A

ko iko danas ima volju i želju da poseti spomenike partizanske podignute da budu znak sećanja na oslobodilački rat i socijalnu revoluciju taj redak putnik namernik će naići na u koren urasle, napuštene, oskrnavljene, srušene… spomenike. No, da pre daljeg razmatranja, vidimo na početku šta spomenik može da znači. Spomenici su, verovatno, najvidljiviji znaci komemorativne kulture. Komemorativno jeste sećanje na događaje i ljude koji su značajni u nekoj kulturi, za neku ideju, ideologiju… Evo kratkog objašnjenja pojmova komemoracija, komemorativno i komemorabilno. Pojmovi su izvedenice od latinske reči com-mĕmĭn – sećati se. Pojam commĕmŏro znači: sećati se, pominjati – kao sećanje, uspomena; opomenuti, predočiti nekome nešto, napominjati, pripovedati. Commĕmŏrātĭo (komemoracija) znači: sećanje, spomen, uspomena, opominjanje, navođenje. I, na kraju, Commĕmŏrābĭlis znači: vredan pomena, dostojan sećanja, znamenit. Otuda sledi komemorabilnost (prema: Milan Žepić, Veljko Gortan (prir.), Latinsko – hrvatski ili srpski rječnik). Objašnjenja ovog pojma daju i Ivan Klajn i Milan Šipka u Velikom rečniku stranih reči i izraza. Commemorare ili komemorisati: održati govor u počast nekog pokojnika i commemorativus ili komemorativan: koji se priređuje u znak sećanja, radi spomena. Sećanje i/ ili memorizacija (spomenici, umetnička dela, arhivi…) se temelje na komemorabilnosti, tj. pretpostavci ili uverenju o dostojnosti nekoga ili nečega za sećanje. Komemoracija je u vezi i sa res gestae načelom (Zvonimir Doroghy, Blago latinskoga jezika) – uzima tragične događaje kroz koje je prošla zajednica ili kakav „zaslužni, pomena vredan čovek“ a što se smatra dostojnim kolektivnog sećanja. Ponajčešće zajednica komemoraciju razume kao sećanje na sopstvenu žrtvu (o ovome docnije više).

Srpska golgota u prvom svetskom ratu nije, kako se danas propagandno često tvrdi, bila stvar zaborava „komunističke Jugoslavije“. Međutim, to nije tačno. Poštovana su oslobodilačka pregnuća vojske i naroda – naročito Albanska golgota, patnja koja je sahranjena u moru pored ostrva Vida, herojski proboj Solunskog fronta i nezaustaviv juriš srpske vojske u oslobađanje Srbije

Nije retkost da je komemorabilno „saglasno“ sa aktuelnim ideološkim vrednostima. Skoro do juče, do pada socijalizma, komemorabilno je bilo, pretežno, ono što je u vezi sa drugim svetskim ratom i revolucijom. Srpska golgota u prvom svetskom ratu nije, kako se danas propagandno često tvrdi, bila stvar zaborava „komunističke Jugoslavije“. Međutim, to nije tačno. Poštovana su oslobodilačka pregnuća vojske i naroda – naročito Albanska golgota, patnja koja je sahranjena u moru pored ostrva Vida, herojski proboj Solunskog fronta i nezaustaviv juriš srpske vojske u oslobađanje Srbije. Ali je tačno da su  NOP i socijalistička revolucija bili komemorisani na dogmatski obavezujući način. Iz komemorativnog, u režiji države i KPJ/ SKJ, je često brisana autentična nota – spontanost. I to kao „organizovana spontanost“, onako kako je tu pojavu imenovao Vladimir Vojnovič u svom satiričnom romanu Doživljaji i priključenija vojnika Ivana Čonkina. Partizanski otpor fašizmu je dobio ideološki gleichschaltvani prikaz, pa je istinska drama partizanskog rata postala predmetom rutinizovane, birokratizovane, isprazne slike. I najveće tragedije su pretvorene u šablon-slike u kojima je tragedija, kao takva, rasplinuta, dovedena do beznačenjske uopštenosti. „I kao što crkva, kroz liturgijsku praksu, nastoji da dopre do božijega vremena, vremena na početku stvaranja svijeta, tako isto i komunistički ritual treba da sa vremenom herojskih gesti, sa vremenom Narodnooslobidalčke borbe, prožme i prosvijetli one koji učestvuju u njemu.“ (Senadin Musabegović, Rat: konstitucija totalitarnog tijela) Pa je, tako, nestalo ono suštinsko osećanje u komemorativnosti samoj – nestala je empatija. Empatiju je zamenio propagandno-ideološki ritual. Propagandno-ideološki ritual i empatija – nespojivo. Ne samo to – pijetet se iskazuje, a komemoracija se upražnjava kao birokratski propisan „umetnički“ performans, kao pomodna predstava iz koje su iščileli autentično sećanje i empatija prema onima koji su patili i povodom čije patnje se organizuju pomodne predstave. Zato je bio moguć, primera radi, vic o Igmanskom maršu (januar 1942) u kome se kaže da je navodno Josip Broz Tito naredio taj marš jer mu je ustrebalo leda za viski koji mu je Vinston Čerčil poslao zajedno sa savezničkom vojnom misijom. Vic nije sročen kao posprdna šala na račun istinskih patnji boraca nastalih od promrzlina i pogibije u neravnopravnoj borbi Prve proleterske brigade i Nemaca, već je bio parodiranje na račun jedne petrifikovane ideološke stereotipske slike o tom maršu. „Od prvih posleratnih dana isticanjem veličine i svetosti palih žrtava kreirani su sistemi vrednosti i izgrađivano društvo kroz materijalnu kulturu i čitav niz manifestacija i komemoracija. Obeležavanje vojničkih žrtava sve vreme postojanja Jugoslavije bilo je usmereno na jačanje pozicije države i njenih institucija… Centralnu poziciju svih društvenih narativa imala je simbolika civilne žrtve… analiza topografije sećanja na Drugi svetski rat…, svedoči koliko su predstave rata bile složene i disparatne, te koliko su različiti načini memorijalizacije žrtava uticali na procese izgradnje kolektivnih identiteta.“ (Olga Manojlović Pintar i Aleksandar Ignjatović, Prostori selektovanih memorija: Staro sajmište u Beogradu i sećanje na Drugi svetski rat).

Nastaviće se.

Đokica Jovanović
Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju
Univerzitet u Beogradu

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.