Napisao sam tekst o razlozima za poštovanje Prvog maja u kome, nadalje, neću ni jednom pomenuti Prvi maj. Zato što simbolika Prvog maja sublimno natkriljuje svu egyistenciju onih koji žive od svog rada, koji nisu eksploatatori, koji solidarnost visoko vrednuju, kojima je jednakost ljudi najviši društveni ideal…
Ideja jednakosti ljudi stara onoliko koliko je stara ideja o ljudskoj zajednici. Pokazaćemo na primerima iz Biblije da je egalitarna (ranokomunistička) ideja uspostavljanja pravednog društva njen sastavni deo. Dobro je da se to pokaže, nasuprot odijumu prema jednakosti ljudi neguje značajan deo hrišćanskog klera. Da se pokaže da je pojava hrišćčanstva pojava revolucionarne težnje za jednakošću i pravednim društvom.
U Novom zavetu, opis načina života rane hrišćanske zajednice u Jerusalimu daje sliku zajednice koja je, po svemu sudeći, uređena prema ranokomunističkim načelima, u kojoj je ostvareno načelo: „od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama“. Na jednom mestu u Novom zavetu naići ćemo na tvrdnju da je najvažnija vrednost solidarnost i da ljudi treba da ravnopravno dele zajednički imetak. Pre svih levičara Novi zavet afirmiše utopiju o jednakosti ljudi. Pogledajmo: „Reče mu Isus: ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom.“ (Sveto Jevanđelje po Mateju, 19:21) „A kad ču mladić riječ, otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat“ (Sveto Jevanđelje po Mateju, 19:22) „A Isus reče učenicima svojijem: zaista vam kažem da je teško bogatome ući u carstvo nebesko“. (Sveto Jevanđelje po Mateju, 19:23) „I još vam kažem: lakše kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božije.“ (Sveto Jevanđelje po Mateju, 19:24) „A svi koji vjerovaše bijahu zajedno, i imahu sve zajedno.“ (Djela svetijeh apostola, 2:44) „I tečevinu i imanja prodavahu i razdavahu svima kao što ko trebaše.“ (Djela svetijeh apostola, 2:45) „A u naroda koji vjerova bješe jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko.“ (Djela svetijeh apostola, 4:32) „Jer nijedan među njima ne bješe siromašan, jer koliko ih god bijaše koji imadijahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to,“ (Djela svetijeh apostola, 4:34) „I metahu pred noge apostolima; i davaše se svakome kao što ko trebaše.“ (Djela svetijeh apostola, 4:35) Dalje: Ananija i njegova žena Safira su pokušali, pošto su prodali njivu, da jedan deo novaca sklone samo za sebe, krijući ga, tako, od zajednice. No, Petar je prozreo njihov naum, a Duh Sveti ih je kaznio smrtnom kaznom (Djela svetijeh apostola, 5:1-10). zato „uđe veliki strah u svu crkvu i u sve koji čuše ovo.“ (Djela svetijeh apostola, 5:11) [1] Milan Vukomanović naglašava egalitarni karakter ranohrišćanskih zajednica: „U jevanđeljima se, najzad, u skladu s tim ranim kodeksom ponašanja, preziralo bogatstvo i privatno vlasništvo. Priča o bogatom mladiću koji nije dostojan carstva božjeg (Mk 10.17-31) dobro ilustruje shvatanje po kome je odricanje od vlasništva neophodan uslov da se pristupi Isusovoj zajednici. Ili: ,Ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti; ni tijelom u što ćete se obući: duša je pretežnija od jela i tijelo od odijela. Pogledajte gavrane kako ne siju, ni žanju, koji nemaju podruma ni žitnica, i Bog ih hrani: a koliko ste vi pretežniji od ptica?ʻ (Lk 12.22-24). Ove Isusove reči ne treba ublažavati ili alegorijski tumačiti, jer one su, nesumnjivo, u najranijim hrišćanskim zajednicama, vrlo ozbiljno i doslovno shvatane, sprovođene u delo.“ [2] Kao što biva sa utopijama tako se dešava i sa ovom izvornohrišćanskom utopijom. „Onda dolazi prokletstvo pohote…; nepokolebljivo uverenje da je vlastoljublje najveći porok; savršeno uverenje da su moral i samopožrtvovanje istovetni; da je ‚sreća sviju‘ cilj dostojan da mu se teži (to jest carstvo nebesko Hristovo.) Mi smo na najboljem putu: nastalo je nebesko carstvo siromašnih duhom. – Među-stupnjevi: buržuj (pocrveni zahvaljujući novcu) i radnik (zahvaljujući mašini).“ [3] Prokletstvo mnogovekovne pohote, dakle – slom solidarnosti. Ili kako to tačno i jetko kaže Miroslav Krleža. „Živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac (kurziv – moj), i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka.“ [4] I dok kapital ima multinacionalni karakter (internacionala kapitala), radniku se nameće propaganda o tome da on (radnik) mora da bude, pre svega, pripadnik nacije, pa, onda radnik. Inernacionala kapitala (koja za sebe ne priznaje nacionalni identitet), preko svojih propagandista (političari, kler…) nameće laž da je internacionalizam opasan po opstanak nacije. Te da se radnici moraju odreći internacionalizma. Kao da čovek ne može da bude sasvim solidan Srbin, Francuz, Rus… i da, istovremeno, ne mora da zazire od onoga ko nije Srbin, Francuz, Rus…? Ali, ne. Stvoriti pogubno međuetničko, međureligijsko… nepoverenje kod eksploatisanih znači dodatno povećati stepen eksploatacije. To je srž liberalno-kapitalističke strategije: kapital je mundijalan, radnička klasa je nacionalno provincijalna. Kapitalizam je, na svetskom planu, (bez obzira na međusobnu „žustru“ konkurenciju) iznutra solidaran, jer sam sebe neće dokinuti. Radničkoj klasi je onemogućeno da (poput kapitalizma) bude mundijalna i iznutra solidarna.


Konačno, šta je solidarnost? [5] Solidarnost određujemo kao usvajanje ciljeva i interesa, zajedničkih za članove jedne ili više grupa, za čije ostvarenje su članovi grupe spremni da deluju u međusobnom sadejstvu. Dakle, ovde se ne radi o uobičajenom shvatanju solidarnosti kao osećanja bratstva i uzajamnog pomaganja. „Desetljećima nakon Velike revolucije, tek kod francuskih socijalista, a zatim kod radničkog pokreta pod sve jačim i jačim utjecajem Marxa i Lasallea, na mjesto bratstva stupa solidarnost. Dok je ‚bratstvo‘ izvorno nosilo kršćansku konotaciju, ‚solidarnost‘ je nosila rimsko-pravnu i time republikansku.“ [6] Slom solidarnosti znači da politički autoritet nameće (pod pretnjom, propagandom preko škole i medija…) mobilizaciju oko centra moći. Ličnost se razara i pretapa u bezbojnog podanika, čoveka-masu – i to podjednako u italijanskom korporativnom fašizmu, nemačkom nacionalsocijalizmu, sovjetskom staljinizmu… Takav pojedinac je izolovan i potpuno svestan da mora javno da iskazuje privrženosti poretku da bi u njemu mogao da opstane. To je jasno i onoj većini koja intimno prihvata poredak, a još je jasnije uplašenoj manjini koja intimno poredak ne podržava. Zato su, između ostalog, javne demonstracije privrženosti poretku tako silovite i emotivne. Na mitinge na kojima govore osioni ideološki demagozi, ljudi (masa) dolaze, ne zato što moraju, već zato što žele (hoće, odlučuju) da moraju. Stopljeni u masu, tačno znaju da su, u očima drugih u toj masi, samo mehanička čestica mase, kao što su drugi za njih, takođe, samo mehaničke datosti. Da se teško i malo šta menja, kazuju reči koje, između ostalog, pod uticajem hrišćanske dogme, ispisuje Frederik Le Plej, sredinom XIX stoleća: „U svakom naprednom društvu svako ispunjava svoje obaveze na poslušnost, koje je ljudski rod ustanovio običajima. Sin sluša oca, žena muža, sluga gospodara, radnik gazdu, vojnik oficira, građanin civilnu vlast; svi se, dakle, podređuju onome što je božanski zakon propisao. Pravila poslušnosti, ustanovljena zakonom ili običajem, u potpunosti su obavezujući prema podređenom, pa i tada kada nadređeni ne ispunjava sve što je dužan. Neposlušnost se kažnjava u svakom slučaju.“ [7] Kao da mu je, par decenija docnije, Niče odgovorio: „Isus je suprotstavio pravi život, život u istini, običnom životu… On se bori protiv preterane važnosti ‚luičnosti‘… On se tako isto bori protiv hijerarhije u zajednici; on ne obećava nikakvu srazmeru nagrade prema zaslugama: kako je on mogao misliti na kaznu i nagradu posle smrti!“ [8] Kada masa stane na mesto društva, pad solidarnosti u takvom poretku stvari je samo normalna posledica. Ne može se biti solidaran sa nekim ko je obezličen. Ljudska subjektivnost gasne nastupom buržujskog subjektivizma (Bloh). U vezi sa radničkom situacijom, ovu pojavu Srećko Mihailović ovako tumači: „Savremenoj kapitalističkoj ekonomiji potreban je radnik individualac (atomizovani pojedinac), a ne međusobno povezani radnici,… organizovani radnici. Jer, izvesno je da je lakše manipulisati pojedincima nego međusobno povezanim radnicima. Otuda svekolika stimulacija egoistične individualizacije i socijalnog autizma… Poenta kapitalističkog zalaganja je u pacifikaciji solidarnosti prekarizovanih radnika i neutralisanju solidarnih otpora procesima prekarizacije.“ [9] Zajednica ravnopravnih nije moguća bez koncepta opšteg dobra. Ili, zajednica se konstuiše zato da bi ljudi praktikovali i uživali opšte dobro. Pojmovi opšte dobro i solidarnost su vrlo mnogo isprepleteni, te se, nekada, teško mogu razlikovati.
Doktrinarni, okamenjeni, realni socijalizam se nije ni mogao praktikovati. Nije se mogao praktikovati, prvo, zbog toga što je legitimitet samom sebi davao iz ideologije („naučni socijalizam“, „marksizam-lenjinizam-staljinizam“, „samoupravni socijalizam“…), a nije svoj legitimitet potvrđivao bilo kojom demokratskom proverom. Koridori partijsko-državne moći i moći partijske vrhuške su monopolizovale koordinate društvenog života. Dogma je surovo porobila kritiku. Takav „socijalizam“ je bio stvarna antisocijalistička kontrarevolucija. Takav „socijalizam“ se zato zatvorio u sebe, istisnuvši iz sebe one vrednosti o kojima su maštali socijalisti mnogih generacija.
Već je u tom dogmatskom socijalizmu oživeo nacionalni princip, kao superioran u odnosu na klasni princip, jer je njegova osnova bila u nerazvijenosti društva, dok, istovremeno, postojeći poredak više ne može da se samoreprodukuje na osnovu umrtvljenih, nepokretnih ideologija „klase“. Nasuprot takvoj nacionalističkoj ideologiji više ne stoji ideologija građanina koji živi od svoga rada i koji ne eksploatiše rad drugog čoveka. A u nacionalističkoj ideologiji „bezvremenosti“ naroda-nacije solidarnost važi samo za pripadnike jedinstvenog tla i jedinstvene krvi. Ideologija nacionalne solidarnsti je samo na korak od ideologije nacionalsocijalizma.
Da, ali ovde nije kraj. Dok se gazi solidarnost (kao „prevaziđeni, odbačeni, konačno, zli relikt komunizma“) uzdignuta je na pijedestal neupitnog dogmata kapitalistička korporacija. „Godine 1953, Charles Erwin ‚Motorni Charlie‘ Wilson, predsednik najveće svetske proizvodne kompanije ‚General Motors‘ (njena proizvodnja bila je jednaka ukupnom BDP-u Italije), tvrdio je da nema sukoba interesa u tome što je postao Eisenhowerov ministar odbrane: ‚Ne mogu da zamislim u čemu bi se on sastojao, jer sam godinama mislio da je ono što je dobro za našu zemlju dobro i za ‚General Motors‘ i vice versa.“ [10] Istu propagandnu mantru papgajski ponavljaju i naši, domaći, kapitalisti.
Zato je “tranzicijom” trebalo srušiti socijalizam i obećati ovozemaljski Eden. No, kako je „tranzicija“ bila put ka utemeljenju bezgranične eksploatacije, rezultati i posledice „tranzicije“ su sasvim drugačiji od obećanih i očekivanih. Umesto društva blagostanja, nastao je tzv. tržišni fundamentalizam – u stvari poredak (ne)kontrolisane pljačke i eksploatacije. Eksploatacija je fundament na kome počiva kapitalizam – naročito ovaj naš – divljački trazicijski. Ne čudi, stoga, histerična reakcija političara i kapitalista kada opravdane zahteve radništva za takvom minimalnom nadnicom od koje bi mogli da žive makar malo iznad ivice bede i zahteve građana za participacijom u procesima odlučivanja nazivaju „zahtevima za vraćanjem propalog komunističkog samoupravljanja“. U čemu, međutim, današnji građanin u Srbiji participira, osim u izborima, čijim rezultatima barataju šefovi političkih partija i oni, manje vidljivi, koji te šefove plaćaju, ne obazirući se previše na mišljenje birača.
I, sve to bi to (smatraju „levičari“ socijaldemokratskog, Blerovog trećeg puta…) trebalo da prihvati i s naporom razume pojedinac koji živi od svog rada i koji živi u strahu od gubitka posla, koji je traljavo, najčešće, nikako obrazovan za humanističku i kritičku misao. Taj pojedinac je svakodnevno obasipan ponudama od svog ideološkog, a imućnog, gazde-suparnika – reklamama za letovanje, kupovinu stana, automobila, gar-derobe, mobilnih telefona…, preporukama za dijetu i zdrav život, uputstvima o tome kako uživati u seksu kljakav od bolesti i pod stare dane… Stav toga i takvog pojedinca sada glasi: Kupujem, dakle jesam! Ništa istinitije od reklamnog slogana „Born to Shop!“ koji ponosno ističe Iulius Group, konglomerat tržnih centara u Rumuniji. Tako se svakog dana iznova rađa „iluzija bogatstva i blagostanja, čak i za skromnije potrošače, koja je stvorena kroz mogućnost jednostavnog pristupa do robnih proizvoda: jednom ih, barem, mogu probati, ako ih ne mogu kupiti.“ [11] Sve više se čini da pad socijalizma nije izazvan toliko potrebom za slobodom i pluralizmom, koliko uz pomoć šarenih izloga Zapada. Moramo dodati, još jednom, i to da je i real-socijalizam rušio samog sebe – neispunjavanjem očekivanja proizašlih iz njegove propagandne laboratorije.
Agenti kapitalizma su, istovremeno, najavljivali (obećavali) bogat život građana pod zaštitom sistema vladavine prava, gde će pravo i pravda svima pripadati podjednako. I, kao što kaže Toma Piketi u svojoj uticajnoj knjizi Kapital u XXI veku, o jednoj stvari reklameri kapitalizma nikako nisu govorili – o nejednakosti, o siromaštvu, o eksploataciji, o sve većem socijalnom raslojavanju, o državi koja ne štiti podjenako interese svih građana… Ali, o tom najvažnijem tektonskom rasedu u novijoj svetskoj istoriji još uvek kritički ne govori većina intelektualaca. Njihov govor ne ide dalje od doktrinarne ose: demokratija, pluralizam, ljudska prava, izbori, parlamentarizam, kulturna prava… Ali, siromaštvo, eksploatacija, neokolonijalizam, solidarnost, sindikalizam, levica… više nisu tema u mainstream debatama. Poneki od doktrinarnih teoretičara će reći da su te teme zatvorene „padom komunizma“ i da više nisu aktuelne. Njima će se još uvek baviti, na primer, UNESCO, ili Human Rights Watch, ili mnoge fondacije. Međutim, rasprave, debate, zaključci i preporuke tih svetskih organizacija malo ili nimalo ne utiču na zaustavljanje sve većeg i konfliktnijeg društvenog raslojavanja.
Struktura ovdašnjeg kapitala je pljačkaška i ratnoprofiterska, kao i struktura kapitala stečenog u uslovima bilo koje prvobitne akumulacije. Zato taj kapital, u neregulisanim odnosima, odbacuje zamašne viškove vrednosti. Zato su država i političke partije samo transmisija novobogataških slojeva. Zato nema radnog zakonodavstva koje će štititi radnika. Zakon o radu, „štiteći“ radnika, podrazumeva neprikosnoveno pravo poslodavca na, još malo pa, neograničenu eksploataciju. Da je drugačije, ne bi hiljade ljudi radilo za stotinak evra, bez određenog radnog vremena, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, bez prava da rađaju decu dok im to poslodavac ne odobri – bez prava na „tri osmice“, za koje su radnici, u krvavim radničkim borbama, borili u XIX stoleću (i što je bila tekovina socijalizma)…
Čime danas levica može da se bavi, naravno, uz dopuštenje mogula kapitalizma? Svime što bitno ne ugrožava kapital odnos. Etablirana levica se bavi problemom marginalizovanih društvenih grupa, problemima manjina, ekologijom, ljudskim pravima… Ali, ni jedna od tih njenih aktivnosti ne može, niti sme da dovede u pitanje kapitalizam. Otužno, levica sama postavlja granice svom angažmanu. Glad i siromaštvo, ratovi i kriminal, eksploatacija, diskriminacija i rasizam… samo su epifenomeni logike profita, čije postojanje bezuslovno priznaje današnja levica.
Ali, uprkos postojećem, levica može da konstituiše socijalistički projekat kao alternativu rastućoj krizi kapitalizma. Naravno, ne radi se o revolucionarnom udaru, već o legitimisanju socijalističkog projekta kao jedne od dimenzija u pluralnom vrednosnom sistemu. Ne radi se o tome da se na socijalizam isključivo gleda kao na državno-politički sistem. Radi se o tome da se na socijalizam gleda kao na skup društvenih vrednosti, gde će neke od važnih dimenzija predstavljati solidarnost, politika pune zaposlenosti, socijalna sigurnost… „Nalazimo se u jednoj strahovitoj borbi između solidarnosti i varvarstva… Sačuvati planetu od pretnji koje donosi ekonomski razvoj. Regulisati i kontrolisati tehnički razvoj. Osigurati ljudski razvoj. Civilizovati Zemlju. Eto šta produžava i transformiše izvornu socijalističku ambiciju… Oni koji će oživeti ove izazove dolaziće sa različitih horizonata, pri čemu je malo važno pod kojim etiketama će se okupljati. Ali, oni će biti savremeni nosioci velikih istorijskih aspiracija koje je kroz vreme odgajao socijalizam. Ovo će biti oživljavanje nade.“ [12] Ali eto, iznova se rađa misao o prelasku iz preistorijskog u istorijsko stanje. Ah, taj sumorni i dosadni Marks.
Prepustiti upravljačke poluge isključivo kapitalizmu, koji će ih skrivati iza neonskih svetala na izlozima hipermarketa – to je isto kao da popovi govore o čovekoljublju, dobroti i dobročinstvu pošto su prethodno spalili, prognali i anatemisali levu „jeres“ i spalili njene „jeretike“.
Stav levice mora da se odnosi na socijalni pluralitet, a ne samo na jednu „revolucionarnu“ klasu, niti na njenu „avangardu“ (recimo, na komunističku partiju). Do sada nismo dobili nijedan dokaz da je radnička klasa jedina revolucionarna klasa. Još manje je istina da je radnička klasa uvek revolucionarno raspoložena zato što je podvlašćena. Ni štrajk se ne može uzeti kao revolucionarno sredstvo. Štrajkači prihvataju postojeći poredak stvari samim tim što štrajkuju. Oni ne traže dokidanje najamnog odnosa, već njegovo učvšćenje preko povećanja nadnice. Veće najamnine – jači kapitalizam. „Prvo, radnička klasa ne predstavlja totalitet društva te se njeni interesi ne podudaraju s pluralističkom interesnom strukturom cjeline društva. Drugo, radničkoj i proizvođačkoj klasi nedostaju uvidi u prirodu, karakter i rezultate tehničkog i društvenog znanja, odnosno tehnička, kulturna i socijalna pripremljenost za neposredno upravljanje.“ [13] Levica neoboljševičkog tipa nema nikakve šanse za obnovu. Levica kakvu pamtimo u našim sentimentalnim sećanjima na vremena koja su, ma kakva, bila neuporedivo manje zla i bremenita no sadašnja vremena (koja novi politički akteri, samozaljubljeno određuju demokratskim), takođe je bez šansi za obnovu. Moguća je ona levica koja će shvatiti da stare radničke klase nema. A, onakve, klasno-radničko ikonografske nikada nije ni bilo. Moguća je levica koja će shvatiti i da je priroda te stare radničke klase, i kada je postojala, bila drugojačija od njenog opisa u dogmatskim ideološkim prikazima. Klase, konačno, nisu iznutra neprotivrečni monoliti. Danas je mogući sagovornik levici pripadnik više različitih grupa i asocijacija. Niko nije isključivo Srbin ili Rom, isključivo zaposlen ili nezaposlen, isključivo školovan ili neškolovan… U svakom pojedincu se sustiču mnogi identiteti, menjaju se, neki se napuštaju, neki prihvataju… Levica mora da razumeva sav taj svet društvene pokretljivosti i stalne promene. Mora da se obrati onima čiji je bilo koji identitet ugrožen ili osporavan. I mora da se obrati onima koji žive od svog rada, kao i onima koji bi da rade, ali im nije pružena prilika.
Poslušajmo šta ima da kaže Žan-Žak Ruso: „Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam još jednu korisniju – odgojiti naciju za vladavinu.“ [14] Inače, upozorava Ruso, doći će vreme da „dete naređuje starcu, (da) budala vodi pametna čoveka i da se šaka ljudi guši u izobilju, dok izgladnelo mnoštvo nema ono što mu je najpotrebnije.” [15] I na koncu, Aleksis de Tokvil dodaje: „da bi ljudi ostali civiliziranima ili takvima postali, mora se među njima umijeće udruživanja razvijati i usavršavati…“ [16] Da li je naše društvo spremno da uči?

Beleške

[1] Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta, izdanje Biblijskog društva, Beograd, 1992.
[2] Milan Vukomanović, Isus Nazorej: religijski, društveni politički milje Isusovog pokreta, Religija i tolerancija, Novi Sad, 20 (2013), str. 34.
[3] Fridrih Niče, Volja za moć, Prosveta, Beograd, 1976, str. 47-48.
[4] Miroslav Krleža, Amsterdamske varijacije, Danas, Zagreb, 1. 2. 1934.
[5] Solidan, -dna, -dno (lat. solidus) 1. čvrst, siguran, jak, izdržljiv, 2. dobar, valjan, pouzdan; 3. savestan odgovoran, tačan, 4. umeren, povoljan. 5. koji uredno i odgovorno živi, trezven, razborit, ozbiljan, 6. koji ima siguran društveni položaj. Dalje: solidaran, -rna, -rno ( fr. solidaire, nlat. solidaris) 1. uzajaman, uzajamno odgovoran, zajednički. 2. saglasan, jedinstven, jednoglasan. 3. koji se sa nekim uzajamno pomaže, složan. Dalje: solidarizam, učenje o društvu koje uzajamnu povezanost svih članova zajednice posmatra kao princip izgradnje određenih grupacija.
Ivan Klajn i Milan Šipka, odrednice Solidan i Solidaran, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2006.
In Solidum – Solidno. Svi za jednoga, jedan za sve.
Zvonimir Doroghy, Blago latinskoga jezika, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1986.
[6] Hauke Brunkhorst, Solidarnost. Od građanskog prijateljstva do globalne pravne zajednice, Beogradski krug i Multimedijalni institut, Beograd i Zagreb, 2004, str. 79.
[7] Le Play Frédéric, La réforme de la société. Le travail, tome II, Éditions d’historie et d’art, Paris, 1841, str. 24.
[8] Fridrih Niče, Navedeno delo, str. 222.
[9] Srećko Mihailović, Šta to beše radnička solidarnost, (2), Danas, Beograd, 23. 2. 2015.
[10] Susan Buck-Morss, Predočavanje kapitala: Prikazivanje političke ekonomije, kuda.org & Multimedijalni institut, Novi Sad & Zagreb, 2014, str. 11.
[11] Anca Pusca, „Born to shop“: malls, dream-worlds and capitalism, Journal of International Relations and Development, Palgrave Macmillan, London, 12 (2009), str. 372-373.
[12] Edgar Moren, Socijalistička misao u ruševinama: šta možemo da očekujemo? Republika, Beograd, 486-489 (2010).
[13] Slobodan Inić, Teškoće socijalizma. Prilog teoriji revolucije ili jesu li revolucije od 1917. godine „prerano“ uspjele kao činioc rasprskavanja istorijskog kontinuiteta?, Prosveta, Beograd, 1985, str. 140.
[14] Jean-Jacques Rousseau, Nacrt ustava za Korziku, Politička misao, Zagreb, 16/1 (1979), str. 118.
[15] Žan-Žak Ruso, O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima, u: Žan-Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 181.
[16] Alexis de Tocqueville, O demokraciji u Americi, Informator, Zagreb, 1995, str. 189.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde