Pre pet godina donet je set medijskih zakona koji je na velika vrata uveo korupciju, novinare u Srbiji učinio prekarnim radnicima, vlasnike privatnih medija „medijskim magnatima“, a građane osudio na medijski mrak. Istine radi, vlast je u tom „poduhvatu“ imala svesrdnu podršku udruženja novinara, koja su se umesto za interese novinara, sebično zalagala za svoje i interese vlasnika medija.

Male i velike TV Bastilje

20 godina nakon pada režima Slobodana Miloševića i dalje pričamo o okupiranim medijima i medijskoj (ne)slobodi. Zato što se za 20 godina ništa nije promenilo, a stanje u medijima se pogoršava iz dana u dan. TV „Bastilje“ i dalje postoje, priključile su im se nove – velike i male Bastilje, pa su građani osuđeni da, kao u „zlatno“ Miloševićevo vreme, gledaju i slušaju u isto vreme na svim (lokalnim, regionalnim i nacionalnim frekvencijama) hvalospeve vladajuće koalicije, dok realni problemi građana ostaju prekrivreni gustim, medijskim mrakom (čast onim medijima koji pokušavaju da ostanu na pravom kursu, mogu se prebrojati prstima jedne ruke).

Stručnjaci takve medije ne zovu medijima, već propagandnom mašinerijom.

Mediji, koji su kao lokalni javni servisi, imali obavezu ( kontrolisanu) da promovišu pluralizam građanskih i političkih interesa, prestali su da postoje kao takvi. Nakon sramne privatizacije postali su točak propagandne mašine vlasti.

Pošto ni ostale institucije u sistemu zaštite medija ( i građana od medija), de facto ne funkcionišu, medijski prostor u Srbiji pretvoren je u veliki rijaliti šou, u kome o javnom interesu „brine“ vladajuća koalicija preko vlasnika-podanika medija, koje niko ne podseća da privatno i lično u medijima nije jedno te isto. I niko ne iznosi činjenicu da privatno vlasništvo u slučaju medija ima karakter opšteg dobra, jer koristi društveni resurs – frekvenciju/domen.

Ali, da se vratimo u 2014. godinu, kada je počelo gašenje medijskog „svetla“.

„Privatizacija“ medija čiji su osnivači bile lokalne samouprave i obavezno „sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa“ glavni su krivci stanja u kome se današnji mediji nalaze.

Pozivajući se na sramni set medijskih zakona, 2014. godine privatizovani su svi mediji u Srbiji pod izgovorom da „država mora izaći iz vlasništva nad medijima“.Zašto mora, iako u Evropi postoje bezbrojni primeri da je država (ili čak dve države) vlasnik medija, pitanje je na koje javnost niikada nije dobila odgovor.

Kako je to urađeno?

U prvoj godini primene ovog nakaradnog zakona, unapred dogovoreni „kupci“ lokalnih medija „pukim slučajem“ su kroz projektno sufinansiranje medija dobili sredstva koja su im bila više nego dovoljna da se na tenderima za „kupovinu“ medija oglase kao potencijalni kupci. Početni kapital im je poklonjen. Po unapred dogovorenom planu, srpski lokalni mediji su tada podeljeni kao partijski plen.

Udruženja novinara, iako je bilo više nego jasno šta se dešava – ćutala su, ili su se mlako oglašavala, jer su imala cilj.

Sve faze u ovom procesu najlakše je objasniti na primeru javnog preduzeća Niška televizija (NTV), jer je ista matrica korišćena u svim ostalim medijima.

JP Niška televizija (NTV) je u to vreme, godišnje finansirana iz budžeta Grada sa oko 44 miliona dinara, čime se podmirivala zarada za oko 70 zaposlenih radnika i finansirala produkcija svih programa (informativni, dečji, jutarnji, kulturni, obrazovni) uključujući i direktne prenose zasedanja lokalne Skupštine. Uz sve slabosti koje je imala (kao i svako javno preduzeće u Srbiji), ova lokalna televizija bila je programski otvorena za mnoge teme koje su se ticale javnog interesa.

Danas građani Niša jedan sat (60 minuta) prenosa zasedanja lokalnog parlamenta novom vlasniku NTV plaćaju oko 1000 evra (4 prosečne mesečne plate), tako da se samo po ovom osnovu, iz budžeta Grada odvaja 6 miliona dinara za 48 sati uživo prenosa. Od stotinak zaposlenih, danas u NTV radi desetak ljudi sa minimalnim zaradama, a od nekada najveće televizije južno od Beograda, postala je medij sa skromnim uticajem koji će, nakon isteka pet godina, najverovatnije biti ugašen.

Da se vratimo priči o privatizaciji.

Ona se može posmatrati sa dva aspekta. Prvi je da je promenom vlasništva i smanjenjem medijskog uticaja perfidno, ali jednostavno uklonjena konkurencija jer tržište jeste i malo i siromašno. Mediji su centralizovani, a vlasništvo je koncentrisano u rukama malog broja ljudi, koji su, opet „igrom slučaja“ bliski vlastima. Kakav, tako centralizovani mediji, propagandni uticaj mogu imati, tek će se videti u izbornoj godini koja je pred nama.

Drugo, vlasnici privatnih medija (svi su zagrizli mamac) imali su očekivanja da će se budžetska sredstva opredeljivana medijima čiji je osnivač bila lokalna samouprava, po definiciji, preliti u njihove džepove.

To se jeste i dogodilo, ali ne svima, samo podobnima.

Privatizacija je odgovarala i novinarskim udruženjima u čijim su „bordovima“ sedeli vlasnici medija, koji su postali članovi konkursnih komisija, a one su, pak, direktno odlučivale o projektnom finansiranju. Tako smo došli do činjenice da su zarad učešća u raspodeli javnih para, sva udruženja novinara podržala set medijskih zakona, a on je doveo do medijskog mraka na koji se danas žale. Kako su sejali, tako žanju.

Kako su se kupovali mediji

„Kupci“ JP NTV 2014. godine dobili su ranije putem projektog sufinansiranja medija 39 miliona dinara (skoro pa godišnji budžet NTV), a televizija je kupljena za 9,8 miliona dinara!

Po istoj matrici je vlast, preko svojih ljudi, preuzela sve medije u Srbiji.

U narednim godinama se sredstva za sufinansiranje medijskih projekata koriste ne za izradu medijskih sadržaja u javnom interesu kako je zakonom predviđeno, već za finansiranje privatnih medija.

Prihodi iz javnog sektora medija koji su bliski vlastima, prelaze 90% ukupnih primanja, što je zakonom zabranjeno. Ali, ko još poštuje zakon.

Novinar je postao nebitan, jer mediji ne žive od njegovog rada, već od javnih para i umešnosti vlasnika da ostvari bliskost sa vladajućom strukturom. Vlast tako medije pretvara u privatne budžetske firme u kojima su novinari prekarni radnici (loše ili nikako plaćeni, lako zamenljivi, poslušni, bez rešenog radnog statusa).

Na nivou Republike Srbije, komisije koje su odlučivale o projektnom finansiranju sastavljala su novinarska udruženja. Članovi uprave tih udruženja bili su ujedno i članovi komisija, a udruženja su konkurisala na tim „konkursima“ i, gle čuda, dobijala sredstva! Drugim rečima, sami sebi delili su novac poreskih obveznika.

Tako je ovim medijskim zakonima ostvaren san svakog privatnika: prodavac odlučuje šta će kupac kupiti, od koga i po kojoj ceni, a kupca (građanina) nema ni u tragovima.

„Privatizacijom“ je tako ubijeno novinarstvo, a veliki broj novinara ostao bez posla. Time su i udruženja novinara, zalažući se za regulativu koja danas postoji, de facto izvršila samoubistvo. Nestalo je članstvo, a ostale samo okoštale, birokratizovane uprave koje se snalaze kako da namaknu novac do sledeće godine. „Revolucija“ je pojela svoju decu.

„Sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa“

Ograničenje da jedan medij može dobiti do 23 miliona dinara za tri godine, prevaziđeno je na jednostavan način.

„Medijski magnati“ formiraju nove medije koji imaju vremensko trajanje dok u kasu ne uđe 23 miliona dinara. U Nišu, primera radi, Narodne novine su postale Narodne novine plus. Ako bude trebalo biće i minus.
Zatim, jedne godine se smanje sredstva po konkursima, da mediji ne bi prekoračili granicu od 23 miliona, a dodatna sredstva se daju putem oglašavanja javnih preduzeća.

U Nišu je 2017. godine smanjen iznos po konkursu, ali su zato budžeti javnih preduzeća Toplana, Parking Servis i Objedinjena naplata predvideli po 3 miliona za medijsko oglašavanje u toj godini. Naravno, ova sredstva se daju bez konkursa medijima bliskim vlastima.

Drugo ograničenje, da jedan medij može da konkuriše samo jednim projektom, zaobilazi se formiranjem „pomoćnog medija“, koji po odobrenju sredstava, preko ugovora novac prebacuje matičnoj kući.

Koje su primedbe novinarskih udruženja i vlasnika medija koji ne dobijaju željena sredstva?

Primedbe medija koji nisu u ovom koruptivnom lancu povlašćenih korisnika javnih para, uglavnom se odnose na sastav komisija, to jest na njihovu stručnost.

Ko gubi ima pravo da se ljuti, međutim, to i dalje nema dodira sa javnim interesom, već više liči na igru prestola, iliti ko će biti „big boss“ i imati slatku priliku da deli tuđe pare.

Šta je ostalo od medija u Nišu?

Po „privatizaciji“ Niške televizije ostale su četiri televizije bliske vlastima i portal „Južne vesti“. Ostalo su mediji (uglavnom portali), sa jednim ili nekoliko zaposlenih.

Koji to javni interes oni mogu ostvariti? Da se sastavi najpoštenija moguća komisija kome bi dala sredstva?

Medijski mrak, posle niza godina primene novih medijskih zakona, cementiran je. Kao jedini problem ostaje: da li će i oni, koji nisu bliski vlastima dobiti neku paru, ili neće. Uglavnom ne dobijaju.

Kako su deljena sredstva u Nišu?

  2019 2018 2017 2016 UKUPNO
Niška televizija 14.400.000 8.400.000 3.700.000 8.000.000 34.500.000
RTV Belle Amie 13.500.000 8.500.000   1.764.000 23.764.000
Narodne novine, Narodne novine plus 12.500.000 8.500.000 1.500.000 6.790.000 29.290.000
TV Zona plus 13.900.000 7.500.000 3.400.000 6.500.000 31.300.000
TV Kopernikus 3.500.000 3.800.000 2.500.000 5.500.000 15.300.000
  57.800.000       134.154.000

Ovome treba dodati 500.000 dinara za portal TV Zona plus čime stižemo do iznosa od 58.300.000 dinara u ovoj godini.

Sledi grupa, po nekoj osnovi, „povezanih“ medija. Tu ima svega, član SNS-a, član službe informisanja SNS, supruga direktora Tržnice i funkcionera SNS, zaposleni u drugom mediju itd. Za te medije su Nišlije (a da ih niko nije pitao) ove godine dale 14,85 miliona. Za samo šest zaposlenih, što je oko 20.900 evra po zaposlenom! Za ove medije strani investitor je sitna riba.

Time smo došli do sume od 73,15 miliona dinara od ukupno podeljenih 78,5 miliona dinara. Preostalih 5,35 mliona dinara podelilo je 17 PR agenija i produkcijskih kuća koje su prosečno dobile po 315.000 dinara.

Šta je rešenje?

Prvo, da se zlo zvano „sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa“ ukine, ili bar ograniči prihod medija iz javnog sektora na 25% prihoda koji medij ostvari na tržištu. Postojanje privatnih budžetskih firmi je apsolutno nedopustivo.

Umesto projektnog finansiranja treba realizovati programsko finansiranje. Programskim finansiranjem bi se dobilo: trajnije finansiranje (kako se kaže, programska i socijalna održivost), ozbiljna programska koncepcija i profilisanost, zatim, potpuna i kvalitetnija evaluacija i, na kraju, programi bi bili kvalifikovaniji, podložniji ozbiljnoj kritičkoj recepciji i dijalogu.

I na kraju, ali po važnosti na početku: o svemu se moraju pitati građani, jer se njihov novac deli šakom i kapom. Zamislite situaciju da su vam potrebne papuče za leto, a primorani ste da kupite čizme za zimu i to po ceni kao da su od zlata. Da li biste kupili?

A kupujete, i to svakodnevno!

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.