Zapadnom čitaocu autori kažu da se lako može desiti da se sistem, u kome živi, u bliskoj budućnosti može samo formalno zvati demokratskim. Ljudi će više verovati veštačkoj slici sveta nego sopstvenom razumu. Reč je o obespokojavajućem upozorenju u šta će se pretvoriti zapadna društva ukoliko profit, zahvaljujući masivnoj propagandi i reklami, postane značajnija društvena vrednost od čoveka.

Nekoliko paralipomena o propagandi

Naznačiću ovde tek nekoliko paralipomena uz kratke opise nekih primera. Odveć je znano da živimo u doba propagande. Znano jeste, ali više ne primećujemo da je propaganda prepokrila svaki kutak i svaki tren našeg života.

I to toliko da je prevazišla svoju društvenu bît – ona je prirodna pojava, magla koja je pritisla zemlju, pa se od nje ne vidi brdo u Grdelici, niti se razgovetno čuje klepet nesnosnih rojeva minihidroelekrana, niti se naslućuju obrisi rezistentne blesavosti ove i ovakve politike, u nju tone tiha bežanija ljudi u svet pred potopom, gustom memlom natapa plesan u ustanovama… Zato, ovoga puta, o propagandi pišem na ovakav način.

Iz zaborava izvlačim nekolike  konsekvence (iz bezbrojnog mnoštva) koje su oblikovale, a i stavile konačnu tačku na živote stotina miliona ljudi. Zato ni rečju ne pominjem sumorno sivilo vremena u kome živimo jer to naše sivilo klija poput tundre (nesagledivo velike, mahovinom i lišajima obrasle, močvarne pustolije našeg doba) na nepreglednim naslagama propagande kroz vreme.

Tako će se, u ovom skromnom spisu, prikazati tek malo (nasumično) parče ogromnog, skrivenog i neuništivog propagandnog tkanja. Da se čovek gorko osmehne: paralipomene o propagandi za prolegomenu za nauk o dobrovoljnom odustajanju od življenja. Uz obavezno prisustvo vlasti.

Nekoliko određenja. Za početak.

Svaka propaganda mora da bude narodska, a njen intelektualni nivo mora da bude saobražen sposobnosti poimanja najograničenijih među onima koje namerava da povinuje. Time će njen duhovni nivo biti spušten toliko da njome bude obuhvaćena što je moguće veća masa ljudi… Što je skromnije njeno opterećenje naučnošću i što veću pažnju poklanja osećanjima masa utoliko će njen uspeh biti veći.

Napisao je, u maniru savrmenih advertajzing profesionalaca, A. Hitler.

A, evo kako je K. Kaucki energično ustvdio kako je, posle boljševičke revolucije „vreme nasilnih klasnih borbi prošlo. Ubuduće će biti moguće da se upravlja sukobima i da se odluke donose mirnim putem, zahvaljujući propagandi i izbornom sistemu.“ Isto će Kaucki ustvrditi čak i u osvit II svetskog rata. Bežeći od nacističkog režima stiže u Beč, a otuda u Prag. A u Pragu piše: „Konačno je došlo vreme kada postaje moguće da rat bude ukinut kao sredstvo rešavanja sukoba između nacija.“

Za „implicitnu potčinjenost“ ljudi zaduženi su intelektualni menadžeri, reći će H. Kisindžer.

Krenimo.

ZNANJE KAO OPASNOST: Povodom predloga zakona o osnovnom školstvu u Engleskoj, koji je podnesen Domu lordova 1807, prema kome bi škola bila dostupna i deci sirotinje, neki članovi Doma lordova su bili vrlo uzdržani, pa i vrlo neprijateljski raspoloženi. Jedan od članova Doma lordova je ustvdio: „Divljak među divljacima je bio vrlo dobar, a razlika je uočena tek kad je došao u civilizovano društvo.“ D. Gidi, predsednik Kraljevskog naučnog društva je „obrazložio“ svoje protivljenje: „Koliko god projekat bio teoretski dobar, kako bi se obrazovanje moglo pružiti radničkim klasama siromašnih, na kraju bi se moglo utvrditi da šteti njihovom moralu i sreći; naučio bi ih da preziru svoj životni usud, umesto da ih čine dobrim slugama; umesto da ih podučava podređenosti, učiniće ih vatrenim pobunjenicima; obrazovanje bi im omogućilo da čitaju buntovničke brošure, opasne knjige i publikacije; to bi ih učinilo neposlušnim prema nadređenima…“.

JANUSOVO LICE PROPAGANDE: Boljševici su oktobra 1917. uklonili nejaki demokratski sistem pod vladom ruskog revolucionara A. Kerenskog, a ne carski režim, kako je ustvrdila njihova propaganda. Pod vidom „narodne demokratije“ srušena je tek rođena demokratija, kao nesavršen sistem u kome je parlament, kako su govorili boljševički vođi, obična „brbljaonica“. „Pogledajte bilo koju parlamentarnu zemlju: pravi ‚državni‘ posao obavljaju iza kulisa odeljenja, kancelarije, štabovi. A u parlamentima se samo brblja sa naročitim ciljem da se veliča ‚prosta gomila‘“. Ruku na srce, Lenjin nije bio daleko od istine. A, onda je boljševička vlast krenula da vlada prema tim istim „brbljajućim“ pravilima parlamentarizma.

UMETNOST KAO PROPAGANDA: Partija je postala arbitar u pitanjima umetnosti. Godine 1932. u Sovjetskom Savezu je zvanično oktroisan „socijalistički realizam“ kao jedini dozvoljeni pravac u literaturi, čime je literatura nužno morala da ima i propagandnu funkciju. Međutim (ono što zaboravljaju liberalni kritičari), oktroisanje soc-realizma je bila i partijska priprema za propagandni otpor nacističkoj i fašističkoj propagandi koja se, takođe, prenosila preko umetnosti. K. Tajge vidi još nešto više: „Bila je moguća nada da socijalistički realizam postulira slobodnu, suštinski revolucionarnu umetnost koja bi ostvarila živu sintezu dometa avangardnog stvaralaštva.“

ZABAŠURITI ISTINU PROPAGANDNOM MUSTROM: Kvislinški režim je 1942, uz odobrenje okupacionih vlasti, ustanovio praznik Dan srpske knjige, koji je praznovan 28. februara, na dan osnivanja Narodne biblioteke Srbije. Ali se Narodna biblioteka nije pominjala zato što su svečanoj akademiji prisustvovali predstavnici nemačkih vlasti. Jer, Nemci bi to, bojale su se kvislinške vlasti, shvatili kao provokaciju. Zašto?

Narodna bilioteka Srbije je, sa velikim delom fonda, dragocenog nasleđa srpske kulture, bila nemilice uništena u šestoaprilskom bombardovanju Beograda. Zbog ovakvog karaktera svečarenja, ovaj praznik nije bog-zna-kako dobro primljen u javnosti. Naredne godine proslava je svedena samo na pomen preminulim književnicima. Na kraju, praznik je, netragom, nestao 1944.

Meč Honduras – Salvador

SPORT KAO BORBENI SPEKTAKL: 14. jula 1969. otpočeo je kratkotrajni fudbalski (stosatni) rat (La guerra del fútbol) kada je Salvador vojno napao Honduras. Povod je bila fudbalska utakmica za kvalifikacije za svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. Prvi meč je odigran u Hondurasu. Domaćin je pobedio sa 1:0. Tada se izvesna Amelija Bolainos, osamnaestogodišnja devojka iz Salvadora, ubila zbog poraza salvadorske reprezentacije. Na sahrani je bilo mnogo ljudi, a prisustvovao je i predsednik zemlje. Propaganda i političari iz obeju zemalja su odmah prionuli na posao,  podjarujući mržnju u svojim zemljama.

Na revanš su igrači Hondurasa došli u oklopnim vozilima. U neredima tom prilikom su ubijena dva i povređeno je više desetina navijača. Salvador je pobedio sa 3:0. E, onda je morala da se igra majstorica na neutralnom terenu (u Meksiku). Tu je Salvador odneo pobedu (3:0). Izbijaju opet veliki neredi u kojima je poginulo još nekoliko ljudi i povređeno je na desetine ljudi. Obe zemlje su prekinule diplomatske odnose. Rat je počeo.

Međutim, pravi uzrok rata je bio u teritorijalno-političkim razlozima. Vlasti manjeg, ali brojnijeg Salvadora su imale teritorijalne pretenzije na račun Hondurasa. Da problem bude politički teži, u Honduras je veliki broj ljudi emigrirao iz Salvadora. Konačno, Salvador je, u pregovorima, pod pritiskom Organizacije američkih država, obustavio vatru 18. jula, a avgusta je povukao svoje trupe. Posredstvom Međunarodnog suda pravde, Salvador i Honduras su sklopili ugovor o razgraničenju. Većinu sporne teritorije sud je dodelio Hondurasu, pa je Honduras (1998) uvećao svoju teritoriju za 374.5 km².

Zbog neodgovorne politike i njene propagande, u tom je ratu izgubilo život oko 3.000 ljudi, a mobilisano je oko 50.000 vojnika na obema stranama. I to u ratu koji je trajao ciglo četiri dana.

Andrija Artuović

PAD U NIŠTAVILO: Andrija Artuković je bio visokopozicionirani političar i ministar u vladi marionetske, nacističke Nezavisne Države Hrvatske u vreme II svetskog rata. Doneo je mnoštvo zakona protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista. Imao je komandu nad koncentracionim logorima smrti u NDH. Propaganda ga je veličala kao „iznimnog domoljuba“.

Posle rata je pobegao u SAD. Iz SAD je izručen Jugoslaviji 1986. Iste godine je, zbog počinjenih ratnih zločina, osuđen na smrt. Zbog senilne demencije je procenjeno da je teško bolestan za izvršenje smrtne kazne. Umro je u zatvorskoj bolnici 1988. Taj strašni, samouvereni, nadobudni funkcioner, uveren u svoju veličinu, masovni ubica i ratni zločinac je na pitanje sudije: „Šta ste po zanimanju?“, odgovorio: „Ništa“. Dao je najtačniji odgovor o sebi.

Džesi Ovens

KAKO JE RUZVELT PONIZIO OVENSA: Džesi Ovensje na Olimpijskim igrama 1936. u Berlinu osvojio četiri zlatne medalje (trka na 100 m, skok u udalj, trka na 200 m, član štafete 4 x 100 m). Za A. Hitlera je Olimpijada bila propaganda „arijevske superiornosti“. Nemačka je bila najuspešnija država na tim igrama, ali je njen uspeh bio bačen u senku pobedama jednog nearijevca, Afroamerikanca. Hitler nije hteo da čestita Ovensu na njegovim pobedama. Hitlera, a i nemačku naciju, naročito je sneveselila Ovensova pobeda nad nemačkim sportskim favoritom, atletičarem L. Longom, skakačem u dalj (osvojio je srebrnu medalju). Long je postupio sportski. Čestitao Ovensu pobedu, pa su, čak, postali prijatelji (Long je, kao vojnik Vermahta, izgubio život 1943).

No, ovde propagandnim igrarijama nije nije bio kraj. Tadašnji predsednik SAD F. Ruzvelt je vodio kampanju za predsedničke izbore. Bojeći se loše reakcije u južnim državama SAD, odbio je da primi Ovensa u Beloj kući. Ovensu, čak, nije poslao ni telegramsku čestitku, čime je prekršen običaj odavanja počasti američkim sportistima osvajačima medalja na značajnim takmičenjima. Ovens je docnije govorio da ga je Ruzvelt, a ne Hitler, stvarno ponizio. A kada je Atletski savez organizovao prijem u njegovu čast u nekom hotelu, Ovens je bio prinuđen da do sale, u kojoj je prijem organizovan, dođe teretnim liftom, jer je lift za ljude bio rezervisan samo za belce.

PROPAGANDA I REKLAMA: Sovjetski Savez je u kosmičkoj trci bio pobednik nad Sjedinjenim Državama. Prvi JE lansirao veštački satelit („Sputnjik“, 1957) u orbitu oko zemaljske kugle. Bio je to jak udarac u samopoštovanje SAD, a tek još i u vreme „hladnog rata“ između dveju najmoćnijih država na svetu.

Ispostavilo se da je odgovor Sjedinjenih Država, namenjen sovjetskoj javnosti, bio ne u kosmičkom nadmetanju već u sferi svakodnevnog života. Godine 1959. u Moskvi je otvorena Američka nacionalna izložba. Izložbu su posetili Nikita Hruščov, partijski vođa i premijer SSSR-a i Ričard Nikson, potpredsednik SAD. Na izložbi je sagrađena kuća, „koju može da kupi svaki prosečni Amerikanac“. A u njoj je bilo mnogo aparata i raznoraznih potrepština za domaćinstvo. Izložbu je posetilo više od dva miliona ljudi. Posetioci su satima čekali u redovima. Mnogi su tada sa oduševljenjem prvi put probali Pepsi kolu. Pepsi kolu je probao i Nikita Hruščov, te ustvrdio kako je, ipak, neko osvežavajuće piće (kome nije znao ime), koje se proizvodi u Moskvi, ukusnije.

Glavni udarac je tek sledio. Obilazeći izložbu, Hruščov i Nikson su zastali kod modela američke kuhinje, kakvu u Sovjetskom Savezu obični građani nisu ni videli, a o kupovini nisu mogli ni misliti. Tu su zapodeli čuvenu tzv. „kuhinjsku debatu“ (kuhonnыe debatы – kitchen debate) o tome koja zemlja ima bolju tehnologiju. U tom nadmetanju je Hruščov, pozivajući se na velike uspehe sovjetske nauke i privrede, pokušao da ublaži snažan propagandni udarac koji je zadala jedna kuhinja-izložbeni eksponat.

U romanu F. Pola i S. Kornbluta Reklamokratija, jednom od najboljih naučno-fantastičnih romana (1953) se, u doba žestokog „hladnog rata“, upozorava kuda vodi sve neobuzdanija moć reklame i propagande. Zapadnom čitaocu autori kažu da se lako može desiti da se sistem, u kome živi, u bliskoj budućnosti može samo formalno zvati demokratskim. Ljudi će više verovati veštačkoj slici sveta nego sopstvenom razumu. Reč je o obespokojavajućem upozorenju u šta će se pretvoriti zapadna društva ukoliko profit, zahvaljujući masivnoj propagandi i reklami, postane značajnija društvena vrednost od čoveka. Autori u svom distopijskom romanu-upozorenju sugerišu zaključak da čovek-potrošač želi da bude obmanut.

Za kraj, citat iz Reklamokratije:

Nađi nekog ko želi da mu unište mozak i upotrebi ga.‘ Tako govore veliki ljudi, a ja sam veliki čovek

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.