Želimo da ukažemo na jednu tešku istorijsku činjenicu, o kojoj šira javnost skoro uopšte ne raspravlja. Samovlašće i marginalizacija slobodnih, od vlasti nezavisnih, institucija je neprekinuta konstanta javnog i političkog života u Srbiji. Pokazaćemo ovo na primeru Božidara Grujovića, za koga je u Srbiji malo ko čuo. Nasuprot ovakvom stanju javne kulture, Francuzi ne zaboravljaju ni Voltera, ni Rusoa, ni svih ostalih 27 anciklopedista koji su stvarali temelje moderne Francuske. Niti će Englezi ikada zaboraviti Bekona, Loka ili Mila.

Slučaj Božidara Grujovića pokazuje da Srbija, od samog početka stvaranja „moderne države“ nije bila spremna da unutrašnji poredak uredi prema principima vladavine zakona. Božidar Grujović (rođen u Rumi kao Teodor Filipović 1776. godine) je bio prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, a bio je i profesor istorije prava na univerzitetu u Harkovu do dolaska u Srbiju 1805. godine. Radio je na uspostavljanju pravne osnove Sovjeta, načinivši predlog o Ustrojstvu Pravitelstvujuščeg Sovjeta. Međutim, iz javnog života ondašnjeg vremena, a onda i iz sećanja javnosti, Božidar Grujović je potisnut. Preminuo je 1807. godine, a grobno mesto nije obeleženo. Ustavna načela, čiji je autor Grujović, „uzdižu slobodu građanina i vladavinu zakona. Fragment Grujovićevih ideja o slobodi i vladavini zakona, objavljen u prvom izdanju memoara Prote Mateje (1867.) ‚nestao‘ je iz docnijih brojnih izdanja“1 O Grujoviću je Vuk Karadžić pisao da je on bio „jedini stub srpskog sovjeta“, a da mu Prota Mateja Nenadović, prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, u svojim Memoarima, posvećuje značajno mesto, kao bliskom saradniku, saborcu i Karađorđevom diplomatskom službeniku. U Memoarima je Prota Mateja Nenadović sačuvao Grujovićevo Slovo o slobodi – govor pripremljen da ga održi pred Karađorđem i ustaničkim starešinama 15. avgusta 1805. godine.

Uklanjanje Božidara Grujovića je počelo već u osvit postojanja Praviteljstvujuščeg sovjeta. Govor Grujović nije održao. Tako je „oda slobodi i vladavini zakona, bez premca u srpskoj istoriji, nestala (je) iz potonjih izdanja Memoara. Slova nema ni u prvom izdanju Srpske književne zadruge (1893), ni u izdanju Gece Kona (1926), ni u izdanju ‚Jugoslovenske knjige‘ (1951) i ‚Dečje knjige‘ (1954), ni u izdanjima ‚Prosvete‘ (1947, 1963, 1965, 1966. i 1971), ni u izdanju ‚Matice srpske‘ (1957), ‚Nolita‘ (1966), niti u zajedničkom izdanju ‚Matice srpske‘ i Srpske književne zadruge (1969), SANU (1988), ‚Rada‘ (2001) i ‚Politike‘ (2005), a nema ni u prevodima na makedonski i slovenački jezik (1954, povodom 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka). Nema ga ni u Besedama znamenitih Srba (2005). Nestade Grujovićevo Slovo, kao da ga nikada nije ni bilo.“2

Najjači i, svakako, potpuno efikasan otpor Grujovićevim nastojanjima pružio je sâm Karađorđe. Nije on bio usamljen u tom nastojanju. Ni drugim vođama nije bilo po volji da se i njihov položaj odredi i propiše zakonima. „Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo sprečava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i

pravedan biti mora.“3 Jer, i kada su prihvatili nastojanja prote Mateje Nenadovića i Božidara Grujovića da se uspostavi Praviteljstvujušči sovjet „srpske poglavice… upravo nijesu znale šta će to da bude (kurziv – moj); nego su Jakov i Katić, i drugi gdjekoji veći, mislili da Sovjetom malo zauzdaju vlast Kara-Đorđijevu, a Kara-Đorđije mislio je da njime plaši Jakova i Katića, i druge koji bi mu se protivili; a svi su mislili da će Sovjet samo kojekake sitnice suditi, pa i onako kako oni hoće, a ostalo sve da oni sami uređuju i zapovijedaju po svojoj volji.“4 Suprotno ovome, Grujović i Nenadović su se rukovodili onim što je suština, u modernom značenju, ovog predstavničkog tela, jer pojam Pravitelstvuющій sovѣtь dolazi od ruske reči pravitelьstvovatь, a što znači imati vrhovnu vlast, vladati.

***

Božidar Grujović

SLOVO O SLOBODI

O načelima ustava ustaničke Srbije 1805.

Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo sprečava. Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora.—–

Nisu oni znali šta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu to, što je jednom čoveku rana, piće, vazduh, odelo, i kuća; to jest kako čovek kad rane i pića i proče nestane umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u robstvo dođe, i da se sa svim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i rana, mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo. Jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.

Ovo nas i srce i duša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi. Svaki će reći, ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati. Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori, u serdcu svome: zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak ću za te u nuždi i krv proliti. Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpiti.

Razum dakle i pravda jesu dve polovine blagopolučija. Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.

Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon, da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, svjaščenstvu, vladikama, i svakome malomu i velikomu. on će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati.

Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom.

* To jest nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti; a osobito onaj, koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao, ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače bo nije dostojan sudija i glavar biti.

* Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje, i čest svoju—Sigurnost 1. života, 2. imanja, i 3. česti, svaki, da, i ono dete koje se ješče, rodilo nije, ište od zapovednika, i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti.

* Vtora dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene, i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima, što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti, nego u poganom robstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudma čini, – svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost, i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona svjaščenstvo prosveščava, i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogaščava; svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće, veseli i utešava, i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje radi, i marva se bolje plodi, lep se hleb jede, i dobro vino pije! – jednom rečju gde nema slobode tu nema života.

____________________________________________________________________________

Prota Mateja Nenadović, Memoari, izdao Ljubomir P. Nenadović, Beograd, 1867, str. 295-297. Ovaj dokument izostavljen je iz svih kasnijih izdanja Memoara.

Slovo je spremio Boža Grujović da govori 15. avgusta 1805. kada se ustanovi Savet. U Memoarima je sačuvao Grujovićevo Slovo o slobodi – govor pripremljen da ga održi pred Karađorđem i ustaničkim starešinama 15. avgusta 1805. godine. Uklanjanje Božidara Grujovića je počelo već u osvit postojanja Praviteljstvujuščeg sovjeta. Govor Grujović nije održao. Najjači i, svakako, potpuno efikasan otpor Grujovićevim nastojanjima pružio je sâm Karađorđe. Nije on bio usamljen u tom nastojanju. Ni drugim vođama nije bilo po volji da se i njihov položaj odredi i propiše zakonima.

Rođen u Rumi kao Teodor Filipović 1776, ugarski doktor prava, započeo akademsku karijeru u Harkovu, odakle je s delegacijom srpskih ustanika otputovao u Petrograd, da bi s njima potom došao u Srbiju. Tada je promenio ime u Božidar Grujović. Bio je blizak saradnik prote Mateje, Karađorđa (u spoljnim poslovima) i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta. Umro 1807, grobno mesto nije obeleženo.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.