Srušene su, dakle, socijalističke i realsocijalističke države. Ovom prilikom nećemo razmatrati vrlo komplesno pitanje o tome da li su, i u kojoj su meri deklarativno socijalističke države uistinu bile socijalističke. Branko Horvat je, u više svojih radova, odbacivao socijalistički karakter deklarativno socijalističkim država zbog odsustva pluralne političke kulture i prakse. „Delegitimizacija socijalizma („komunizma“, u propagandnom diskursu), kao antipoda kapitalizmu, je moguća samo rehabilitacijom nosilaca kapitalističkih ideja i vrednosti. Rehabilitacijom, dakle, onih koji su se zalagali za obnovu monarhije i kapitalističkog sistema. Upravo oni koji su se zalagali za obnovu monarhije i kapitalizma su bili kolaboracionisti. Radi se o tome da je rehabilitacija kolaboranata u stvari potvrda valjanosti povratka kapitalizmu, kao superiornom poretku nasuprot istorijski dotučenom socijalizmu.“ (Đokica Jovanović, Prilagođavanje: Srbija i moderna – od strepnje do sumnje). Pod uticajem dominantnih liberalnih, neokonzervativnih, desnih… ideologija u nekim rezolucijama i deklaracijama Evropskog parlamenta i Saveta Evrope, ideološki tendenciozno i netačno su izjednačeni fašizam/ nacizam sa nikada realizovanim komunizmom kao državnim uređenjem. U stvari, učinjeno je tako da se praksa socijalizma, a naročito staljinizma, poistovećuje sa „komunizmom“. „Kriminalizacijom komunističke prošlosti neutrališu se lična sećanja na pozitivne aspekte komunističkih sistema, kao što su egalitarna etika, društvena svojina, socijalna sigurnost, a totalitarnom etiketom stigmatizuje svako savremeno promišljanje levice. Uspostavljanjem lažne ekvidistance između fašizma i komunizma, liberalizam se ustoličuje kao jedini mogući izraz i reprezent demokratije, a levim idejama osporava se svaki humanistički i modernizacijski potencijal. Na osnovu selektivno izgrađene slike prošlosti komunizma, leve ideologije se diskredituju kao ekstremističke i stavljaju u istu ravan sa univerzalno ozloglašenim fašizmom, čime posredno relativizuju i njegovu specifičnu težinu“ (Vojislav Martinov, Psovka za prošlost). Izostavlja se činjenica, u ovoj navali propagandne delegitimizacije socjalizma i komunističke utopije, da je Jugoslavija od 1948. godine, bila zemlja koja se nikako ne može svrstavati u red boljševičkih ili realsocijalističkih zemalja. „Satelitske države u Istočnoj Evropi vladaju u ime Moskve i rade kao agenti Kominterne; kod njih komunizam nije posledica autohtonog razvoja, nego širenja totalitarnog pokreta po direkcijama iz Moskve. Čini se da je Jugosloven Tito jedini izuzetak; možda je on raskinuo sa Moskvom shvativši da bi totalitarni metodi po uzoru na ruske mogli da ga koštaju velikog procenta jugoslovenskog stanovništva” (Hana Arent, Izvori totalitarizma).

Pod uticajem dominantnih liberalnih, neokonzervativnih, desnih… ideologija u nekim rezolucijama i deklaracijama Evropskog parlamenta i Saveta Evrope, ideološki tendenciozno i netačno su izjednačeni fašizam/ nacizam sa nikada realizovanim komunizmom kao državnim uređenjem. U stvari, učinjeno je tako da se praksa socijalizma, a naročito staljinizma, poistovećuje sa „komunizmom“

Odmah valja dodati – komemorativnosti u smislu potpune „čistote i neokaljanosti“ (purus putus) u odnosu prema ideološkom najčešće nema. No, ipak i izvan polja ideološkog, takođe postoji kultura sećanja. Tačnije, ona prožima, kako društveni, tako i privatni život, ali – pod pritiskom ili ignorisanja ideološkog podsistema, ta, neideološka komeroabilnost je smeštena u perivoje stroge privatnosti ili u male, izolovane zabrane nedominatnih društvenih grupa. O žrtvi u ovom slislu piše naš zaboravnjeni književni kritičar Branko Lazarević: „To je jedna velika pojava kod čoveka. Žrtva je jedino i čisto samoodricanje. Ličnost se pojavljuje u njoj sasvim van svakog plana. Ona se više ne vidi; vidi se samo predmet koji je zamenjuje. Taj predmet je uvek neka ličnost ili pojava sa kojom se ona menja“. Ima tri žrtve, nastavlja Lazarević: „Prva je kada je ličnost toliko uništena da je bolje zameniti je žrtvom. To je samoživa žrtva. Druga je vrsta kad je predmet koji zamenjuje ličnost veći od ličnosti. To je žrtva kada je požrtvovanje, mada teško, ipak prijatno. Treća je žrtva najveća. To je žrtva kada se ništa ne pita i ništa ne meri. Tu se sve toliko žrtvuje da se ona i ne vidi više… Ličnost je potpuno iščezla, i samo se vidi velika pojava u koju se ličnost pretvorila“. Lazarević završava: „Nositi krst za žrtvu znači da je ličnost još ,sa ove straneʻ. Žrtvovati se znači da je ličnost ušla u ,onu stranuʻ“ (Branko Lazarević, Senke osnova). U ovom smislu posmatrano, krst je simbol profanog, tj. vrednosno-ideološkog. Prema tome, „proučavanje kulture sećanja ne može se svesti samo na kritiku ideologije. Motivi za prekrajanjem prošlosti su raznovrsni. To može biti potraga za smislom pojedinačnog ili grupnog postojanja, integrativni napor za homogenizovanjem grupe, trajnija idejnoideološka ili kratkoročna partijska dnevnopolitička ideologizacija“ (Todor Kuljić, Kultura sećanja). Moris Albvaš kaže da mi „čuvamo uspomene na sve periode u našim životima, i one se stalno reprodukuju; kroz njih…, traje smisao našeg identiteta. Već upravo zato što se ove uspomene ponavljaju, jer se sukcesivno odnose na veoma različite sisteme pojmova u različitim periodima našeg života, one su izgubile formu i izgled koje su nekada imale“. Međutim, kaže dalje Albvaš, savremena društva nameću ljudima mnoga ograničenja. Ona prodiru svojim uticajem mnogo dublje, nego što je to slučaj u primitivnim društvima, zbog mnoštva i složenosti društvenih odnosa.

Nastavlja se

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.