„Živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac, i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka.“ Miroslav Krleža, „Amsterdamske varijacije“, 1934

To što nacionalizam u svetu biva sve više vidljiv, to što osvaja sve šire prostore,, ne znači da je nacionalizam onaj, konačno pronađeni, oblik i lik društvenog života koji je najprimereniji zarad ostvarivanja sve veće materijalne i kulturne dobiti kolektivu (naciji etničkoj ili političkoj) i pojedincu. To samo znači da se „kraj istorije“ nalazi nesagledivo daleko, tamo gde se nalazi kraj ovog našeg sveta. To, dalje, znači da nacionalizam jeste prevashodno pitanje (problem) levice. Ne radi se sada o prostom, neminovnom sukobu levice i nacionalizma, kao dve suprotstavljene ideologije, već o pitanju da li levica ima i da li može da ponudi razumniju (i, ono što je običnom čoveku važno, dovoljno razgovetnu i primamljivu na planu partijsko-političkom) varijantu društvenog života? Jer, nasleđe nacionalizma, ma kako bilo tmurno i teško, nosi u sebi i nadu (nekad i ostvarenje) ideala o nacionalnoj emancipaciji i samostalnosti, kao i romantičarsku veru u vrednost i značaj sopstvenog naciona, što je nezanemarljiv momenat u kulturi samopoštovanja pojedinaca i grupa kojima pripadaju. Potom, nacionalizam vrlo ubedljivo i sugestibilno prisvaja i stavlja sebi u zaslugu mnoge, po nacije i čovečanstvo, važne tekovine. Treba samo pogledati besomučno utrkivanje srpskog i hrvatskog nacionalizma u svojatanju lika i dela Nikole Tesle, ili Ive Andrića, ili mučno svojatanje Petra Petrovića Njegoša sa strane srpskih i crnogorskih nacionalista. Primera je bezbroj, kako ovde, tako i u vascelom svetu.

Nacionalizam crpi moć iz činjenice da predstavlja samo sebe, i to veoma uspešno. Pedstavljanje samog sebe proizilazi iz, naizgled, najsigurnijeg, u svakom slučaju, poslednjeg sigurnog utočišta naciona – iz samog njegovog središta. Ne polaže račune ničemu i nikome izvan izmaštane (Anderson) ili izmišljene (Gelner) predstave o stvarnosti nacije. Baš zato nijedna ideologija sebe ne uspeva da preporuči i predstavi sebe tako ubedljivo kao što to čini nacionalizam. Razobličavanje ovog jakog ideologema pred javnošću jedne zajednice je, ako imamo u vidu sadašnja naučna i kulturna sredstva, skoro nemoguće. Ovaj ideologem je utoliko jači jer, istovremeno, insistira na jakom identiteskom osećanju, na osećanju ponosa zbog pripadnosti određenom nacionu. Baš zato, čini se, što se osećanje ponosa ne može nikojim racionalnim sredstvima obrazlagati, ono se ne može nikojim racionalnim sredstvima ni dovoditi u pitanje a da to bude delotvorno među nacionalistima i masama koje osećaju jaku pripadnost naciji. Sa druge strane, jednako kao osećanje ponosa, tako i osećanje kolektivne nepravde ima jaku moblizacijsku nacionalističku dimenziju. Kao osećanje ponosa, tako i osećanje obespravljenosti izmiče racionalnom uvidu. Ponos, osujećenost, ljubav prema naciji… su jaki sentimenti koji su duboko utkani u nacionalizam. Bez njih nacionalizma i nema. Već i zbog toga što je nacionalizam ideologija koja je ponajviše (u odnosu na druge ideologije) natopljena sentimentalnim slojevima: od filozofije, preko umetnosti, do politike i kiča.

No, nimalo drugačiji nije ni politički kič sadržan u podjednako lažnoj tvrdnji mnogih današnjih političara o tome da oni (kosmopolitski) „saosećaju“ sa patnjama svih ljudi na svetu. Svedoci smo ovih godina kako se naši političari, već prema kretanju političke konjunkture, transformišu iz nacionalista u mundijaliste, u kritičare nacionalizma, pa se, onda, opet vraćaju nacionalizmu… reč je, dakako, o političkom kiču podjednako kao i u slučaju demonstracije ljubavi „prema svom rodu“. I dok „boluju rane svoga roda“ političari kičerski samoljubivo parafraziraju Šantićeve (iskreno pisane) romantičarske stihove:

Rad’ zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.[1]

Dakle, isto tako upozorava Milan Kundera na politički kičastu „ganutost“ pred svetom: „Kič izaziva dvije suze ganutosti. Prva suza kaže: kako je to divno, djeca koja trče po travnjaku!

Druga suza kaže: kako je to divno biti ganut, zajedno s čitavim čovječanstvom, nad djecom koja trče po travnjaku!

Tek ova druga suza pravi od kiča kič.

Bratstvo svih ljudi svijeta može počivati samo na kiču.

To nitko ne zna bolje od političara. Čim u blizini ugledaju fotografski aparat, odmah trče do najbližega djeteta da ga podignu i poljube u obraz. Kič je estetski ideal svih političara, svih stranaka i pokreta.“[2]

Još važnije, iako se danas nacionalizam, u svojoj pojavnosti, sve ređe javlja na romantičarski osamnaestovekovski i devetnaestovekovski način, sada su njegovi sastavni (i vrlo ubedljivi) faktori kulturni, socijalni, politički, ekonomski…. Nacionalizam o svom konzervativnom, arhaičnom biću progovara modernim značenjskim jezikom, sredstvima i simbolima. Ipak, mora se imati u vidu jedna tvrda činjenica. Naučno, u širem smislu, razumsko znanje je jedino uspešno u razumevanju i razotkrivanju tajni sveukupne (organske i neorganske, žive i nežive) prirode. To je i jedini način na koji se možemo osloniti ukoliko želimo racionalnu organizaciju društva, što podrazumeva maksimalno moguć stepen zadovoljenja ljudskih potreba. Mitsko, mistično mnenje, kao i umetnička ili religijska refleksija su nemoćni, kao sredstva za racionalno uređenje društva. Svi ovi, vanracionalni aspekti su, svakako, nezaobilazni u kreaciji društvenosti i ne mogu se, čak ni nasilnim sredstvima, ukloniti. Niti ih treba uklanjati. Ali, ne mogu, sa druge strane, ni biti najšira (jedina, ekskluzivna) normativna platforma društvenosti. Ovo je važno zato što bi davanje apsolutnog mandata razumskim sredstvima za uređenje društvenih poredaka vodilo ka pretnji da se uređenje društva shvati kao bezlični inženjering (od staljinskih „inženjera ljudskih duša“, koji su ljudi „posebnog kova“, pa do savremenih menadžment-planera), kao delo ravnodušnog i anonimnog autoriteta koji ne mari za ogroman i nesagledivo veliki svet različitosti i individualnih specifičnosti u ljudskom svetu.

Dakle, šta levica može (i treba) da preporuči?

Ono što, po mome mišljenju, jeste muka koja se navalila na levicu je konfuzija strateške naravi. Sa jedne strane, nazad[3] se ne može – tu je surovi, smrtonosni i sivi staljinizam kao pretnja, sa druge, alternative (koje i nisu bile bog-zna-kako ozbiljno formulisane, kao, na primer, evrokomunizam, tzv. treći put blerovštine i nova levica…) su potrošene, jer su, da parafrizam stih meni omiljenog pesnika Branka Miljkovića, bile sklone padu. Što problem čini još nerazumljivijim, sa tim aletrnativama nonšalatno koketiraju i neoliberalna desnica, neokonzervativna desnica i tzv. levica. Desnica to može jer nema ozbiljnog odgovora sa leve strane. Nevolja ima još jedno lice: desnica podilazi benevolentnom uverenju da su ljudi bolji nego što jesu, da zaslužuju više nego što imaju. To se, naročito odnosi na podilaženje etničkim, verskim… kolektivitetima. Levica to ne može i ne sme da čini, ukoliko ne želi da poništi sopstene pretpostavke. Bitna pretpostavka levice jeste kritika. Bez kritike nema levice. Ili, gledano sa druge strane, čim se levica odrekne društvene kritike[4] ona prestaje da bude levica – ostaje samo privid. Pred desnicom nikada nije stajao tako ozbiljan zadatak. Okrenuta izvorima kapitala i profita, ona ubedljivo fingira kritičnost, koja nije ništa drugo do, zamašnim kapitalom, plaćena holivudizovana predstava. Zato levica ne uživa onakvu popularnost kakvu uživa desnica – ne pribavlja saglasnost koruptivnim sredstvima. Da bi bila delatna ona mora da kritikuje i svoje pristalice. „Da u Srbiji danas ne postoji interesovanje za kritiku neoliberalnog koncepta potvrđuje se sve očitijim usvajanjem konzervativne ideologije ekstremne desnice, odnosno nazovi levice, koja zatvara oči pred ekspanzijom ,divljeg akapitalizma‘ i ,tržišnog fundamentalizmaʻ, bez obzira što su porazni rezultati takve politike sve očigledniji.“[5]

Oslonićemo se sada na jedan tekst Edgara Morena,[6] u kome on oslikava sumorno stanje u kome se nalaze i marksizam i socijalistička ideja. Marksističko učenje je, kaže Moren, od samog početka bilo jednostrano, jer je pošlo od pretpostavke da svet počiva na determinističkim temeljima, te ga je moguće spoznati na naučan način i naročito uz pomoć dijalektičke metode. „Prema Marksu naučna izvesnost eliminiše filozofska istraživanja. Danas vidimo da svaki napredak u nauci oživljava temeljna filozofska pitanja. Marks je verovao da je materija primarna stvarnost univerzuma. Danas se materija javlja samo kao jedan aspekt fizičke polimorfne stvarnosti sastavljene od energije, materije i organizacije.“[7] Najzad, prema dogmatskoj interpretaciji realsocijalističkih režima, otkrivena moć naučne spoznaje sveta daje čoveku perspektivu izvesnosti, otkriveni su zakoni budućnosti – budućnost je savladana. I ova dogma (kao i sve druge dogme) nije izdržala surovi test istorijske i društvene provere. Naravno, kritikujući Marksa, Moren ne odbacuje marksizam, ali odbacuje dogmatizam koji se samoimenovao marksizmom. Opet, iako ne odbacuje marksizam, Moren je uveren da on danas predstavlja „mrtvu doktrinu“. Doktrina jeste mrtva, ali mnoge ideje iz Marksove teorije jesu i biće plodne. „Ali osnova njegove misli je dezintegrisana. Temelji, dakle, socijalističke nade su u ruševinama. Na njihovom mestu ne postoji ništa više do pojedinačnih litanijskih formula i pragmatizma na dnevnoj bazi. Artikulisanu i koherentnu teoriju je nasledila ,ruska salataʻ primljenih ideja o modernosti, ekonomiji, društvu i upravljanju.“[8] Ono što je sasvim izvesno to je da je stara levica nemoguća. Nemoguća je zbog radikalno izmenjenih povesnih prilika, ali je i nemoguća jer je sama izneveravala i napuštala sopstvene paradigme: od Staljinove kontrarevolucije, do rastakanja britanske levice inaugurisanjem tzv. „trećeg puta“ pod komandnom palicom Toni Blera, šefa Laburističke (ne zaboravimo, izvorno „radničke“) partije. Usput, zanimljivo je da je Bler danas, kao već propali političar, osoba od izvanrednog poverenja srpskog predsednika Aleksandra Vučića. No, čini se da sada Džeremi Korbin, aktuelni šef laburista, pokušava da odbaci blerovske brljotine i lagarije. Koliko će i da li će uspeti, pokazaće bliska budućnost. „Ovde se radi o ponovnom promišljanju i reformulisanju… čovečanstva (i opet kroz poštovanje i uključivanje doprinosa kultura koje se razlikuju od zapadnjačke)… Nalazimo se u jednoj strahovitoj borbi između solidarnosti i varvarstva… Sačuvati planetu od pretnji koje donosi ekonomski razvoj. Regulisati i kontrolisati tehnički razvoj. Osigurati ljudski razvoj. Civilizovati Zemlju. Eto šta produžava i transformiše izvornu socijalističku ambiciju… Oni koji će oživeti ove izazove dolaziće sa različitih horizonata, pri čemu je malo važno pod kojim etiketama će se okupljati. Ali, oni će biti savremeni nosioci velikih istorijskih aspiracija koje je kroz vreme odgajao socijalizam. Ovo će biti oživljavanje nade.“[9] Ovim uopštenim zaključkom Moren završava svoje razmišljanje o neslavnoj istoriji socijalizma. Zaključak jeste uopšten jer se, može biti, ipak nalazimo u Marksovom starom zabranu. Ali eto, iznova se rađa misao o prelasku iz preistorijskog u istorijsko stanje. Ah, taj sumorni (sve življi) i dosadni Marks.

Suprotstavićemo, ne baš oštro, Morenovom stavu mišljenje Adolfa Dragičevića o nužnoj reaktuelizaciji Marksove misli u vreme aktuelne hegemonije kapitalizma. „U rujnu 1999. godine, nakon provedene ankete, BBC proglašava Marxa ,najvećim misliocem drugog milenijaʻ. Izbio je na prvo mjesto u skupini od deset najistaknutijih znanstvenika, među kojima su Albert Einstein, Immanuel Kant, René Descartes i Stephen Hawking.“[10] Narednim zaključivanjem Dragičević daje sliku recepcije marksizma u Hrvatskoj. Međutim, ovaj opis stanja važi za sve zemlje nastale banditskim razaranjem Jugoslavije. Dakako, pored Hrvatske, naročito, za Srbiju. „Otvaraju se na uglednim sveučilištima katedre marksizma, održavaju javne tribine i prikazuju u kazalištima adaptirana Marxova djela – Manifest i Kapital. Hrvatska i u tom pogledu uvelike zaostaje. Među zemljama je u kojima se napada i odbacuje izvorni marksizam i zbiljski komunistički individualizam… U toj frapantnoj nastranosti kolo vode anakroni znanstveni, kulturni, politički i državni djelatnici… Nemaju svi skupa znanja ni sposobnosti da sačine strategiju aktualnog postmodernog društvenog revolucioniranja i izvedu hrvatski narod iz ropstva rada, zapošljavanja i čovjekova iskorištavanja. To što zemlja zbog toga siromašenjem propada… to ih malo zabrinjava.“[11].

Suprotno od nade, koju ipak može da artikuliše samo levica, desnica može da se predstavi kao žirant imaginarijuma o „veličini“ i „večnosti“ naciona. Ali, umesto da smešta nadu u veličajnu budućnost komunizma, levica mora da artikuliše i kreira životne uslove bez poniženja i iznad pretnje bedom. Levica mora da nađe način kako će omogućiti ljudima da projektuju i ostvaruju svoju budućnost, za razliku od real-kapitalizma čiji je domet sadržan u ideologemu: Nema stalnog i garantovanog posla. Ljudi moraju da budu spremni na neizvesnost traganja za poslom, tj. za opstankom. Da li je to nužni životni ishod u ovoj sadašnjosti? Bez alternative? Bez prava, kako na materijalno i kulturno situiranu sadašnjost, tako i na izvesnu budućnost? Prepustiti upravljačke poluge isključivo kapitalizmu, koji će ih skrivati iza neonskih svetala na izlozima hipermarketa – to je isto kao da popovi govore o čovekoljublju, dobroti i dobročinstvu pošto su prethodno spalili, prognali i anatemisali levu „jeres“ i spalili njene „jeretike“. To je isto kao kad na sesiji Svetskog ekonomskog foruma u Davosu 2010. godine Džefri Saks oštro kritikuje loše ishode liberalizma, u čijoj propagandi je, i u čijem je, što je mnogo ozbiljnije, uspostavljanju u bivšim socijalističkim zemljama, do juče zdušno učestvovao[12]. Iako smatra da je slobodna ekonomija „i dalje jedina povijesna opcija sposobna za opstanak“, Darko Polšek je, takođe, kritičan prema rezultatima liberalizma: „Umjesto da se pojača duh jedinstva i humanizma koji je nekoć legitimirao demokraciju i slobodno carstvo ekonomije…, čini se da su elite najrazvijenijih odbacile ikakav pokušaj da se to učini. Dogodilo se upravo suprotno. Njihovi su se politički vođe počeli oslanjati na najnepopularniju mjeru: na jednostavnu demonstraciju političke i vojne sile. Pred petnaestak godina ljudi su čeznuli, i žrtvovali se za kapitalizam zbog njezinih ideoloških opravdanja i ekonomske superiornosti. Danas, petnaest godina kasnije, svijet je ušao u novo razdoblje, u kojem opravdanje kapitalizma ima još samo jedno utočište: čistu silu. A to je vjerojatno njegov najgori rezultat.“[13] Martin Žak, novinar, urednik i predavač na više univerziteta u svetu, tvrdi da su uzroci aktuelne krize na Zapadu „mnogo dublji nego oni u uobičajenim krizama. Zato su svi pokušaji oporavka u poslednjoj deceniji mrtvorođeni. Uzroci sežu u srce neoliberalnog projekta koji datira od kasnih 70-ih… koji je suštinski prihvatio ideju globalnog slobodnog tržišta robe, usluga i kapitala…“ Najprosperitetniji period posleratnog kapitalizma je trajao „od kraja rata pa do ranih 70-ih godina u doba kapitalizma blagostanja i kejnzijanizma, kada je stopa rasta bila dvostruka veća nego u neoliberalnom periodu od 1980. do danas…“ Posle tog perioda, „kao što je Toma Piketi pokazao, kada nema otpora pritiscima, kapitalizam prirodno teži ka povećanju nejednakosti…“ Zbog toga, a i zbog političke intervencije „ideja o ,radničkoj klasiʻ je, u toku mnogih decenija, bila marginalna u američkom političkom diskursu. Većina Amerikanaca je opisivana kao srednja klasa… Prema Galupovoj anketi iz 2000. godine samo 33% Amerikanaca je smatralo da pripada radničkoj klasi; dok je taj broj do 2015. godine porastao na 48%…“ Pored toga, i „Bregzit je, prvenstveno, rezultat pobune radničke klase“, koja postaje središnji pojam u Britaniji i SAD. „Do sada su, sa obe strane Atlantika, predstavnici klase bili u povlačenju pred pojavom novog spektra identiteta u vezi sa polom, rodom, seksualnom orijentacijom i prirodnom okolinom. Povratak klase, ima potencijal da… redefiniše političku scenu.“[14]

U jednoj stvari levica mora da se ugleda na kapitalizam. Otkako postoji, kapitalizam ima internacionalni, mondijalni karakter – kapital nema naciju, iako stvara nacionalizme, mrveći svoje oponentne (one koji žive od svog rada) na sukobljene pripadnike svojih nacionalizama. Tako obezbeđuje svoje opljačkano blago na bazi kapitalističkog internacionalizma. Taj karakter je vidljiv već od vremena kolonijalnog osvajanja, pa preko širenja „interesnih zona“, mondijalizacije kulturne industrije, do globalnog karaktera finansijskog i bankarskog sistema… Sa druge strane, kada je levica pokušala, a i činila to isto (internacionalizam kao vrednost) osuđivana je, upravo od snaga koje predstavljaju multinacionalni kapital, kao da ona, svojim internacionalizmom, potire sve posebne i lokalne vrednosti. Prema tome, „dok multinacionalni kapital udruživanjem osvaja tržišta, udruživanje levice na međunarodnom nivou jeste uslov socijalnog oslobadanja.“[15] U trenucima kada levica krene snažnije putem emancipacije, budi se dobro treniran propagandni aparat multinacionalnog kapitala sa lepezom „kritika“ levog internacionalizma, kao snage koja je „anacionalna“[16], koja ne priznaje i ne poštuje regionalne i nacionalne kulturne razlike i posebnosti. Kakav paradoks!? Kapitalistička desnica koja u brutalnom osvajanju viškova vrednosti potire, uništava, briše sa lica zemlje kulturnu različitost, eksploatiše deprivirane klase i slojeve, ma kojoj naciji ili kulturi pripadali, ekološki razara prirodnu sredinu i, pri tom, kreće u pohod na levicu koja, doduše nejako, pokušava da se suprotstavi razornoj moći kapitala. Obrušava se desnica na levicu tako što joj pripisuje sve negativne posledice sopstvenog delanja.

Ne radi se samo o internacionalizmu. Stav levice mora da se odnosi na socijalni pluralitet, a ne samo na jednu „revolucionarnu“ klasu, niti na njenu „avangardu“ (recimo, na komunističku partiju). Do sada nismo dobili nijedan dokaz da je radnička klasa jedina revolucionarna klasa. Još manje je istina da je radnička klasa uvek revolucionarno raspoložena zato što je podvlašćena. Ni štrajk se ne može uzeti kao revolucionarno sredstvo. Štrajkači prihvataju postojeći poredak stvari samim tim što štrajkuju. Oni ne traže dokidanje najamnog odnosa, već njegovo učvšćenje preko povećanja nadnice. Veće najamnine – jači kapitalizam. Ona (radnička klasa) ne može, prema staroj levoj dogmi, da upravlja svim društvenim poslovima jer: „Prvo, radnička klasa ne predstavlja totalitet društva te se njeni interesi ne podudaraju s pluralističkom interesnom strukturom cjeline društva. Drugo, radničkoj i proizvođačkoj klasi nedostaju uvidi u prirodu, karakter i rezultate tehničkog i društvenog znanja, odnosno tehnička, kulturna i socijalna pripremljenost za neposredno upravljanje.“[17]

Mislim da, kao i uvek, zrno racionalnog leži u zrnu iracionalnog – u nevolji i nezadovoljstvu opljačkanih. Drugim rečima, ne treba se trošiti više na kopanje rovova ispod parola „Protiv!“ i „Dole!“. U toj tuči pobeđuje onaj ko može bolje i više da mobiliše pretorijanske odrede. To nezadovoljstvo tek treba artikulisati. Za početak, artikulisati u tom smislu da se može početi sa samokonstituisanjem nezavisnih, solidarnih, unutar sebe participirajućih zajednica. One mogu biti čak i fluidne, ad hoc, bez unutrašnje čvrste strukture… Kao takve pružile bi mnogo veći prostor slobodnom samorazumevanju, ideološki i politički su samostalnije, a iznutra, na taj način, može da nastane stvarna solidaristička kultura.

Iz debate o upravljanju društvenim procesima i resursima treba ukloniti ideološku perspektivu o tome da treba napustiti svaku ideologiju. Nije reč o tome da li je celishodnije pokloniti poverenje liberalističkom ili etatističkom modelu, već o tome da je nužno da u odlučivanju učestvuje još jedan učesnik – zaposleni, onaj ko živi od svog 8poštenog) rada. „Kriza takođe podstiče traganje za alternativnim post kapitalističkim oblicima organizacije društvene reprodukcije, ponekad i kroz podsećanje na ‚zlatni‘ period samoupravljanja kada je ono pokazivalo bolje rezultate od drugih oblika organizacije reprodukcije. Ovi organizacioni oblici bi počivali umesto na koncentraciji profita u rukama finansijske oligarhije, na raznim oblicima kolektivnog vlasništva, učešća u donošenju strateških odluka i samoupravljanja na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.“[18] U poslednje vreme liberalni i neoliberalni koncept pokazuju ozbiljne znake slabosti. „Sve moderne ekonomije moraju da kombinuju javno i privatno na različite načine i u različitim odnosima, i sve to zapravo i rade. Napravljena su dva pokušaja da se živi po punoj binarnoj logici ovih definicija kapitalizma i socijalizma. Oba su propala. Državno planirana i komandovana ekonomija sovjetskog tipa nije preživela osamdesete godine. Angloamerički tržišni fundamentalizam se slomio 2008. godine. XXI vek će morati ponovo da razmotri problem na realističniji način… Ne samo navike i prakse u komunističkim režimima već i one u prekomunističkoj prošlosti u ovim režimima uglavnom se čuvaju. Više nego u dinamičnim kapitalističkim državama Zapada… Svrha ekonomije nije profit, već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Ekonomski rast nije kraj, već sredstvo za dobro i pravedno ljudsko društvo. Nije važno kako zovemo režime koji pokušavaju da ostvare ove ciljeve, ali je važno kako i sa kojim prioritetima kombinujemo privatne i javne elemente u našoj mešovitoj ekonomiji.“[19] Ovu ocenu je prihvatio i papa Benedikt XVI, pa je, svojevremeno izjavio, poput kakvog klasičnog levičara: „Ekonomija ne može da funkcioniše tako što će se sama regulisati. Čovek mora da bude u središtu ekonomije, koja treba da se oslanja na solidarnost a ne na profit“.[20] Čini se da će i ova izjava biti samo jedna u arsenalu moralističkih izjava kojima katolička crkva mobiliše pastvu na stvarnu akcijsku imobilnost. Zato dobro kaže Zigmunt Bauman: „Filozofija menadžmenta u svom sadašnjem obliku prenosi odgovornost za finansijske rezultate date kompanije od nadređenih na podređene, stavljajući tako svakog zaposlenog u situaciju da se takmiči sa svima ostalima. Ova filozofija zahteva da se korisnost svakog zaposlenog meri njegovim ili njenim ličnim doprinosom profitabilnosti kompanije: on ili ona su primorani da se takmiče sa ostatkom radnog tima. U suštini, taj sistem primorava radnike da se bore za svoju šansu da prežive još jedan krug otpuštanja, potez često maskiran takvim kriptonimima ‚političke korektnosti‘ kao što su ‚spoljni ugovori‘ ili ‚outsourcing‘. U ovoj igri nultog zbira (gde ako jedna dobija drugi uvek gubi), spajanje i zbijanje redova je od male koristi i ne može mnogo pomoći da ovaj ili onaj opstane – naprotiv, ono postaje opasno blizu samoubilačkih nagona. I što je još više zlokobno, nekadašnja uzajamna zavisnost uprave i radne snage, sa posledičnom uzajamnošću radnih obaveza i dužnosti, je jednostavno izbrisana.“[21]

Levica mora da bude spremna na samorefleksiju, na sredstvo kojim se i sam kapitalizam održava već nekoliko vekova. Kapitalizam neumorno inkorporira sve ideje i ideologije, uspešno inkorporira i kritike protiv sede. To znači da permanentno dovodi u pitanje sopstvene pretpostavke. Osim jedne: profit (sve materijalne i duhovne rezultate) koji profit (sve materijalne i duhovne rezultate) koji egoistično konzumiraju, usisavaju u sebe kapitalistička klasa, njena političko-partijska kasta i kler.

I još važnije no što to čini kapitalizam, socijalizam mora da dovodi u pitanje sopstvene pretpostavke o sopstvenim pretpostavkama. Šta se ovim hoće reći? Uverenje o tome da je nešto suštastvena pretpostavka često nije ništa drugo do ideološki stav. Ono što se čini danas najvažnijom pretpostavkom, odnosi se na temeljni zahtev socijalizma: raspodela društvenih dobitaka ne sme biti uslovljena klasnom pozicijom pojedinca-konzumenta tih dobitaka, već stvarnim udelom u njegovom stvaranju. Ne može se raspodela vršiti samo jednoj kategoriji u procesu proizvodnje vrednosti – prema vlasništvu nad sredstvima i procedurama za proizvodnju (Marks). Jer, i rad (fizički ili umni) je vlasništvo (kapital) koje odlučujuće utiče na stvaranje novih vrednosti. Puka sredstva i procedure za proizvodnju, bez rada na njima, predstavljaju tek puku, bezvrednu pretpostavku za stvaranje nove vrednosti.

Levica mora, istovremeno, za početak, da preispita, a onda i da obnovi na nov način jednu od osnovnih i prvih svojih pretpostavki. A to je: a) zaštita onih koji žive od svog rada i onih koji su bez posla i b) briga o njihovom standardu. „Snage sada treba usmeriti ka praktičnom rekonstruisanju pojma radništva“.[22] Politika levice prema kapitalu mora da bude, prevashodno, politika pune i trajne zaposlenosti. Njena politika prema državi mora da bude politika koja će državu vratiti njenom jedinom i izvornom razlogu – politici blagostanja svih njenih građana. Prema tome, državni credo ne sme biti socijalna pravda, već garantovana socijalna sigurnost. Inače – čemu država? Jer, socijalna pravda nije ništa drugo do potencija, koja može a i ne mora biti ostvarena, već prema interesu, a češće, kapricu vladajućih kasta. Ona je tek neobavezujuća proklamacija, isprazna parola. Puna istina o ovom problemu, koja se često ne vidi, ili uspešno propagandno skriva (pomeranjem pažnje sa bitnih društvenih problema ka efemernom, kao bitnom), je pitanje o subjektu koji prisvaja profit. Uz pitanje o subjektu koji prisvaja profit nužno se postavlja i pitanje načina na koji se to čini. O tome je maločas bilo reči. Stvaranje i prisvajanje profita se ni u čemu ne slaže sa idiličnom slikom koju štedro svetom prosipa kapitalistička propaganda o „American Way of Life“, o lažnoj formuli o „kapitalističkom svetu jednakih šansi za sve“… Stvarnost za stotine miliona radnika, koji rade u pogonima velikih i malih kompanija, razbacanih diljem sveta (osim retkih izuzetaka), je daleko od gleichschaltovane slike kapitalizma kao konačno pronađenog ovozemaljskog raja „jednakih šansi za sve“. To je slika „raja“ u kome svaki siromaško, sa jednim dolarom u džepu, a naročito siromaško koji je jedva utekao iz neke daleke nesretne i sumorne zemlje, koji ne zna ni jezik nove „domovine“ i koji često nema čak ni taj jedan dolar, pod uslovom da je radišan, vredan, preduzetan… može da ostvari svoj „američki san“. Samo se, nigde u toj skaski sa sretnim krajem, ne pominju sindikalna, radna, socijalna… prava radnika. Niti se pominju armije obespravljenih, eksploatisanih, lišenih osnovnih prava na dostojanstven život, od teškog rada bolesnih i umirućih… radnika, tih robova tako hvaljenog postmodernog doba. A, armije nezaposlenih se u takvom poretku stvari uopšte, čak, i ne računaju u zbir unesrećenog radništva.

Sumorna stvarnost u ograncima multinacionalnih kompanija koje otvaraju pogone u Srbiji je životna stvarnost radnika koji rade u njima. Povrh svega, država te firme nesebično nagrađuje, plaćajući im iz budžeta svako otvoreno radno mesto velikim sumama novca (prosečno od 7.000 do 10.000 evra). Država ih obasipa privilegijama, od besplatnog komunalnog opremanja poklonenog građevinskog zemljišta, preko ogromnih poreskih olakšica, do prepuštanja radnika, sopstvenih državljana, besomučnoj eksploataciji i sadističkoj nastranosti poslodavaca i njihovih kapoa… Ni ovde država nije garant ni radnih, ni sindikalnih prava, iako ima resorno ministarstvo, koje se više bavi izmišljenim i veštački proizvedenim pitanjima „odbrane nacionalnog interesa“, no radnim pravima obespravljenog i eksploatisanog radništva. Sindikalno i drugi vidovi organizovanja su bitni i za zaštitu elementarnog ljudskog dostojanstva radništva – zato su (osim retkih) onemogućeni ili, sa stanovišta interesa centara moći, deformisani i obesmišljeni. Zato je bilo moguće ono što je u uslovima radničke sindikalne solidarnosti nemoguće i nemoralno: zaposleni u fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima su, uz amoralno sadejstvo Samostalnog sindikata u fabrici, 16. oktobra 2018. organizovali protestni štrajk protiv novinarke Tatjane Vojtehovski i njene autorske emisije „Život priča“ koja se bavila nesrećama u toj fabrici u kojoj su prošle godine poginuli radnici Milojko Ignjatović i Milomir Milivojević. Umesto da iskažu pijetet prema svojim drugovima koji su poginuli u fabrici, da podrže hrabru novinarku, da se aktivno suprotstave nehumanom poslovodstvu…, oni su se faktički postavili neprijateljski prema poginulim kolegama i prema novinarki Vojtehovski, koja na videlo dana iznosi tragičnu  i „nepodobnu“ istinu o položaju radnika u Srbiji, a solidarisali su se sa odgovornima za njihovu smrt – sve u zagrljaju sa otuđenim sindikatom.[23] A pre ovog i mnogih drugih tragičnih radničkih sudbina, mediji u Srbiji su javili da je u toku jula 2016. godine 17 radnika u fabrici pilećeg mesa u fabrici „Perutnina Ptuj – Topiko“ iz Bačke Topole, povodom krađe robe iz fabričkog magacina, bilo podvrgnuto poligrafskom ispitivanju. Ovo nije usamljen slučaj. Sve češće poslodavci pribegavaju ovom tehničkom sredstvu „za izazivanje nelagode i straha“ da bi od radnika, pod latentnom pretnjom o gubitku zaposlenja, iznudili razna „priznanja“. Iako su radnici „potpisali tekst pristanka, on ne ispunjava formalne uslove punovažnosti. Čak i pod pretpostavkom formalne ispravnosti pristanaka, on ne može biti prihvaćen kao materijalno punovažan i pravno valjan zbog očigledne nesrazmere uticaja i moći između onog ko taj pristanak pribavlja i onog od koga se traži, jer zaposleni kao slabija strana nije stvarno slobodan da odluči – objašnjava Šabić (Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja Republike Srbije – dodavanje moje)“[24]. Poligraf se koristi, iako nema nijednog naučnog dokaza da se uz pomoć poligrafa mogu efektivno detektovati istiniti od lažnih iskaza. Poligraf se koristi zbog druge funkcije – poligrafsko tretiranje izaziva teskobu, strah, nelagodu, stres… Pojedinac se nalazi u socijalno neugodnoj situaciji – u njega se sumnja. „Poligrafom se ne meri laganje na direktan način, već se mere fiziološke reakcije za koje se pretpostavlja da prate laži… Može li poligraf pomoći da se ustanovi razlika između istinitih i lažnih iskaza pojedinaca? Neki psiholozi tvrde da je poligrafsko ispitivianje pouzdano i validno. No, to je mišljenje manjine među naučnicima. Većina istraživača osporava njegovu upotrebljivost – uglavnom zbog toga što fiziološka reakcija nije pouzdan znak obmane. Realna je opasnost da nevini ljudi budu pogrešno identifikovani kao lažovi, samo zbog velike teskobe, izazvane potencijalno inkriminišućim pitanjima (na primer: ,Da li ste ukrali automobil?ʻ).“[25] Srbija se nalazi u posebnoj situaciji. U svim perifernim i nerazvijenim zemljama radništvo je beskrupulozno (mimo, inače nehumanog, postojećeg radnog zakonodavstva) eksploatisano. „Situacija je tipična: šargarepa, koja se nudi investitorima, podrazumeva posebne poreske i carinske olakšice, kao i jeftino zemljište i infrastrukturu, vodu i električnu energiju. U nekim zemljama, kao što su Pakistan i Namibija, u tim enklavama se prenebregavaju nacionalni zakoni o radu. Ali čak i kada to nije slučaj, te zone su žarišta kršenja radničkih prava. U Šenženu, u Kini, se nalazi jedna od najstarijih i najećih svetskih specijalnih ekonomskih zona. Zona, prećutno, mimo pogleda javnosti, obećava stalan dotok jeftine, poslušne radne snage. A kada se radici organizuju i počnu da postavljaju zahteve, kompanije mogu jednostavno da odu preko granice. Međunarodna organizacija rada (MOR) tvrdi da ove zone predstavljaju ,simptom trke ka dnu globalne ekonomijeʻ. Zatvaranje fabrika u Šenženu dovodi migrantsku radnu snagu do očaja. Pored gubitka posla gube i krov nad glavom.“[26]

Jedno od osnovnih pitanja, u ovom smislu, je kako se može poništiti organizovana politika nezaposlenosti. Naime, država stalno produkuje rezervnu armiju rada radi potiranja već ostvarenih radnih prava, radi stalnog unižavanja socijalnih funkcija države i organizovanog izigravanja  principa „jednakih polaznih šansi za sve“…, tj. zarad permanentnog bogaćenja sve užih krugova privilegovanih „elita“. Danas je u Srbiji na snazi monopol vladajuće političke garniture u sferi zapošljavanja. Rezervna armija rada je u potpunoj zavisnosti od vlasti, čime je vlast uvela u sferu rada poredak totalitarne kontrole. Ovakav sistem totalitarne kotrole rada nije zabeležen u novijoj istoriji Srbije. Njega nije bilo čak ni u kratkom periodu prostaljinističke vladavine Komunističke parije Jugoslavije posle 1945. Ovaj vid totalitarizma je efikasno sredstvo socijalne kontrole. Zato u Srbiji nema odlučne i masovne javne demonstracije potisnutog ozbiljnog i tinjajućeg socijalnog nezadovoljstva ogromnih razmera. Strah pred gubitkom, ionako bedne, egzistencijalne osnove čini ljude pokornim. Zato je minimalna cena rada u Srbiji ubedljivo međiu najnižim na svetu. Taj proces pokreće država kapitala, kaže Rastko Močnik, „u kome svjetska rezervna armija rada uništava tekovine evropskoga radništva – ujedno sprječavajući da se povijesne tekovine evropskih bitaka globalno šire.“[27]

Ovome treba dodati činjenicu da u Srbiji vlada mračno područje eksploatacije, koje ne sankcioniše nijedan zakon. Velika većina zaposlenih radi bez ikakvih prava koja čak garantuje, po radnike vrlo restriktivan, Zakon o radu. Taj veliki broj zaposlenih nije prijavljen nadležnim državnim organima. Neregistrovano veliki broj zaposlenih prima zaradu koja je niža od zakonskog minimuma. Pa i tu bednu zaradu primaju, vrlo često, neredovno ili sa višemesečnim kašnjenjem. Kašnjenjem, koje može biti i višegodišnje. Naposletku, broj stvarno nezaposlenih i onih koji rade na tzv. privremenim i povremenim poslovima (koji se nalaze duboko ispod crte siromaštva) je brižljivo čuvana tajna. Država, naprotiv, slavodobitno objavljuje da stopa nezaposlenosti kontinuirano pada, ne prikazujući pritom, naučno i stručno, proverljive pokazatelje na osnovu kojih iznosi takve tvrdnje.

Jedan od načina „smanjenja“ nezaposlenosti je obilato subvencionisanje stranih[28] kompanija koje su spremne da „investiraju“ u srpsku privredu. Istovremeno, radnici koji su zaposleni po principu partijske, nepotističke ili kronističke podobnosti primaju nadnice u visini minimalne cene rada. Često i ispod garantovane cene rada. Često radnici moraju da od plate daju poslodavcu od petine do četvrtine plate. O ovom neskrivenom razbojništvu mnogih poslodavaca ili šefova, koordinatora… ne izjašnjavaju se ni partije, ni sindikati – ni opljačkani radnici. Radni uslovi u tim kompanijama su daleko ispod prihvatljivog minimuma. Te kompanije su oslobođene, na dugogidišnji period, od plaćanja dažbina državi i lokalnoj samoupravi… Ne treba posebno naglašavati da se često radi o „investiranju“ špekulativnog tzv. stranog kapitala.

Kontrolu društva vlast ostvaruje i preko kontrole medija. Inauguracijom sistema tzv. projektnog finansiranja, koje su zdušno podržale obe novinarske asocijacije,[29] ostvarena je „demokratizacija“ medija „izlaskom“ države iz medija. Ono što novinarska udruženja i medijska javnost nisu primetili je činjenica da država nije ni „izašla“ iz medija, jer u medijima nije ni bila. Ono što je bilo i ostalo u medijima (sada na još ogoljeniji način) je upravo partijski uticaj. Naravno, sasvim ogoljeno, bez uvažavanja stručnosti, kao kriterijuma, finansiraju se apologetski „projekti“ ili oni koji su neutralni prema uticajnim političkim i finansijskim centrima moći i to kod medija koji su bliski vlastima. Uticajne političke partije su ovim ostvarile još jedan njihov veliki cilj – veliki broj, do juče „nezavisnih“ medija se olako i u tišini odrekao oreola „nezavisnosti“.

Prema tome, tržišna logika finansijskih inputa i outputa, gde je ljudski rad puko sredstvo, nije tema koja treba da zanima levicu, osim u onim slučajevima kada treba proniknuti u mehanizme profita. Nije ni zadatak ni tema levice da saobražava svoje delovanje prema „mogućnostima“, dakle, „šansama“ koje omogućavaju poslodavci, a prema ostvarenom profitu, s tim, što je uvek skriven osnovni podatak – koliki je profit? Taj se podatak često naziva poslovnom tajnom. Zadatak i  tema levice je da je neuporedivo važnije obezbediti siguran posao ljudima, no kolika će biti, od strane poslodavca, otuđena profitna stopa. Ovim drugim interesom se bave druge, nelevičarske, političke snage. Onda kada levica načini kompromis sa logikom profita, kada sama prihvata sve „neumitnosti“ tržišta, prestaje da bude levica – postaje desnicom. To je tako naročito zato što se od levice traži da bezuslovno prihvata „neumitnosti“ tržišta, ali joj se ne dozvoljava da bude jedan od ravnopravnih aktera u formiranju tržišta. Ovome će se, dakako, suprotstaviti teoretičari liberalizma i neoliberalizma. Reći će da zanemarivanje poslovne efikasnosti umanjuje dobitke, a onda to vodi recesiji i sužavanju tržišta rada. Vodi ka nezaposlenosti i manjim nadnicama. Međutim, primećeno je da u eri višestruko povećane poslovne efikasnosti i višestruko uvećanih profita svet rada ulazi u sve dublju zonu egzistencijalnog rizika. Profiti bujaju, ali se gase socijalne funkcije države prema zaposlenima, realne nadnice opadaju, radno mesto je nesigurnije no ikada, jaz između bogatih i siromašnih je postao bezobalna provalija, drastično se umanjuje dostupnost kvalitetnog obrazovanja i lečenja onima sa malim nadnicama… Primećeno je, sa druge strane, da neoliberalni princip ni na koji način egzistencijalno ne ugrožava vlasnike kapitala. Rizici koji stoje pred njima su minorni. Svoju decu školuju u najboljim i najskupljim školama. Neoliberalna država se nije odrekla socijalnih funkcija prema svima. Svim vidovima socijalne odgovornosti, zaštite i brige je obgrlila vladajuću klasu (kapitaliste, njihove političare i kler). Kapitalistička država garantuje samo jedno – samoreprodukciju, od društva otuđenih, vladajućih kastinskih slojeva.

Zato levica treba da napusti brigu o maksimizaciji efekata rada po svaku cenu. Treba da se emancipuje od sopstvene, dobrovoljno samozarobljavajuće, logorske psihologije. Da se emancipuje od egzistiranja u specifičnom vidu ideološkog Stokholmskog sindroma. Zabeleženi su slučajevi u nacističkim koncetracionim logorima i sovjetskom GULagu da se logoraši identifikuju sa životima i životnim problemima svojih tamničara i mučitelja. Jer, mučitelji i tamničari žive jedini, logorašima vidljivi život. Logoraši ne žive ništa. Traju dok ne nestanu. Identifikujući se sa tamničarima i mučiteljima oni, u groznici između neživota i ništavila, grebu ka izmaglici koja, makar malo, ponekad, liči na život. To što liči na život, uživa njihov tamničar i mučitelj. To je psihički mehanizam bega od nepodnošljivog stanja, sa jedne strane, i udvorička psihologija sa druge, da bi se kako-tako sačuvala živa glava i varljiva nada u život. Bez preke potrebe, to isto čini današnja pseudolevica.

Na jedno važno pitanje levica do danas nije odgovorila. Radi se o sledećem: Kako levica može da izbegne opasnosti kolektivizma i populizma? Kako se mogu harmonizovati vrednosti solidarizma i individualizma? Tačnije, kako se mogu usaglasiti sloboda (na šta se poziva liberalizam) i sigurnost (na šta se pozivaju levičaraske doktrine)? Još jednostavnije: kako u političkoj zajednici usaglasiti potrebu za sigurnošću (predvidljivošću), koja pruža pojedincima i društvenim grupama veće mogućnosti planiranja budućnosti i princip slobode (nepredvidivosti), koji znači manji stepen planiranja sa stanovišta pojedinaca i društvenih grupa? No, ovde nije kraj poređenju. Poredak zasnovan na slobodi, tačno je, onemogućava državnu centralnoplansku politiku, ali podstiče politiku sektorskog strateškog planiranja i, relativno, slobodne (političke, kulturne i privredno-preduzetničke) inicijative, što međusobnim interesnim usaglašavanjem, sa jedne, i kompeticijom, sa druge strane, vodi ka dugoročnoj opštedruštvenoj stabilnosti, pa i predvidivosti. Međutim, ova opšta predvidivost nije, istovremeno, garant dugoročne individualne ili grupne predvidivosti i sigurnosti. Stabilnost poretka počiva na nestabilnosti (depriviranog) pojedinca. Naizgled paradoksalno. Ali, u ovakvom poretku atomizovanih, depersonalizovanih pojedinaca, sam pojedinac ne vidi mogućnost sopstvenog angažmana zarad promene datog stanja stvari. Zato stalno i iznova traga za sopstvenim (nesigurnim) mestom u poretku; ugrađujući se u njega, doprinosi njegovoj solidnosti. Sa druge strane, dobro je primetio Džon Rols: težnja za sigurnošću (i predvidivošću) počiva u činjenici da bi „većina ljudi lišena znanja o sopstvenim talentima i sposobnostima radije izabrala da živi u egalitarnom nego u neegalitarnom društvu. Pošto kod većine ljudi strah od siromaštva prevazilazi želju za bogatstvom, redistribucija i socijalna pomoć zasnivaju se na jednakosti.“[30] Ovome valja dodati da se bogatstvo prevashodno stiče u okviru definisanih pravila igre kojoj ne mogu ravnopravno da pristupe svi koji bi želeli da u njoj učestvuju. Pristupni kanali su selektivno otvoreni i selektivno zatvoreni nizom ustanova i društvenih pravila – od obrazovnog sistema, preko mogućnosti participacije u političkom odlučivanju, do nejednakih društvenih šansi (u eri ideologije o „jednakosti društvenih šansi“)… Da, strah od siromaštva je jači od želje za bogatstvom, kaže prosto iskustvo – u poretku nejednake pristupačnosti društvenim potencijalima, mnogo su veće šanse da veliki broj ljudi osiromaši, no da se veliki broj ljudi obogati (bez obzira na talente i sposobnosti).

Dušan Mojić je primetio (na tragu Hofstedeovih razmatranja) da su „nestrukturisane situacije nove, nepoznate, iznenađujuće i neuobičajene. U ovom slučaju osnovni problem jeste stepen u kojem društvo nastoji da kontroliše neizvesnosti (kurziv – moj).“[31] Mojić dodaje da su ljudska društva to činila zakonima, religijom, tehnologijom, pravilima, ritualima… „Pravila su način na koji organizacije (i društva u celini) smanjuju unutrašnju neizvesnost uzrokovanu nepredvidivošću ponašanja svojih članova.“[32] Na tragu našeg pitanja – pravila su, opšte je mesto, temelj društvenosti – da li je moguće konsenzualno formulisanje pravila kojima će biti očuvana sloboda inicijative pojedinaca i grupa, sa jedne, i kojima će biti onemogućen monopol eksploatacije ljudskog rada (kao vlasništva), sa druge strane? Smatram da je takvo društveno stanje moguće. Ali ono neće biti postignuto dobrovoljnim odricanjem od monopola. Biće postignuto onda kada bude uspostavljena ravnotežna tačka između društvenih snaga koje zastupaju ova stanovišta. Revolucije („komunističke“ ili „socijalističke“, svejedno je kako su ih njihovi akteri imenovali) na tragu konzervativnog narodnjaštva, ofarbanim ideologizovanim marksizmom, koje su se odigrale u Istočnoj Evropi nisu dale ni trajan humani rezultat niti su ponudile, što je, naizgled, paradoksalno, način na koji treba tragati za odgovorom na ova pitanja. Ta, moguća ravnotežna tačka neće biti ravnoteža straha, već bi trebalo da bude zasnovana na uvidu u prostu činjenicu da proporcionalna distribucija interesa društvenih grupa omogućava trajniji period društvene stabilnosti i socijalne sigurnosti. „Neoliberalni tržišni fundamentalizam je oblik demokratskog analfabetizma. Celovitoj demokratiji su podjednako potrebni materijalna sigurnost, socijalna prava i podeljena vlast (kurziv – moj). U sklopu Gramšijevog upozorenja naročito je aktuelna kritika nacionalizma kao strategije novih nacionalnih elita u sprovodjenju nove autoritarne hegemonije etnokratskog liberalizma.“[33] Možda je moguća solucija o kojoj je razmišljao Norberto Bobio desetak godina pre pada Berlinskog zida. Radi se o tome da je moguće govoriti o liberalnom socijalizmu koji će biti rezultat novog društvenog ugovora. Ako je zahtev koji su postavili utemeljitelji teorije društvenog ugovora bio zaštita pojedinaca od strane političkog društva, novim društvenim ugovorom bi bio postavljen i princip distributivne pravde. „Već nekoliko godina o tome se opširno raspravlja. Demokratska levica to ne može ignorisati. Ukratko, reč je o tome da se vidi da li smo, polazeći od iste individualističke koncepcije društva od koje ne može da se odstupi i koristeći se istim sredstvima, u stanju da novom društvenom ugovoru liberala suprotstavimo drugačiji projekt društvenog ugovora koji u svoje klauzule uključuje i princip distributivne pravde (dakle, projekt koji je kompatibilan sa praktičnom i teorijskom tradicijom socijalizma).“[34] Odgovor na važno pitanje: ko je subjekt društvene dinamike – pojedinac ili kolektiv? još uvek nije nađen. Danas možemo tek da prisustvujemo dugotrajnoj debati o ovome koju vode zastupnici jedne ili druge koncepcije. Ako se pogleda ovaj kompleks, videće se da se pravac transformacije kretao od srednjovekovnog univerzalizma, preko novovekovnog partikularizma u vidu raznih formi agregiranja (nacija, društveni sloj, klasa…), ka pojedincu. Možebiti da je najveći izazov levice u narednom periodu upravo redefinisanje pojma „pojedinac“. Uz to, sledeći koncepcijski zadatak levice je i dalje, na neki način, staro pitanje: redefinisanje pojma „kolektiv“. Ali sada posmatrano iz perspektive pojedinca. I to je ta razlika između stare i, još uvek uslovno, nove levice. Stara levica je smeštala pojedinca u ultimativni kolektivni (kolektivistički) kontekst. Nova levica bi trebalo da učini suprotno – da odredi karakter i funkcije kolektiva prema onome što je interes i preferencija pojedinca. Sada će se otvoriti pitanja koja nisu nova, a pre svega, da li je potrebno sameravati dimenzije i obim kolektivnih funkcija čak i prema egoističkim stremljenjima pojedinaca? Tačnije – kako je moguće suspendovati egoistične motive? Još tačnije – kako je moguće očuvati društvenost, a kako moral? Dakle, sledi razumevanje dva entitetita (pojedinac i kolektiv) u njihovoj uzajamnoj interakciji, bez apriornog pridavanja superiornog statusa jednom ili drugom entitetu. Na ova pitanja danas nema odgovora. Možda je, za sada, dobro da ona budu postavljena.

Još jedno važno pitanje traži artikulaciju. Reč je o demokratiji. Kako stvari sada stoje, liberalizam je monopolizovao demokratiju kao vrednost koja, prema ovom stanovištu, isključivo pripada liberalizmu sâmom. Izvan liberalizma, tvrde liberali, demokratija je nemoguća. Slično se, svojevremeno, desilo i sa idejom komunizma – nju je monopolizovao boljševizam/ staljinizam.

Stvari, međutim, stoje drugojačije. Demokratija, kao ideja punog ravnopravnog učešća svih građana u javnom, političkom životu, složićemo se, utopijska je ideja. Kao takva ona, u punom smislu, nije ostvarena i nije ostvariva. Komunizam, kao ideja ravnopravnosti i jednakovrednosti svih ljudi, složićemo se, takođe je (još uvek) utopijska ideja.

Ni komunizam, kao doktrina, u punom smislu, niti je ostvaren, niti je ostvariv. Radi se o tome da su demokratija i komunizam, kao utopijske vizije, dva lica, dva imena iste stvari: večne žudnje ljudi za mirom, tj. za beskonfliktnim, solidarnim društvom. Taj mir je moguć tek uspostavljanjem konsenzualnog proceduralnog poretka (kao sredstva). To bi bio poredak pacifikacije i koegzistentne realizacije posebnih i pojedinačnih interesa i koegzistentnog praktikovanja različitih uverenja i interesa. Taj proceduralni, participativni poredak je demokratija. Da bi bio moguć konsenzualni proceduralni poredak, nužna pretpostavka je institucionalno priznavanje jednakopravnosti i jednakovrednosti svih ljudi, te negacija dominacije i eksploatacije. I, dalje, ta jednakopravnost i jednakovrednost se postiže, štiti i održava demokratskom konstitutivnošću. Rečju, jednakost ljudi je i pretpostavka (prethodi) i konsekvenca (posledica) demokratskog procesa. Jednostavnije, jednakost ljudi u njihovoj različitosti (kolektivnoj i pojedinačnoj) se, drugom rečju, može nazvati komunizmom. Upravo zbog utopijskog karaktera i demokratija i komunizam se nalaze izvan praktikovanog liberalizma i neoliberalizma, sa jedne, i izvan boljševizma i neoboljševizma, sa druge strane – izvan ovih, inherentno, neegalitarnih ustrojstava. „Da ideja veće socijalne jednakosti kao ideja ‚šanse za svakoga‘ ili u nekoj drugoj formi nalazi danas sve više mesta u svakoj vrsti režima nije potrebno posebno dokazivati. Vapaji za humanizmom koji izbijaju iz svake reči prosvećenih ljudi našeg vremena dokazuju samo to da ideja još nije dostigla punu realizaciju.“[35]

Zbog toga je pitanje levice danas naročito značajno. Bez konsolidovanja demokratskog socijalizma svet će sve tonuti sve dublje u krizu, kao nerazrešivu antinomiju. U krizu koju će, bojim se, biti nemoguće razrešiti demokratskim sredstvima.

Beleške:

[1]     Aleksa Šantić, Moja otadžbina, u: Aleksa Šantić, Pesme, Znanje, Beograd, 1953.
[2]    Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja, Meandar, Zagreb, 2000, str. 315.
[3]    Mada to „nazad“, na tragu mišljenja Branka Horvata, ne bi bio nikakav hod unazad ka nekakvom bivšem socijalizmu, koga, u punom socijalističkom smislu, nikada nije ni bilo.
[4]    Čini se da je proces napuštanja kritike od strane levice skoro okončan. Zato je sve više mutiranih levičarskih partija i pokreta koji su, faktički, napustili prostor levice.
[5]    Zagorka Golubović, Elementi kritike neoliberalnog modela tranzicije, Sociološki pregled, Beograd, 1-2 (2004), str. 18.
[6]    Edgar Moren, Socijalistička misao u ruševinama: šta možemo da očekujemo?, Republika, Beograd, 486-489 (2010).
[7]    Isto.
[8]    Isto.
[9]    Isto.
[10]    Adolf Dragičević, Teorija znanstvenog komunizma, Ekonomija/ Economics, Zagreb, 3 (2008), str. 606.
[11]    Isto.
[12]    Dragan Bisenić, Duh osporavanja tržišta i kapitalizma, Danas, Beograd, 30. 1. 2010.
[13]    Darko Polšek, Filozofija u doba carstva, Naklada Jesenski-Turk, Zagreb, 2007, str. 23.
[14]    Martin Jacques, The death of neoliberalism and the crisis in western politics, The Quardian, 21. 8. 2016.
[15]    Todor Kuljić, Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija.     Dostupno na: http://www.kczr.org/index.php/prof.-dr-Todor-Kulji%C4%87/20080709114/prof.-dr-Todor-Kulji%C4%87/menu-id-32.html. Preuzeto 19. 7. 2011.
[16]    U verziji naših nacišovinista, reč je o „autošovinizmu“, u stvari, radi se o alogičnoj terminskoj papazjaniji.
[17]    Slobodan Inić, Teškoće socijalizma. Prilog teoriji revolucije ili jesu li revolucije od 1917. godine „prerano“ uspjele kao činioc rasprskavanja istorijskog kontinuiteta?, Prosveta, Beograd, 1985, str. 140.
[18]    Vera Vratuša Žunjić, Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka, u: A. Milić, (ur.), Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svako-dnevica Srbije na početku trećeg milenijuma, ISIF, Beograd, 2004, str. 109.
[19]    Balkanizacija Balkana, intervju sa Erikom Hobsbaumom. Razgovor vodio Dragan Bisenić. NIN, Beograd, 15. 7. 2010.
[20]   Protesti zbog posete Benedikta XVI Madridu. Od poreza „nula za papu“, Agencija Beta, u: Danas, Beograd, 19. 8. 2011.
[21]    Žigmunt Bauman, Solidarnost, reč u potrazi za otelotvorenjem. Dostupno na: http://bif.rs/2013/06/zigmunt-bauman-solidarnost-rec-u-potrazi-za-otelotvorenjem/, Preuzeto: 21. 11. 2018.
[22]    Alen Badju, Silven Lazaris, Nataša Mišel, Šta da se misli? Šta da se radi?, Prelom, Beograd, 4 (2002), str. 30.
[23]    Vidi: „Najsramniji dan“ sindikalizma. Dostupno na:  https://www.cenzolovka.rs/pritisci-i-napadi/najsramniji-dan-sindikalizma/. Preuzeto 20. 11. 2018.
[24]      S. Vukašinović / Z. Čonkaš, Radnike terali na poligraf. Skandal posle pljačke tone mesa iz „Perutnine – Topiko“ u Bačkoj Topoli, Blic, Beograd, 20. 7. 2016.
[25]    Timothy E. Moore, odrednica: Lie detection. A procedure (or machine) designed to distinguish truth-tellers from liars, u: Bonnie Ruth Strickland (executive editor), The Gale Encyclopedia of Psychology, Second edition, Gale Group, Farmington Hills, Michigan, 2001.
[26]   Matt Kennard and Claire Provost, Inside the Corporate Utopias where Capitalism Rules and Labor Laws don’t Apply. Our reporters gained access to three of the world’s „special economic zones“ – and found paradises for corporations and wastelands for workers’ rights, In These Times, Chicago, 25. 6. 2016.
[27]    Rastko Močnik, Kapitalizam na državnoj štaci, Zarez, Zagreb, 172 (2006)
.
[28]   Veliki deo tzv. stranog investicionog kapitala predstavlja opljačkana društvena svojina u procesu kriminalne privatizacije. Taj kapital se nalazi na netransparentnim lokacijama i trezorima, najčešće, u zemljama tzv. poreskog raja. Plasiranje tog kapitala u Srbiju se prikazuje kao plasman inostranih investicija.
[29]   Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS).
[30]   Endru Hejvud, Političke idelogije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 115.
[31]    Dušan Mojić, Kultura i organizacije. Uticaj kulturnigh pretpostavki, verovanje i vrednosti na organizacione strukture, sisteme i procese, Čigoja, Beograd, 2010, str. 30.
[32]    Isto.
[33]    Todor Kuljić, Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 43.
[34]   Norberto Bobio, Budućnost demokratije. Odbrana pravila igre, Filip Višnjić, Beograd, 1990, str. 135.
[35]    Dragutin Gostuški, Vreme umetnosti, Prosveta, Beograd, 1968, str. 308.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.