„Tačno je da se savremena društva pretvaraju da poštuju ličnost pojedinca. Pod uslovom da pojedinci obavljaju svoje osnovne dužnosti, oni su slobodni da žive i da misle kako im drago, da formiraju svoje stavove kako žele. Čini se da se društvo zaustavilo na pragu unutrašnjeg, ličnog života ljudi. Ali, dobro se zna da čak i onda kada društvo ljude ostavlja na miru to čini samo prividno“ (Maurice Halbwachs, On Collective Memory). Ali, da li se radi samo o traumatizovanju pripadnika jedne zajednice koja, pri tom, traumu druge, naročito, neprijateljske zajednice ne uzima u istoj ravni kao sopstvenu.

No, pre pripisivanja sakralnog, komemorabilnog… karaktera žrtvi, kultura žrtve nastaje, dakako, u profanoj sferi. Pokušaćemo da, primera radi, objasnimo, razmotrimo nastanak ustanove žrtve kod praslovenskih plemena. Inače, u kolektivnom određenju kod raznih naroda i društava, od najranijih vremena, pojam žrtve za zajednicu, pored autentičnog, stvarnosnog značenja, često ima i kolektivno-vrednosna, a docnije i ideološka izvorišta. Boris Ribakov ukazuje na jednu bitnu istorijsku činjenicu u razvoju ruske kulture. Naime, ruski pastiri su vešto koristili sekiru u svakodnevnim poslovima (umeli da od drveta izrezbare i ikonu) ali i u ratnim pohodima. Uzgajali su okretne i snažne konje. Sekira, konj i, u docnijem periodu, ikona, se nalaze u osnovi tradicionalne ruske kulture

No, pre pripisivanja sakralnog, komemorabilnog… karaktera žrtvi, kultura žrtve nastaje, dakako, u profanoj sferi. Pokušaćemo da, primera radi, objasnimo, razmotrimo nastanak ustanove žrtve kod praslovenskih plemena. Inače, u kolektivnom određenju kod raznih naroda i društava, od najranijih vremena, pojam žrtve za zajednicu, pored autentičnog, stvarnosnog značenja, često ima i kolektivno-vrednosna, a docnije i ideološka izvorišta.

Boris Ribakov ukazuje na jednu bitnu istorijsku činjenicu u razvoju ruske kulture. Naime, ruski pastiri su vešto koristili sekiru u svakodnevnim poslovima (umeli da od drveta izrezbare i ikonu) ali i u ratnim pohodima. Uzgajali su okretne i snažne konje. Sekira, konj i, u docnijem periodu, ikona, se nalaze u osnovi tradicionalne ruske kulture. „Sekira je odigrala središnju ulogu u učvršćivanju nove civilizacije u području gornjeg toka Volge“ (Džejms Bilington, Ikona i sekira. Istorija ruske kulture, jedno tumačenje). Džejms Bilington piše i to da su Prasloveni koristili sekiru i kao novac. Sa sekirom su sahranjivani. „Narod je sekiru nazivao ‚gromom‘, a kamenje nađeno blizu drveta oborenog munjom bilo je štovano kao deo sečiva sekire koje je koristio bog groma“ (Bilington).

Sekira i snažni i okretni konji su predstavljali veliku moć koju su plemenske vođe koristile. Uvećana je moć plemenskih vođa i njihovih doglavnika. Njihova moć je uvećavana i pravom da posle smrti podanika, seljaka „smerda ako ovaj nema muškog potomka, njegovo imanje pripadne ‚knjazu‘“ (Pavel Йozef Šafarik, Slavяnskie drevnosti: Častь istoričeskaя). Ko su smerdi? „Smerdi/ i“ („smerd/ ы“) je staroruski izraz u značenju seljak ili seljaci, zemljodelac ili zemljodelci, kmet ili kmetovi. Ali, reč „smerd“ znači i „saumirući“ i „neslobodan“. Čak i smerdov konj pripada knjazu. Plemenske vođe su, stoga, sve češće kretale u ratne pohode. Za to je bilo nužno osigurati lojalnost potčinjenih i mobilisanih seljaka. Lojalnost je iznuđena na jednostavan način – mobilisani su, po cenu svog života, morali da budu spremni da se žrtvuju za gospodara i da ga čuvaju od pogibelji. Ustanovljen je običaj ritualnog ubijanja podređenih. Kada vođa/ knjaz pogine u boju na njegovom grobu se ritualno ubijaju potčinjeni i bivaju ritualno sahranjeni sa njim. Stoga su „smerdы“ bili itekako zainteresovani za to da gospodar iz svakog oružanog sukoba izađe živ. Otuda su u borbi bili hrabri kako bi vođu zaštitili od opasnosti. Bili su spremni na žrtvu – da budu ranjeni, zarobljeni… Postali su „junaci“, „heroji“, od njih nastaju i herojstvo i junaštvo kao, komemorabilne pojave. Jer, žtvujući se za knjaza oni se, u prenosnom, simboličkom smislu, žrtvuju za zajednicu (dlя soobщestva, stranы, rodinы). Otuda se ovakva vernost pretapa u obožavanje i veličanje gospodara, a, u stvari, u (neizrečenu) brigu za sopstveni život. Kada puk kliče vođi, on, u stvari, kliče sebi i sopstvenom samoodržanju. I divinizuje sebe. Potom, ovo načelo se proteže i na sve institucije koje počivaju na autoritetu. Knjaz je, inače, živa personifikacija zajednice. Inače, ne bi uživao legitimitet kod potčinjenih.

Kod Praslovena institucija „smerdы“ postoji od prvih vekova formiranja protoslovenskog jedinstva. „Moguće je da se i sâm termin ‚smerdы‘ pojavio docnije, u skitsko vreme, kada je još uvek ovaj fenomen bio široko rasprostranjen, kada Sloveni pozajmljuju mnoge iranske reči“ (Boris Aleksandrovič Rыbakov, Яzыčestvo drevnih Slavяn. Drevnяя Rusь: Duhovnaя kulьtura i gosudarstvennostь). Naravno, ovakvih obreda žrtvovanja je bilo i u  drugim kulturama – u drevnom Egiptu, u prekolumbovskoj Americi…

Nastavlja se

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.