Torkild Jakobsen (Thorkild Jacobsen), pišući o poslušnosti pred autoritetom koja proizilazi iz straha, kaže da se ona uzima za prvu javnu vrlinu: „Poslušnost se nužno izdvaja kao primarna vrlina. Država koja počiva na poslušnosti počiva na nespornom prihvatanju autoriteta. Ne iznenađuje otkriće da se u Mesopotamiji pod ‚dobrim životom‘ smatrao ‚poslušan život‘. Pojedinac se nalazio u središtu koncentričnih krugova kojima je vlast ograničavala njegovu slobodu delovanja.“ (Torkild Jakobsen, Mesopotamia).  Vasilij Ivanovič Abajev smatra da reč „smerd“ proizilazi iz skitske reči „mār“ – i znači „ubijati“. Skiti su, inače, nomadski narod i iranskog su porekla. Da stvar bude još jasnija, iz reči „mār“ nastaje i reč „amædtag“ (iz amærddag → a-mardi-ag) što znači žrtva (Vasiliй Ivanovič Abaev, Osetinskiй яzыk i folьklor). U ruskom jeziku su se do danas zadržale reči „mordoboй“, što znači „tuča“, „borba“, kao i „mordovatь“, što znači „pobediti“, „tući“, „poterati po zlu“, „uvrediti“, „satirati napornim radom. (Sergeй Ivanovič Ožegov, Slovarь russkogo яzыka). Johan Hojzinga piše da je „srednjovjekovnom (je) čovjeku bila, naime, bitna točka te misli u bliskoj jednakosti u smrti, a ne u nekoj beznadnoj dalekoj jednakosti u životu“ (Johan Hojzinga, Jesen srednjeg vijeka). Ko god je imao vlast, ili je bio pretendent na vlast – obećavao je nagradu, ali je i pretio kaznom, smrću. Dakle, „od mrtvih ne žive samo grobari, nego i vlast“ (Todor Kuljić, Tanatopolitika i tanatosociologija – nacrt teorijskog i pojmovnog okvira).

Današnja komemorativna kulture u Srbiji (kao i u drugim državicama nastalim na tlu razorene Jugoslavije) je čvrsto uslovljena traumatičnim. Kultura sećanja, kao javni čin, je onoliko moguća koliko joj dopusti ideologizovana kultura zaborava. „Ovo su vremena koja čovekovu dušu stavljaju na kušnju,“ napisao je Tomas Pejn u drugoj polovini XVIII veka. Kultura sećanja, u Pejnovom smislu, stavlja našu dušu na kušnju. Otvoreni susret sa kušnjom je često neizdrživo težak, problematičan

Prema tome, „žrtva (prema starosl. žrьtva – dodavanje moje) je prinošenje neke stvari (žrtvenog  dara) božanstvu, herojima, precima, bilo kojem nadnaravnom biću ili živu čovjeku, da mu se iskaže čast, prizna vlast, da se umilostivi. Žrtvom se naziva i sam žrtveni dar, a žrtvovanje se sastoji u njezinu uništenju (spaljivanju, konzumaciji) čime prelazi iz profane sfere u sakralnu. Osnova je žrtve božanski antropomorfizam; ona je vezana… za poštivanje heroiziranih predaka, te konačno za institucionalizirani, zajednički kult plemena, grada, države…. Antički narodi veoma su cijenili herojsku, dobrovoljnu, žrtvu vlastitog života (ili nečega što je čovjeku najdragocjenije) za domovinu, za pravdu, istinu, za svoj poziv ili drugu uzvišenu ideju. Neke su žrtve prikazane kao dirljiv literarni ili likovni motiv“ (Josip Šentija (gl. ur.), Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda). Dakle, negovanje pamćenja, koje nije oktroisano, već je neinteresno je moguće. Ono omogućava čoveku da prevaziđe vlastiti egoizam, kaže Kuljić, podsećajući na misao Karla Marksa (Karl Marx) da „interes nema pamćenja, jer misli samo na sebe“. Ovde, Kuljić, nalazi razlog za kritičku kulturu sećanja: „Normativno sećanje u obliku mitova i paraistoriografije posreduje identitet i pripadnost grupi, pa lako pravda moć. Smisao kritičke kulture sećanja je odgonetanje uzroka nametanja i prihvatanja iskrivljene prošlosti ove vrste (kurziv – moj)“ (Todor Kuljić, Kultura sećanja).

Mora se, dakako, ovome dodati da istorija svih ljudskih zajednica pamti nebrojeno mnogo slučajeva veličanstvenog, bezinteresnog (u kantovskom smislu), žrtvovanja za zajednicu. To je određenje patriotizma, kao takvog – da se dela u interesu zajednice i da se, pri tom, od zajednice ništa ne traži, niti se očekuje kakvo dobro, pohvala ili divinizacija zauzvrat.

Današnja komemorativna kulture u Srbiji (kao i u drugim državicama nastalim na tlu razorene Jugoslavije) je čvrsto uslovljena traumatičnim. Kultura sećanja, kao javni čin, je onoliko moguća koliko joj dopusti ideologizovana kultura zaborava. „Ovo su vremena koja čovekovu dušu stavljaju na kušnju,“ napisao je Tomas Pejn u drugoj polovini XVIII veka (Thomas Paine, The American Crisis). Kultura sećanja, u Pejnovom smislu, stavlja našu dušu na kušnju. Otvoreni susret sa kušnjom je često neizdrživo težak, problematičan. Otuda je moguće da se, u obilju dokaza i svedočenja o postojanju nacističke industrije smrti, i danas čuje glas „opsednut gebelsovskim zlodusima, koji drsko pokušava da nametne tvrđenje da su svedočenja o sadističkim zločinima Hitlerove epohe maltene proizvod bolesnih halucinacija“ (Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944). I kultura sećanja i kultura zaborava vrlo čeasto počivaju na ideološkim pretpostavkama. Organizovano zaboravljanje je danas na delu i u Srbiji u „ime budućnosti“, tj. u ime zaboravljanja sopstvene države, partije… za počinjena nedela u prošlosti. „‚Moj poziv građanima Srbije je da počnemo od danas da gledamo u budućnost, kako da čuvamo mir i stabilnost u regionu, kako će da nam žive deca, kako ćemo da otvaramo više fabrika… I da se ne gušimo u suzama prošlosti, već da od radničkog znoja, i svake druge vrste znoja, da stvaramo bolju Srbiju za nas‘, istaknuo je predsednik Srbije. Srbija je poštovala sve žrtve drugih naroda…“ (Bojan Tončić, Reakcije na presudu: Vučić – okrenimo se budućnosti; Dodik – Mladić je srpski heroj). No, ništa neobično, ovakva politika se praktikuje i na drugim stranama. „Nailazimo na sličan primer i u Poljskoj posle pada komunizma.

Nastavlja se

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.