Tadeuš Mazovjecki, posle četrdeset godina prvi poljski predsednik vlade koji nije bio komunista, u svom pozdravnom govoru u parlamentu rekao je: ‚Povlačimo debelu liniju (gruba linia) prema prošlosti‘. Od tada je stalno isticao da je time hteo da kaže ono što je rekao u narednoj rečenici: njegova vlada treba da bude odgovorna samo za ono što ona bude radila. Međutim, sintagma ‚debela linija‘. (često citirana u malo drugačijem obliku – ‚gruba greška‘) ubrzo je postala nešto kao poslovica, i smatrala se oličenjem ‚španskog pristupa tekoj prošlosti‘ To nije bilo u skladu sa prvobitnim kontekstom u kojem je Mazovjecki upotrebio ovu frazu, ali ipak daje odgovarajući sažet opis opšteg stava i samog Mazovjeckog i njegovih kolega. Ako se dobro sećam tadašnjih govora, njihov opšti stav mogao bi se svesti na sledeće: šta je bilo, bilo je; nema suđenja, nema optuživanja; okrenimo se budućnosti, demokratiji i ‚Evropi‘, kao što je to i Španija učinila“ (Timoti Garton Eš, Suđenja, očišćenja i istorijske pouke). To je jedan od razloga zašto danas mesta na kojima su bili nacistički koncentracioni logori u vreme drugog svetskog rata u Beogradu nisu mesta komemoracije koja je deo konstitutivnosti aktuelnog poretka. Kada je reč o ideološkom razlogu valja imati u vidu današnju ideologiju tzv. normalizacije kvislinštva i naročito propagandnog umanjivanja, do poništavanja, uloge Narodnooslobodilačkg pokreta (NOP) u oslobađanju zemlje i uspostavljanju socijalističkog samoupravnog poretka. „Naše poimanje sveta uglavnom se zasniva na nizu prećutnih pretpostavki,… Reč je o vrednostima, mišljenjima i predstavama o svetu koje se zbog svoje ‚bazičnosti‘ i ‚prirodnosti‘uglavnom ne artikulišu… I kao što se (ta) gramatika uči u ranom detinjstvu, u porodičnom okruženju i nikada se ne preispituje, osim kada ‚zaškripi‘, tako i ove pretpostavke kao ‚samorazumljive istine‘ ostaju izvan svakog javnog problematizovanja i preispitivanja, ali i važan deo kulturne intime“ (Gordana Đerić, O čemu govorimo kada ćutimo i o čemu ćutimo kada govorimo? Polazne pretpostavke za antropologiju ćutanja o najbližoj prošlosti). A, kada se radi o tome da „mi“ traumatizujemo „druge“ onda je put do empatije sa drugim vrlo dug – a često i bez konca. „Smatra se da treba da prođe najmanje dvadeset pet da bi počelo da se priča o traumama. Ispostavilo se da se o žrtvama holokausta nije moglo govoriti pedeset godina, pola veka. Ili, što je teorija drugih autora, nije bilo onih koji su mogli da čuju (kurziv – moj)“ (Tija Despotović, u intervjuu: Treba prekinuti ćutanje ako želimo zdravije društvo).

Budući da su nacistički koncentracioni logori važni toponimi socijalističke komemorativne kulture i budući da se nikako ne mogu upotrebiti kao propagandna sredstva za uznošenje kvilislinštva (simboličke vrednosti naše kapitalističke klase, onovremene i sadašnje) oni će zato biti mesta na kojima raste korov ili mesto na kome se vrši reideologijazija. Nastupajući kapitalizam briše simbolička mesta pamćenja socijalističke revolucije, samoupravnog socijalizma i nacističkih stratišta tamo gde je nasilje nad antifašistima bilo najbrutalnije. Kapitalizam gasi sećanja na socijalizam i na partizansku borbu jer u njima vidi opasno sećanje na mogućnost drugačijeg poretka u odnosu na kapitalizam.

Propaganda gura u zaborav i činjenicu saučesništva u zločinima u nacističkim konclogorima (O ovome Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu: 1941-1944) na Banjici, Beogradskom sajmištu, na Crvenom Krstu u Nišu, saučesništvo u streljanju civila u Kragujevcu, Kraljevu, Mačvi, Nišu… Inače, Banjički logor i logor na Crvenom Krstu u Nišu su bili pod upravom Nedićeve Specijalne policije, a pod vrhovnim nadzorom nemačkog Gestapoa. Danas se potiskuje činjenica da je u drugoj polovini 1942. godine u Srbiji „jevrejsko pitanje rešeno“. Ocenu „uspešnosti“ Nedićeve politike je dao sam Harald Turner, SS brigadni vođa i državni savetnik u činu general lajtnanta i načelnik Upravnog štaba Srbije, kada je „avgusta 1942, Harald Turner ponosno objavio da je ‚jevrejsko pitanje‘ u Srbiji rešeno, a Srbija je postala prva zemlja u Evropi koja je proglašena Judenfrei“ (Philip J. Cohen, Serbia’s Secret War: Propaganda and the Deceit of History).

Budući da su nacistički koncentracioni logori važni toponimi socijalističke komemorativne kulture i budući da se nikako ne mogu upotrebiti kao propagandna sredstva za uznošenje kvilislinštva (simboličke vrednosti naše kapitalističke klase, onovremene i sadašnje) oni će zato biti mesta na kojima raste korov ili mesto na kome se vrši reideologijazija. Nastupajući kapitalizam briše simbolička mesta pamćenja socijalističke revolucije, samoupravnog socijalizma i nacističkih stratišta tamo gde je nasilje nad antifašistima bilo najbrutalnije. Kapitalizam gasi sećanja na socijalizam i na partizansku borbu jer u njima vidi opasno sećanje na mogućnost drugačijeg poretka u odnosu na kapitalizam.

Zaključujemo da je revizija karaktera drugog svetskog rata na području Jugoslavije i Srbije nužan i očekivan proces tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu. U jugoslovenskom slučaju, nosioci kapitalističkih vrednosti i borci za njegovu restauraciju su, u toku drugog svetskog rata, pripadali kvislinškim (profašističkim) ešelonima.

Nastavlja se

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.