„Tako se kolaboraciji u Srbiji, koja je kod nekih pokreta imala i fašistoidni karakter, daje istorijski smisao i nacionalno značenje. Istovremeno se tzv. nacionalnom ‚antifašizmu‘ (četničkom pokretu), pripisuje autentični srpski, a jugoslovenskom, samo internacionalni karakter, kao da jugoslovenski, u koncepciji NOP-a, nije podjednako i srpski“ (Ranko Končar, Nekoliko zapažanja o pojavama revizionizma u srpskoj istoriografiji).

Ovu politiku Olivera Milosavljević naziva shizofrenom, tvrdeći da ta politika nema veze sa onim što se dešavalo u vreme drugog svetskog rata i da nije slučajno na delu. „Zato ova šizofrena izokrenutost srpske sadašnje prošlosti nije tu slučajno. Ona nema mnogo veze sa onim što se desilo pre šezdeset godina. Ona ima veze samo sa mnogo bližom prošlošću, sa ratovima devedesetih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim društvom. Ne slave se gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih. Slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi. A kada jednog dana rehabilitacija četničke ideologije postane gotova stvar, onda će, veruje današnja politička elita, biti rehabilitovani i ratovi devedesetih koji su sa tom ideologijom vođeni.“

Milan Nešić navodi reči Milana Radanovića, autora knjige Oslobođenje. Beograd, 1944., povodom proslave Dana oslobođenja Beograda 2014: Nedavno smo imali priliku da slušamo govor predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Nijednom rečju nije pomenuo Jugoslaviju, iako je u oslobođenju Beograda učestvovao čitav niz boraca i borkinja iz svih delova Jugoslavije. Pogotovo Crne Gore, Bosanske Krajine, Like, Dalmacije, Slavonije. Dakle pripadnika raznih jugoslovenskih naroda. Takođe predsednik nije pomenuo vojsku koja je učestvovala u oslobođenju Beograda. To je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije. Da ne govorim da nije bilo reči ni o vrhovnom komandantu maršalu Josipu Brozu Titu. Sem toga, pomenuo je jednog jedinog partizanskog komandanta: to je Koča Popović. Što je korektno, ali on nije učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda“ (Milan Nešić, Dan oslobođenja Beograda: Između proslave i revizije). Ovu politiku Olivera Milosavljević naziva shizofrenom, tvrdeći da ta politika nema veze sa onim što se dešavalo u vreme drugog svetskog rata i da nije slučajno na delu. „Zato ova šizofrena izokrenutost srpske sadašnje prošlosti nije tu slučajno. Ona nema mnogo veze sa onim što se desilo pre šezdeset godina. Ona ima veze samo sa mnogo bližom prošlošću, sa ratovima devedesetih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim društvom. Ne slave se gubitnici i ne izjednačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih. Slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi. A kada jednog dana rehabilitacija četničke ideologije postane gotova stvar, onda će, veruje današnja politička elita, biti rehabilitovani i ratovi devedesetih koji su sa tom ideologijom vođeni.“ (Olivera Milosavljević, Uzurpirana pobeda).

Hapšenje i odvođenje niških Jevreja, Roma i komunista u logor Crveni krst

U jednom takvom čvoru su se sada našle naše društvene nauke koje su apologetski orijentisane, a na osnovu kojih se želelo, sa stanovišta dominantne ideologije, vaspitanje u nacionalnom (najčešće, nacionalističkom) duhu. „…biti usred ove traume… i u isto vreme o svemu tome misliti, pisati ili govoriti u skladu sa strogim zahtevima naučne, novinarske, i uopšte profesionalne etike… krajnje je teško. Upravo zbog toga, najveći broj profesionalaca, naučnika (posebno onih u oblasti društvenih nauka), novinara… pao je duboko ispod ovih zahteva. I to na dva naizgled suprotna načina. Jedni su prosto izabrali svoju stranu. Po pravilu, stranu komfora, monopola, privilegije, bogatstva, sujete i moći. Sva njihova manipulacija zatim se sastojala u beskonačnom ponavljanju inače očigledne neistine kako je upravo njihovo znanje tobože apsolutno objektivno, istinito, naučno. Za razliku od onog drugog, koje je, naravno, sve suprotno, navodno subjektivno, nenaučno, neistinito“(Milan Popović, Dinamika ništavila: Sociologija neslobode). Pristupilo se novom pisanju udžbenika istorije, jer pisanje udžbenika je stvar zvanične istoriografije. U društvenom kontekstu u kome još traju simbolički ratovi, u kome su sećanja na poslednje ratove traumatična, time i selektivna, u kome traje ideološka suprostavljenost i isključivost… nije ni moguć konzistentan i programski konsolidovan obrazovni sistem. Zato se u našim udžbenicima nalaze nejasne i protivrečne formulacije, nejasna objašnjenja.

Nastavlja se

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.