U godini koju je Srbija proglasila “godinom bezbednosti i zdravlja na radu“, stradalo je već deset radnika. Nedavnim pogibijama radnika u Beogradu (pad sa 20 metara visine) i  Nišu (strujni udara), nastavljen je tragičan bilans iz prethodnih godina. U 2017. godini na radnim mestima nastradalo je 39 osoba, a u 2018. poginula su 53 radnika.

Odnos države i relativizacija necreća

Trećina od 53 radnika koji su poginuli prošle godine radili su na gradilištima. Samo u  februaru i martu ove godine poginuli su radnici u Subotici, Novom Sadu i Beogradu.

Umesto da država sistemski, oštrijom kontrolom poštovanja propisa na radnom mestu poboljša uslove rada, svedoci smo da i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić relativizuje radničke nesreće, objašnjavajući ih neminovšću rizične profesije. Pogibiju dvojice radnika na gradilištu “Beograda na vodi” uporedio je sa (netačnim podacima) o pogibijama  američkih perača prozora, a stradanje radnika u Lučanima rečima da “oni ne rade kao manekeni, već s barutom”. 

Istina je, međutim, da su neobezbeđena gradilišta, radnici bez šlemova i nephodne opreme, nedovoljan broj inspektora u nadzoru svakodnevnog radnog procesa, kao i nedostatak preventivnih obilazaka gradilišta, PRAVI uzroci zbog kojih poslednjih godina u Srbiji više ljudi pogine na poslu, nego u kriminalnim obračunima.

Član Zakona o inspekcijskom nadzoru, koji se primenjuje u najvećem broju slučajeva, nalaže da inspektori moraju da najave kontrolu tri dana ranije pre nego krenu u obilazak gradilišta, što ne samo da obesmišljava njihov rad, već i ceo sistem zaštite radnika.

Kako se kažnjavaju odgovorni

Sindikati upozoravaju da su uzroci nesreća na radu nekažnjavanje odgovornih, nedovoljna primena bezbednosnih mera i standarda, kao i odlazak velikog broja ljudi u inostranstvo, posebno u građevinarstvu, jer su u Srbiji malo plaćeni.

Radnici koji rade na gradilištima uglavnom rade „na crno“, a sve češće su to penzioneri, učitelji, pravnici koje je egzistencijalna iznudica primorala da rade poslove za koje nisu obučeni. Najčešće se radi za platu koja je ispod republičkog proseka, po 10-12 sati, bez ili sa jednim slobodnoim danom nedeljno. Iz tih razloga je kod ovih radnika primetan pad koncentracije i umor, što dovodi do čestih povreda, a u nekim slučajevima i do fatalnog ishoda.

Prema podacima Inspekcije rada, u 2017. godini 30 procenata poginulih radnika nije bilo prijavljeno.

Prema podacima Inspektorata koji su dostavljeni Insajderu, od početka 2013. do početka 2018. godine, inspektori rada podneli su krivične prijave protiv 119 odgovornih osoba zbog osnovane sumnje da su učinili krivično delo izazivanja opasnosti po život i zdravlje zaposlenih. Samo osam postupaka je pravosnažno okončano, navodi Insajder.

Krivičnim zakonikom za odgovorno lice  koje izazove smrt radnika, propisana je kazne od dve do 12 godina. Međutim, u istom periodu od pet godina, izrečene su samo dve kazne zatvora i to u trajanju od po godinu dana.

Kazne za one koji ugrožavaju živote radnika su male, slučajevi se ne rešavaju i namerno odugovlače, a čak 47 procenata zastareva i nikad ne bude rešeno.

Radnička samoubistva zbog egzistencijalne iznudice

Profesor sociologije, dr Đokica Jovanović, podseća i na crnu seriju radničkih samoubistava od početka tzv. tranzicije, kao direktne posledice beznadežnog socijalnog i ekonomskog položaja, koje naziva egzistencijalnom iznudicom.

Jovanović kaže da je javnost njihove smrti lako zaboravila, a da se radi o “porodičnim ljudima u četrdesetim godinama koje su odgovornost prema porodici i bezizgledna životna pozicija povele na put bez povrtaka”.

 Među njima su radnik “Goše” koji se obesio, u Nišu radnik koji se otrovao zbog duga za struju od 20 hiljada dinara, radnik zrenjaninskog preduzeća “Šinovoz” koji je preminuo tokom štrajka glađu. Pre njega je, u roku od dve godine, preminulo četiri radnika istog preduzeća.

„Aleksandar Mijatov – poginuo je na radnom mestu, a trojica – Miloje Jovanov, Duško Živanov i Dragan Perić – su se obesili. Svi su bili oko 40 godina starosti. Potonja dvojica su ostavila oproštajna pisma u kojima, kao motiv za svoj očajnički čin, pominju krajnje siromaštvo i stid što ne mogu bilo čime da obraduju svoju decu,“ podseća na događaje iz 2008. godine profesor sociologije i predsednik Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS).

Kaže da je „dug je i sumoran niz radničkih nesreća i tuge koji ima birokratizovano ime – proces tranzicije u Srbiji, a cinično se predstavlja kao proces demokratizacije, dakle, progresa i boljitka u životima ljudi“

Najbolji odgovor kako izgleda radnička klasa u Srbiji, dao je svojevremeno metaloglodač Goran Stefanović:

„Izgubljeno. Kao ovce negde u planini. Samoupravljanje je nestalo, sva vlast je data direktorima, a nikakva odgovornost“.

Radnik je u današnjoj Srbiji potrošna roba i to najjeftinija, a takav je odnos države i vlasti prema njemu. Nemar i bahatost, bez odgovornosti i adekvatnog kažnjavanja, radnici plaćaju onim što im je jedino preostalo – životima.

Dokle?

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.