NIN, 12. 10. 2017.godine
Petrica Đaković

VEK I PO NAJZNAČAJNIJEG DELA KARLA MARKSA

MANIFEST KAPITALA

Da li je Marks „vaskrsao“ zbog „nevaljalaca“ sa Volstrita? Zašto je danas aktuelniji nego ikada i ima li to veze sa činjenicom da je i kapitalizam jači nego ikada.

Na desetogodišnjicu izbijanja globalne finansijske i ekonomske krize i istovremeno 150 godina od kada je u Hamburgu izašlo prvo izdanje čuvenog Kapitala Karla Marksa, podaci govore sledeće: u rukama investicionih i akcionarskih fondova koji se smatraju najvećim krivcem za finansijski slom, započet pre jedne decenije, danas je gotovo dvostruko više novca nego tada, a za spasavanje fondova, banaka, osiguravajućih kuća i kompanije države širom sveta dale su 12.300 milijardi dolara novca poreskih obveznika, spasavajući privatni kapital i abolirajući krivice većnu onih koji su do tog sloma i doveli.

Kriza, za koju su mnogi verovali da će konačno ogoliti svu nepravdu neravnomerne raspodele bogatstva, koje se u kapitalizmu nesumnjivo uvećavalo, proizvela je zapravo još neravnomerniju preraspodelu. Nasuprot milionima onih koji ostali bez posla ili krova nad glavom našli su se oni koji su za svoju gramzivost i bahatost nagrađivani bonusima i otpremninama vrednim stotine miliona dolara, iako se baš zbog njihove nezajažljivosti svet najedanput našao na ivici ambisa. Jer, valjalo je spasavati privatni kapital, svemoćno tržište, globalizaciju i kapitalizam, makar i javnim novcem i ne pitajući za cenu.

Da li je baš ovo razlog zbog koga je na Bijenalu u Veneciji jedno od značajnijih dešavanja bilo upravo javno čitanje dela Karla Marksa? I što su pre nekoliko godina na opšte izmenađenje slušaoci uticajnog Četvrtog programa britanskog radija BI-BI-SI upravo Marksa proglasili najznačajnijim svetskim filozofom, ili što se engleski novinar Džon Kesidi  iznenadio kada mu je prijatelj rekao da „što je duže na volstritu, to je sigurniji da je Marks bio u pravu“ – iako je ranije učen da je Marks „čudovište“ čije se teorije suprotstavljaju zdravom razumu. Da li je Marks „vaskrsao“ zbog „nevaljalaca sa Volstrita“ ili je sve ove godine i bio „živ“, suprotno verovanju mnogih da je njegov kraj odsviran sa rušenjem berlinskog zida i stvaranjem unipolarnog sveta u kojem sem kapitalizma nema ničeg drugog?

„Pogrešno je Marksa pozicionirati isključivo u kontekst komunističkih sistema. On je svoj rad zasnivao na kritici kapitalizma i to njegovih ‚urođenih mana‘ koje se ciklično ciklično ponavljaju i koje su i danas aktuelne. Zato se Marks ne može otpisati sa nestankom klasičnih komunističkih država“, kaže za NIN Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta Iniverziteta Union.

I sociolog Đokica Jovanović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, se slaže da je Marksova aktuelnost „manje-više živa, onoliko koliko je živa i njegova kritika kapitala, a ta je kritika neprestance živa i aktuelna“. On objašnjava da iako je Marks rodonačelnik ideologije besklasnog društva, njegov Kapital nije ideološki zasnovano delo. „Zanimljivo je da Marks u knjizi skoro uopšte ne pominje pojam kapitalizam. Prema mom uvidu, reč kapitalizam se u prvom tomu pominje dva puta, a u trećem samo u naslovu jedne glave (ne računajući Engelsove predgovore, napomene i registre). Pojmovi kojima se Marks služi – objašnjavajući odnos između rada i kapitala – jesu kapitalizovanje, kapitalistički, kapitalističko društvo, kapitalista, kapital… I ugledni savremeni teoretičar Jirgen Koka će reći da je kapitalizam kontroverzan i da ga zato mnogi naučnici izbegavaju. I predlaže da se od njega odustane i govori o tržišnoj privredi. Dakle, davno pre njega, Marks je to znao“, kaže za NIN Jovanović.

Počeo Marks, završio Engels: Das Kapital je najvažnije delo nemačkog ekonomiste i filozofa Karla Marksa. Na tom delu, koje se sastoji od tri knjige, radio je skoro četiri decenije, ali je dovršio samo prvi tom. Ostala dva je posle njegove smrti (1883) završio Eridrih Engels.

Marks je verovao da će se od kapitalizma odustati, tačnije da će se ovaj sistem urušiti sam od sebe kada pokori ceo svet, ali se on ipak pokazao jačim i mnogo žilavijim no što se verovalo. Nasuprot Marksovom verovanju, umesto kapitalizma komunizam je gotovo iščezao u svim zemljama u kojima je gospodario u prethodnom veku.

„O tome zašto kapitalizam nije srušen traju beskrajne debate. Neki od autora će reći da opstanak kapitalizma još uvek ne znači da je Marksova utopija zgasla jer, ‚komunizam, je još uvek u zagradama‘, tj. istinska revolucionarna promena se još nije desila (ili, Marks je još uvek u zagradama). Neki će, pak, reći da komunizma nikako nije bilo. Staljinizam je, prema ovoj interpretaciji, etatistička (totalitarna) kontrarevolucija. Drugi će ustvrditi da ni socijalizma nije bilo, jer, socijalizam je moguć samo kao demokratski poredak. Ima i tvrdnji da socijalizma danas itekako ima. Naravno, radi se o mnogim socijalističkim aspektima koji obitavaju u savremenim kapitalističkim zemljama. To što je socijalističko u savremenom kapitalizmu je tekovina višedecenijskih radničkih borbi. Po mom mišljenju, socijalizam je danas moguć samo kao vid participativne demokratije“, kaže Đokica Jovanović.

 

Mario Reljanović
Nedostatak konkurencije je na duže staze opasna stvar i tvrdnja da je kapitalizam sam sebi najveća opasnost je možda najpreciznija dugoročna Marksova.
Đokica Jovanović
Političari su u rukama finansijske oligarhije, u rukama kapitala, a vlast nema nikakvu drugu konačnu svrhu osim da pobednici ekonomski eksploatišu pobeđene.

 

 

 

 

Objašnjavajući Marksovu teoriju da kapitalizam opstaje zahvaljujući krizama koje proizvodi, ovaj sagovornik NIN-a kaže: „Najbolji odgovor dao je Kornelijus Kastorijadis – specifičnost zapadne civilizacije je u sposobnosti da se sama dovede u pitanje i da se samokritikuje. Samo je Zapad stvorio sposobnost dovođenja u pitanje svojih vlastitih ideja i ustanova. Najuticajniji politički i ideološki akteri realsocijalizma nisu bili spremni na kritičku autorefleksivnost.“ Jovanović dodaje da se kontrolisanim krizama, između ostalog, vlada. „Kriza razlabavljuje radničku klasu i njene pokrete više nego kapitaliste Krizni ili ciklični karakter proizvodnje izaziva cikličnu nezaposlenost. Marks je pisao da „neizvesnost i nestalnost kojima mašinska proizvodnja izlaže radnikovo zaposlenje i životni položaj postaju normalna pojava usled naizmeničnosti tih perioda industrijskog ciklusa“…

NIN-ovi sagovornici neće se, međutim, složiti oko toga da li je kapitalizam danas, uprkos globalnoj krizi, rastućoj nejendnakosti i političkim promenama koje su zbog toga usledile, jači nego ikada ranije. Reljanović veruje da jeste, jer „nema ubedljivu alternativu“.

On kaže da su svetska kriza i produbljivanje nejednakosti između najbogatijih i najsiromašnijih do gotovo neizdrživih granica pokazali da kapitalizam ipak ima mnogo skrivenih „fabričkih grešaka“.

„To jeste njegova ranjivost, ne u smislu da će se desiti nova svetksa revolucija obespravljene radničke klase i najsiromašnijih slojeva društva, već će klasne nejednakosti dovesti do nužnosti da se o korekciji trenutnog sistema priča i u onim krugovima koji diktiraju socio-ekonomske trendove. Nije racionalno očekivati da će se kapitalizam tako brzo nakon pobede nad komunizmom urušiti usled ‚nedostatka konkurencije‘, ali taj nedostatak jeste na duže staze opasna stvar i tvrdnja da je on sam sebi najveća opasnost je možda najpreciznija dugoročna prognoza. Posledice usamljenosti kapitalizma na svetskoj sceni se već osećaju kroz tenzije između bogatih i siromašnih država, ekonomski neokolonijalizam i urušavanje prava zaposlenih u visokorazvijenim zemljama“, kaže Reljanović.

Sa druge strane, Jovanović ne smatra da je kapitalizam jači nego ikada. „Njegova neokolnijalna agresivnost prema spolja jeste vidljiva, kao i klasno nasilje iznutra. Naizgled paradoksalno, liberalistička ideologija, baš poput boljševičke, obećava da će posle nužnih bolnih rezova i samoodricanja doći period boljitka, svanuće zora, kao što su boljševici verovali u ‚zoru komunizma‘. Tačno je da je (u istorijskom smislu) malo vremena prošlo od pada Berlinskog zida. Kada je pao, sve ‚demokrate‘ su na sav glas zapevale o ‚pobedi demokratije‘. Sada kada se razni ‚berlinski zidovi‘ dižu, ‚demokrate‘ poslušno ćute. Šta će biti konsekvence još ne znamo. Lom nehumanog, eksploatatorskog poretka ne mora nužno da vodi ka humanom i uređenom društvu. To znamo iz prošlosti. Ali ono što vidimo to je da nastaje eksplozivna i opasna klasa, a to je prekarijat.“

I Marks je, između ostalog, pisao o posledicama onoga što danas teoretičari nazivaju prekatizacijom. a koliko je ona uzela maha najbolje ilustruje podatak da su najtraženija upravo ona zanimanja koja relativno sigurno radno mesto zamenjuju nesigurnim, povremenim, privremenim i dodatnim radom. Plaćenom po učinku.

Nije li uostalom fleksibilno tržište rada i obilje nedigurnih i dodatnih zanimanja i bio jedan od kapitalističkih snova? Zvanično utvrđena međunarodna metodologija izračunavanja broja zaposlenih odavno već računa u zaposlene sve one koji su barem i jedan radni sat tokom prethodne nedelje proveli radeći bilo šta za šta su dobili novac ili neku naknadu u naturi, zbog čega je broj zaposlenih i daleko veći od stvarnog. A lako otpuštanje radnika na čije će mesto onda doći onaj unajmljen na lizing ili honorarni ugovor odavno je postao aksiom borbe kapitalista i političara za atraktivnije tržište i jagmu za investicijama.

„Političari jesu u rukama finansijske oligarhije, u rukama kapitala. Evo, ne moram da se pozivam na Lenjinovu tvrdnju da je ‚država instrument vladajuće klase‘, pozvaću se na autora koji se ne može smatrati lenjinistom. Franc Openhajmer kaže da vlast nema nikakvu drugu konačnu svrhu osim da pobednici ekonomski eksploatišu pobeđene“, tvrdi Đokica Jovanović.

Ako je suditi na osnovu podataka s početka teksta, pobednici su poznati, a možda baš u tome i leži odgovor zbog čega su sindikati danas nemoćni, a levičarski pokreti gotovo zamrli.

A kao odgovor na krizu, rastuću nejednakost i prekarizaciju radnika umesto Marksa i njegovog Kapitala svet je pre nekoliko godina dobio Tomu Piketija i Kapital 21. veka, u kojem se umesto revolucije i propasti kapitalizma govori o pravednijoj raspodeli i većem oporezivanju bogatih, kako kapitalisti ono što su radnici svojim radom stvorili ne bi prisvajali isključivo sebi.

Može li kapitalizam imati „humaniji“ oblik ili je i to nestalo sa komunizmom koji je kao pretnja „naterao“ kapitalističke poretke da pokažu ljudskost, ma kako im to mrsko bilo?

„Devolucija prava zaposenih prestaje sa nestankom istočnog bloka i pobede zapadne ideje nad SSSR-om, koja je u stvari bila pobeda kapitalističke ideje i zapadne filozofije života. Kapitalizam je ostao sam na pozornici i jednostavno nije više bilo potrebe da se dokazuje koji je sistem bolji. Talas uvećanja radničkih prava koji je bio aktuelan u zapadnim zemljama tokom 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, a koji je doista uspostavio radnička prava i savremeni pojam socijalne države, postao je smetnja. ‚Maska ljudskosti‘ kapitalizma zamenjena je ponovo maskom nemilosrdnog traganja za profitom. Današnje težnje, nažalost, više idu u pravcu korekcije razlika koje postoje između kapitalista i radnika, nego što teže rušenju kapitalizma. U svesti najvećeg broja ljudi, komunizam je pao na istorijskom ispitu i za sada nema težnje da se on oživi. To ipak ne znači da nema u nekim društvima ideje o temeljnoj rekonstrukciji kapitalizma i zauzdavanju neoliberalizma, a za račun socijalne države. To mi se čini kao optimalno rešenje, ali do njega neće doći uskoro, a napori će se uglavnom iscrpeti na zbrinjavanju najranjivijih i najsiromašnijih grupa“, kaže Reljanović, dok Jovanović smatra da kapitalizam ne može imati „humaniji oblik“, jer on počiva na eksploataciji ljudi i bez toga je nemoguć.

Kako nedavnio za NIN reče sociolog Srećko Mihailović, „prekarizovani radnik je samo potrošna roba i kada kapitalizam više ne bude mogao da njime trguje, odnosno kada takav radnik ne bude mogao da pravi profit, zameniće ga roboti“.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.