale da uteraju disidente u nacionalne torove. Bilo je uvek panike da se neprijatelji ujedinjuju. To je, verovatno bio razlog sto su Jovana Barovića, koji je sarađivao sa disidentima iz svih republika bivše Jugoslavije (posebno su tada hrvatski disidenti bili zainteresovani za saradnju sa srpskim disidentima), te 1979. godine napadali u štampi kao nekoga ko »povezuje naše neprijatelje«. Usred te kampanje on je poginuo u saobraćajnoj nesreći pod nerazjašnjenim okolnostima. Mnogi od disidenata koji su danas nacionalisti, verovatno to ne bi bili da nije bilo raspada Jugoslavije, da su savezni izbori bili pre republičkih. Ima dosta uverljivih podataka da bi se i Španija raspala kao Jugoslavija, da su ranije bili izbori u pokrajinama pa zatim savezni. I to je logično, jer onda kada se stvari odvijaju u suprotnom smeru, nacionalističke partije dobijaju legitimitet i to je vodilo rascepu. U suprotnom, možda do rascepa uopšte ne bi došlo. I ti disidenti bi bili ako ne u demokratskom, onda u blago a ne ekstremno nacionalističkom bloku. Uprkos tome, imate primere pozitivne promene kod Ivana Zvonimira Čička koji je 20 godina bio nacionalista ili Adema Demaćija koji je uvek bio umeren. Dakle, bilo je i pozitivnih promena.
    1. Poslednjih godina, sa pocetkom demokratizacije, ovde je izraz »disident« dobio i jedan pežorativan smisao. Nisu retki novinari, komentatori i političari koji će ovu reč bas tako upotrebiti. Postoje izrazi »disidentski sindrom«, »disidentska politika« kao nešto nepoželjno.
    1. Ne znam, prvi put čujem za tako nešto. Mislite da se hoće reći da je reč o diletantima…
    1. Da, i to. »Disidentski način mišljenja« se prikazuje kao nešto prevaziđeno, neupotrebljivo u realnosti kakva jeste, pa se tako i pojedinci koji se smatraju disidentima marginalizuju kao javne licnosti, a posebno kao političari. Npr. neki od osmoro nastavnika otpuštenih sa Filozofskog fakulteta koji su, danas, političari. To su ljudi koji su pomogli da se, početkom 90-ih, stvori opozicija u Srbiji. Šta Vi o njima mislite?
    1. Da, bili su proglašeni disidentima i oterani sa fakulteta. Nastradali su, u stvari, zbog Praxisa, ali su otišli na institut koji je, specijalno za njih napravljen i nisu nastavili s borbom.
    1. Mislite da je disidentstvo jedan stalan napor?
    1. Stalan, ako nemate izbora. Njima su stvorili taj institut i oni su tamo otišli, bili su zadovoljni. Mnogo pametnije se ponašala jugoslovenska policija od sovjetske kad su takve stvari u pitanju. Praxis je, naime, u jednom trenutku prestao da bude zvaničan i proglašen je disidentskim. Da nije došlo do te stvari sa institutom, oni bi, volens-nolens, morali da postanu disidenti. Međutim, dat im je taj institut i njihovo disidentstvo je najblaže.
    1. Dobro, ali kako onda to stoji sa Ćosićem? Interesantno je da ste u knjizi sabranih novinskih tekstova Domovina je sloboda pominjali da je upravo Ćosic bio čovek od Vašeg poverenja jer ste baš njemu poverili kopije traka sa tekstovima donetim iz Moskve, kasnije objavljenim u knjizi Leto moskovsko. Da li ste Vi već znali o Ćosiću više nego drugi? On je još uvek bio clan CK Srbije?
    1. Ćosića sam odranije poznavao. Dopisivali smo se. Ne, on tada nije pokazivao nikakav otpor. Ja sam se, dakle, preko pisama poznavao sa nekim jako važnim. Pošto je bio na takvom položaju, mislio sam da će on biti jedini koji može zaštititi te kopije. Tu su bile logoraške pesme i radovi Bulata Okudžave, tada, potpuno nepoznatog.
    1. Pretpostavljali ste, dakle, da će on biti zainteresovan da ih sačuva?
    1. Da, jesam pretpostavljao. U vreme kad smo mi počeli da se dopisujemo ja sam radio na svom postdiplomskom radu. Zvao se »Dezintegracija ruskog realizma od 1980. do 1917.« i štampan je u časopisu zagrebačkih studenata Filozofskog fakulteta. Tada sam nabasao na neka, za mene veoma važna otkrića, koja ranije nisu komentarisana. Taj članak je, inače, preštampan na sedam-osam jezika, u knjizi Ruske teme. Tu sam otkrio da su glavne scene Kafkinog Procesa već bile napisane u Ribnjaku Alekseja Remizova, još 1908, a Proces je napisan 1912. Roman Ribnjak do tada nije bio prevodjen na nemacki jezik, Kafka nije čuo za njega. To je, po meni, bio dokaz da postoji unutrašnja realnost kao i spoljašnja. Taj primer je meni izgledao kao najeklatantniji dokaz. Ervin Šinko je to pokazao Ćosiću koji je, onda, meni napisao pismo u Trebinje gde sam tada sluzio armiju. Ervin Šinko je pisac koga je Krleža doveo u Zagreb, mađarsko-jevrejskog porekla. On je odmah shvatio značaj toga, pa mi je napisao: »Vi ste otvorili sasvim nove i značajne perspektive«, i upoznao je s tim Dobricu Ćosića. Međutim, kako taj roman nikad niko nije video, ima jedna kopija u zagrebačkoj Sveučilišnoj knjižnici, kad se taj podatak pojavio u mojoj knjizi Ruske teme koja je prevedena na mnoge jezike, niko to što sam iznosio nije mogao da komentariše – jer niko ne zna Remizova.
    1. Među disidentima je bilo dosta umetnika raznih profila, bilo je i dosta naučnika. Koliko je disidentska aktivnost pomogla ili odmogla njihovom profesionalnom radu i javnom tretmanu tog rada? Kaže se, za književnike, da nije dobro, da je loša književnost ona kod koje je očigledno da autoru »realnost ulazi u fikciju«. Kod nas su bili Šejka, »Medijala«… Koliko su, sa druge strane, ti ljudi bili kreativno avangardni, da li su i tu otvarali nove puteve?
    1. Pa, mislim da je Šejka, svakako, bio na nivou svoga vremena. Ali ne mislim da postoji ma kakva međuzavisnost između tih sfera njihovog života. Imate, kao disidente velike naučnike, imate Saharova, pa Safarijevica, jednog od najvećih matematičara na svetu, imate fizičare kao Valentina Tjutčina i druge, a imate i pisce. Kod Solženjicina sve vreme su, paralelno, postojali njegov otpor i literatura. On je postao disident pošto su ga prestali štampati, onda je krenuo u samizdat. Da nije pao Hruščov možda on nikad ne bi postao disident. Sigurno bi dobio Lenjinovu nagradu. Istovremeno, ima pisaca i naučnika koji nisu postali disidenti tako da, zaista, ne vidim tu neku bitnu vezu. Bilo je i pisaca-disidenata koji su objavili samo jednu knjigu koja je štampana baš zato što su autori disidenti i nakon toga ništa više. To je, u stvari, bilo ono što su imali iskreno reći, pa je to, onda, štampano. Recimo, Panjin. Ima još takvih pisaca koji su odlično opisali svoje disidentsko iskustvo. Oni su »pisci jedne knjige«. A mnogima je i na Zapadu štetilo što su disidenti.

U mom slučaju, knjiga Ruske teme mogla je imati dobre posledice po mene. Sadržaj te knjige su isključivo teme iz literature, veliki ruski pisci i neki novi koji su mi do 1965, do mog odlaska u Moskvu, bili nepoznati. Kada sam 1978. došao u SAD, upravo je bio umro profesor na Kolumbija univerzitetu koji je predavao rusku knjizevnost i onda sam ja bio predložen na njegovo mesto. Međutim, kada se o tome razgovaralo, zaključeno je da bez obzira na stručnost ne odgovaram, zbog toga što sam »politička figura«. Jer, oni su već imali neprijatnosti sa studentskim bojkotom profesora-političara kao sto su Bžežinski, Kisindžer. Studenti su demonstrirali protiv njih kao desničara kada su se hteli vratiti na univerzitet. To mi se, u stvari, često dešavalo. Ako si disident, onda si političar, a ako se baviš literaturom, filozofijom, smatra se da je to za tebe, u stvari, drugorazredno. Glavna ti je politika. Meni je oreol disidentstva više štetio.

    1. Da razmotrimo upravo to. Zar Vam pozicija disidenta i publicitet koji ste na Zapadu dobili, a i samo napuštanje zemlje zbog toga i »odlazak u svet« nisu otvorili neke nove mogućnosti? Predavali ste na mnogim univerzitetima u Evropi i SAD…
    1. Za vreme moje prve robije od 1966. do 1970, izašla je na Zapadu moja knjiga Leto moskovsko koja, kao što sam rekao, nije disidentska. Od 1970. do 1974. do drugog odlaska u zatvor, dobio sam mnoge ponude da dođem i predajem na Zapadu. Dobio sam ponudu sa Berklija da dođem kod njih. Ali nisam mogao, jer mi nisu davali pasoš. Kada sam u proleće 1978. drugi put izašao sa robije, došli su kod mene kući i pitali me »Hoćete li pasoš?«, bio sam zapanjen, mislio sam da je u pitanju neki štos.
    1. A zašto su to uradili, zašto su Vam ponudili pasoš?
    1. Zbog beogradske konferencije KEBS-a, pošto je Karter hteo da pokrene raspravu o ljudskim pravima. Pušten sam, u stvari, na pola izdržane kazne. Iako po zakonu, na manje od polovine izdržane kazne ne možete biti ni pomilovani ni pušteni. Pustili su me, dakle, protivzakonito. Ja sam, naime, 1975. bio osuđen na sedam godina. Do vremena kad sam pušten bio sam u zatvoru samo tri godine i dva meseca. Ali, zbog konferencije nisu mogli više da me drže. Kad sam izašao davao sam intervjue, pisao članke i tako sedeo usred Beograda, a oni nisu mogli da me uhapse. Nisu imali drugog izlaza nego da mi ponude pasoš. »Želite li da vidite svoje rođake?«, pitali su me. Pominjali su moje ranije zahteve za pasoš. Čim sam otišao, u Okružnom zatvoru su sazvali konferenciju za štampu i izneli su informaciju da je proces protiv mene obnovljen i da je izdat nalog za hapšenje. Srđa Popović me je tada zastupao, ali nikad nije došlo do odbrane jer sam ja ostao na Zapadu. Razumete? To je, u stvari, bio način da me spreče da se vratim. Nisu imali drugi izlaz.
    1. Kako gledate na svoje članstvo u Udruženju književnika Srbije?
    1. Nisam siguran da li sam još uvek član. Dobio sam obaveštenje da sam primljen u članstvo. Mislim da je to bilo 1990. Ja sam, u stvari, zvanično istupio, sa grupom književnika. To je objavljeno.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.