Prevela Vida Stevanović
(U: Anton P. Čehov, Sabrana dela, knj. 1)

Pre neki dan pozvao sam u svoj kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

— Sedite, Julija Vasiljevna! — rekoh joj. — Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno…

— Po četrdeset…

— Ne, po trideset!… Imam zapisano… Uvek sam guvernantama plaćao po trideset… Kod nas ste proveli dva meseca…

— Dva meseca i pet dana…

— Tačno dva meseca… Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja… Oduzme se devet nedelja… nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali… I tri praznika…

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali… ni reči!…

— Tri praznika… Prema tome, manje dvanaes trubalja… Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova… Radili ste samo sa Varjom. Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove popodne… Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmemo… ostaje… hm… četrdeset jedna rublja. Tačno?

Levo oko Julije Vladimirovne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali — ni reči!…

— Uoči Novegodinerazbili stešoljuza čajsa tanjirićem. Manje dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je… ali, bog s vama! Šta namsve nije propalo! Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i i scepao kaputić… Deset manje. Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet manje… Desetog januara od mene ste uzeli deset rubalja

— Nisam uzimala! — prošapta Julija Vasiljevna.

— Ali imam zapisano!

— Pa, neka… dobro.

— Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam, ostaje četrnaest…

Oba oka se napuniše suzama… Na dugom lepom nosiću pojavi se znoj. Jadna devojčica!

— Uzela sam samo jednom — reče ona drhtavim glasom. — Od vaše supruge sam uzela tri rublje… Više nisam uzimala…

— Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano!

Četrnaest manje tri, ostaje jedanaest… Evo vam vaš novac, draga! Tri… tri, tri… jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja… Ona ih uze i drhtavim prstićima gurnu ih u džep.

— Mercie! — prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

— Na čemu mercie!? — upitah.

— Na novcu…

— Pa ja sam vas pokrao, dođavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda mercie?

— Na drugim mestima mi uopšte nisu ni plaćali…

— Nisu plaćali? Pametno! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju… Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas. Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takav mekušac?

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah: „Može!“

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla… Pogledah za njom i pomislih: lako li je biti silan u ovome svetu!

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.