Jednostavno imitiranje Zapada više nije opcija. Ovo je još očiglednije u Kini koja je razvila svoj postkomunistički kapitalizam sa solidnim uspehom.

Balkan se može vratiti još više unazad i postati još „više balkanizovan“, tvrdi u razgovoru za NIN najveći istoričar današnjice Erik Hobsbaum. Naš sagovornik priznat je i prihvaćen kao nesumnjivo najveći svetski istoričar današnjice. Iza njega, koji je u 93. godini, nalazi se ogromno delo, skoro 50 objavljenih knjiga, široka interesovanja, od „društvenog banditizma“, revolucionarnih političkih pokreta i prevrata, sinteza Francuske i engleske industrijske revolucije, pa do razmatranja društvene uloge muzičkih pokreta, kao što je džez. Objavio je čak i knjigu o džezu pod pseudonimom Frensis Njutn.

Kao istoričar dobio je najviše nagrade „za briljantne analize turbulentnog 20. veka i svoju sposobnost da spoji duboko istorijsko istraživanje sa sjajnim literarnim talentom“.

Za „važnu nacionalnu službu“ odlikovan je najvećim odlikovanjem Britanskog komonvelta, Order of the Companion of Honors, koji u jednom trenutku može da ima samo 45 osoba. Među nosiocima ovog odlikovanje su, recimo, lordovi Piter Karington, Dejvid Oven, Džon Mejdžor, Daglas Herd, Stiven Hoking, Doris Lesing. Ovakvo veliko delo, praćeno je, naravno i izuzetnom životnom biografijom. Da nije bilo greške u nadležnoj birokratiji danas bi se prezivao Obstbaum. Među članovima komunističke partije našao se već 1931, a bio je redovni autor u časopisu „Marksizam danas“ sve dok nije prestao da izlazi 1991. i član Britanske komunističke partije sve do njenog gašenja početkom devedesetih godina prošlog veka. Danas je takođe jasno opredeljeni levičar. U razgovoru koji je nedavno vođen u Rimu, mada u poznim godinama, Hobsbaum je rado prihvatio da govori 45 minuta o stanju na bivšem komunističkom istoku, Balkanu i izgledima za izlazak iz sadašnje krize.

U razgovoru koji je nedavno vođen u Rimu, mada u poznim godinama, Hobsbaum je rado prihvatio da govori 45 minuta o stanju na bivšem komunističkom istoku, Balkanu i izgledima za izlazak iz sadašnje krize. – Bivše socijalističke države, uključujući i one koje su još uvek predvođene komunističkim partijama, suočavaju se sa različitim situacijama i problemima. Ostaviću na stranu njihove političke razlike. Većinom su ove države ostale apsolutno krhke. U Evropi, neke se asimiluju u zapadnoevropski socijalno-kapitalistički model iako na mnogo nižem nivou prosečnog prihoda po glavi stanovnika. Ni države bivšeg SSSR-a, ni one iz jugoistočne Evrope, nisu to uradile niti se od njih može očekivati da to urade. Budućnost će biti najteža u jugoistočnoj Evropi koja upada u relativnu, a ponegde i u apsolutnu zaostalost u odnosu na druge delove kontinenta. Balkanizovana je više nego ikad i uništena ratovima, korupcijom i kriminalom. Dvostruka ekonomija najverovatnije će da se pojavi unutar Evropske unije. Rusija, koja se donekle oporavila od katastrofe 1990-ih, ostala je jak, ali ranjiv izvoznik primarnih proizvoda i energije i

do sada nije bila u mogućnosti da ponovo izgradi uravnoteženiju ekonomsku bazu. Reakcije protiv problema koji su se javili u neoliberalnoj eri vodili su do određenog povratka bivšem državnom kapitalizmu sa okretanjem prema aspektima sovjetskog nasleđa. Sve ovo potvrđuje da jednostavno imitiranje Zapada više nije opcija. Ovo je još očiglednije u Kini koja je razvila svoj postkomunistički kapitalizam sa solidnim uspehom. Toliko da će budući

istoričari verovatno gledati na Kinu kao na spasioca svetske kapitalističke ekonomije u trenutnoj globalnoj ekonomskoj krizi“, sažima naš sagovornik stanje u istočnoj Evropi.

Zbog čega mislite da je jugoistočna Evropa oblast sa veoma problematičnom budućnošću?

Došlo je do fragmentacije tokom raspada Jugoslavije, što je izazvalo dramatično loše rezultate. To je bio jedini deo Evrope u kom je viđen rat nakon 1945. godine. Dok su neki delovi bivše Jugoslavije uspeli da se sačuvaju s tim i da se integrišu u EU, što je bio specijalan slučaj, ostatak je u izuzetno teškoj situaciji. To se takođe odnosi na dve ili tri nezavisne bivše komunističke zemlje, Rumuniju, Bugarsku i donekle Mađarsku. Veoma malo napretka ostvarile su države čije ekonomije su nestale, poput Bosne, Crne Gore, Kosovo, Albanije, Makedonije ili Kosova. Ne verujem da integracija u Evropu to može da promeni. Problem je isti i sa Rumunijom i Bugarskom gde je propala ekonomija vodila neefikasnoj, „gangsterskoj državi” kojoj su davali razna slična imena. Da nije postojao antiruski element u politici proširenja Evropske unije, one nikad ne bi ušle u Evropsku uniju, ali mislim da je ovo širi problem. Grčka, na primer, nikada nije potpuno uspela da postigne neku korist od integracije u EU. Zato postoji strah da će ova oblast da se vrati unazad, ostane uništena i još više balkanizovana zona.

Na području bivše Jugoslavije, a naročito u oblasti zapadnog Balkana, rašireno je mišljenje i da će Evropska unija značajno umanjiti regionalne probleme, mada postoje značajni nagoveštaji pesimizma o vremenu kada će se te zemlje naći u EU.

Ali neće. Evropska unija rešava problem tamo gde postoji infrastruktura. U malom broju slučajeva, kao na primer u Sloveniji, to može da se desi, zato što je tamo postojala razvijena infrastruktura. To se, međutim, nije desilo u Grčkoj i malo je verovatno da će se dešavati drugima. Bilo bi dobro kad bi to moglo da se dešava, iako, iskreno, u tom procesu ne vidim Crnu Goru, Kosovo i Bosnu, jer te zemlje nemaju pravu ekonomiju. Ne znam kako bih vam objasnio poteškoće Srbije. Srbija je drugi problem. Ona je veća i važnija. Neuspeh da se uvidi njena važnost za ekonomiju i stabilnost Balkana biće skup promašaj Evrope. To je jedna od stvari koju već godinama razmatra međunarodna diplomatija i sama Evropska unija, ali bez jasnog odgovora. Ne možete ništa na Balkanu da radite bez Srbije, jer je ona na Balkanu centralni element.

Pomenuli ste fragmentaciju koja se nastavlja. Kosovo je takođe proglašeno za nezavisnu državu. Taj proces trajao je 25 godina, ali u isto vreme Srbija, relativno mala država, nalazi se pod ogromnim pritiskom velikih sila i međunarodne zajednice.

To je doista velika greška. Velike sile sa Zapada Srbiju su posmatrale samo kao državu koja uništava i remeti mir, ali u stvarnosti, problem je bio mnogo širi. Bez nekakvog pokušaja da se reintegriše ova oblast, što će u punom smislu uključiti Srbiju, bilo bi veoma teško napredovati. Pitam se, konačno, da li bilo ko i dalje razmišlja o staroj ideji balkanske federacije o kojoj su ljudi sanjali pre mnogo godina.

Ali proces integracije Balkana nije ohrabren spolja, samo dezintegracija.

Ne. Samo dezintegracija. Tome je vodilo, a dezintegracija je onemogućila sve ostalo. Neke od ovih jedinica uopšte nisu ni prave države. Na primer, od čega živi Crna Gora? Od šverca? Morate da znate da slabost Balkana donekle izvire unutar Balkana. To nije dovoljno. Osim toga, spoljašnji uticaji na mnogo načina bili su negativni. Sećate se, na primer, da je mnogo vodećih sila bilo protiv raspada Jugoslavije. Jugoslavija se raspala, ne zato što je druga strana to želela, mada je Nemačka suviše brzo priznala želju za otcepljenjem nekih republika. Prebrzo. Ali se raspala umnogome zbog politike srpskog nacionalizma. Zato mislim da ne možete druge kriviti zbog slabosti. Raspad ujedinjene Jugoslavije smatram tragedijom svih ljudi koji su tu živeli, ali nije uzrokovana spolja.

Bivša Jugoslavija nije bila velika zemlja. Ali došlo je do nekoliko presedana u međunarodnom pravu koji mogu imati dugoročne posledice. Na primer, način nestanka i nastanka države i drugo, upotreba sile i NATO bombardovanje.

Bombardovanju sam se veoma protivio i danas mislim da je to bio loš potez. Ceo problem s Kosovom bio je veoma loše vođen od strane Zapada, delimično zato što je mnogo njih na Zapadu živelo u periodu Hladnog rata.

Sada ima mnogo nastojanja da se pravila i vrednosti EU prenesu i primene u regionu, ali takođe, postojao je pokušaj da NATO kao vojna alijansa postane globalan. Neki istoričari, poput Pola Džonsona, smatraju da je NATO kulturološka, a ne geografska alijansa. Mislite li da je mogućan univerzalni put društvenog razvoja, pošto više nema bipolarnog sistema?

Postoje dve strane problema. Dobro je da postoje određene vrednosti koje se šire, bez obzira na to jesu li to vrednosti Evropske unije ili na primer OECD, bez obzira na to da li je reč o slobodi štampe, nezavisnom sudstvu i brojnim drugim građanskim pravima. Dobro je i kada pitaju ljude da li žele da se pridruže EU od koje mogu da očekuju neke prednosti ako primene ove vrednosti, ako su one realistične. Na primer, ako su sudije zaista nezavisne. Ali, u suprotnom, ne postoji jedinstven put napred. Jasno je da je u jednom trenutku većina država istočne Evrope mislila da je jedini put napred moguć zahvaljujući brzoj industrijalizaciji. To je u doba staljinista. Sada je jasno da u nekim državama razvijena industrija nije moguća. Važno je to da se u svim društvima izgradi infrastruktura, posebno ljudska i obrazovna infrastruktura i da ljudi koji su potpuno sposobni, obučeni i edukovani rade u bilo kojoj oblasti ekonomije. Daću vam primer iz nedavno objavljene knjige koju sam pročitao. Tokom velike krize 1930-ih, većina ljudi na Balkanu jednostavno je nastavila da se bavi agrarnom ekonomijom, ništa drugo nisu radili i nisu umeli ništa drugo da rade. Samo su proizvodili više i tako su spustili cene. Uporedite to sa onim što se poslednjih 50

godina događalo u Danskoj: kada su Danci došli u kriznu situaciju, promenili su svoju agrarnu ekonomiju i prebacili se na proizvodnju i izvoz u Britaniju. Mogli su, dakle, da se promene, da organizuju nove tipove poslovanja. Postojanje ljudske infrastrukture i ljudi koji su dobro obrazovani i trenirani znači mogućnost adaptacije. To je jedan od većih problema nerazvijenih država, naročito na Balkanu.

Reč je o starom pitanju suverenosti država. Isprva se činilo da je prošlo vreme državnog suvereniteta, ali izgleda da se ljudi opet okreću lojalnosti svojim centrima – Londonu, Rimu, Berlinu, a ne Briselu?

Da, ali mogućno je to pitanje donekle ekonomski koordinisati. Da budem jasan, suverenost balkanskih država jednostavno nije dovoljno velika da reši sve ove probleme.

Kako bi svet izgledao bez NATO-a?

NATO je proizvod Hladnog rata i on nastavlja da postoji kao nešto što uvećava snagu SAD. Trenutno, to nije više važno u Evropi ili protiv Rusije i zato NATO i Amerikanci žele da operišu globalno. Ne postoji praktični razlog za to. Zapravo, NATO nije veoma efikasan jer osim jednog ili dva izuzetka, kao što su Britanci, članovi NATO-a nisu nestrpljivi i toliko revnosni da svoje vojnike pošalju u operacije koje Amerikanci žele da organizuju.

Henri Kisindžer je rekao da će biti srećan što neće lično biti svedok najvećeg dela 21. veka, jer će on biti veoma brutalan. Hoće li?

Sada izgleda tako, mada ne verujem da će biti nekih većih međunarodnih problema, poput globalnog rata. Ne verujem ni da će neke revolucije biti mogućne. Nije ni to nemoguće, ali mislim da je manje verovatno nego što je bilo u 20. veku. Gotovo je izvesno će ovaj vek biti brutalniji, da. Vrednosti, stare vrednosti razuma i napretka, vrednosti doba prosvetiteljstva u 18. veku, od kojih potiče najveći broj ideologija i zapadnih država, bez obzira na to da li su liberalne, socijalističke, komunističke, gotovo da se odbacuju. Na neki način i u nekom smislu mi se krećemo unazad. Veoma sam šokiran načinom na koji Amerikanci prihvataju torturu kao način tretmana priznatog od strane države. Sećam se da je jedan od velikih trijumfa civilizacije iz kasnog 18. veka, bio kada ju je Jozef II prvi zabranio u Austriji, i ta zabrana širila se među državama u celom svetu. A sada se vraća. Spremnost države da posegne za nekontrolisanim metodama čini mi se kao opasnost. Velika opasnost. Takođe je velika opasnost to što svet ulazi u period velikih problema. Sadašnja finansijska kriza je velika. Nju će posebno osetiti siromašne države koje će se suočavati sa dramatičnim promenama i dramatičnim efektima. Nedostatak vode, na primer, vodiće neprijateljstvima, lokalnim ratovima i masakrima koje smo viđali u brojnim delovima Bliskog istoka i Afrike. Zato, kao i Kisindžer, nisam previše optimista.

Vi ste 20. vek nazvali „kratkim vekom“ upravo zbog velikih ratova i revolucija koje su ga obeležile. Na kraju nestalo je ideoloških podela između kapitalizma i komunizma. Zašto i pored toga svet živi u krizi?

Ukratko, 20. vek je bio era religioznog rata između sekularnih ideologija. Iz istorijskih, pre nego logičkih razloga, dominirala je suprotnost između dva i samo dva međusobno isključiva tipa ekonomije: socijalizam, koji je bio identifikovan centralizovano

planiranim društvom sovjetskog tipa, i kapitalizam koji je trebalo da pokrije sve ostalo. Barem u razvijenim državama. Ovo nije, očigledno, bila fundamentalna suprotnost između sistema koji je pokušavao da eliminiše privatna preduzeća koja su u potrazi za profitom i da eliminiše tržište, i drugog koji je pokušavao da eliminiše sva javna ili drugačija ograničenja na tržištu. Nikad nije bilo realistično. Sve moderne ekonomije moraju da kombinuju javno i privatno na različite načine i u različitim odnosima, i sve to zapravo i rade. Napravljena su dva pokušaja da se živi po punoj binarnoj logici ovih definicija kapitalizma i socijalizma. Oba su propala. Državno planirana i komandovana ekonomija sovjetskog tipa nije preživela

osamdesete godine. Angloamerički tržišni fundamentalizam se slomio 2008. godine. XXI vek će morati ponovo da razmotri problem na realističniji način.

Kako je to uticalo na države koje su ranije funkcionisale po komunističkom modelu?

Pod socijalizmom za njih je bilo nemoguće da reformišu njihov planski i komandni sistem iako su tehničari i ekonomisti bili svesni fundamentalnih mana. Međunarodno nekonkurentni sistemi ostali su održivi ukoliko su uspevali da se izoluju od ekonomije ostatka sveta. Ali ovo ne može da traje. Kada je socijalizam, kako sam ga ranije opisao, bio napušten, da li zbog pada političkih režima kao što je to bilo u Evropi, ili su je sami režimi napuštali, kao u Kini i Vijetnamu, ove države su se u trenutku strmoglavile u nešto što je mnogima izgledalo kao jedina moguća alternativa: globalizovani kapitalizam u formi koja je tada bila dominantna, stvarajući ekstremnu formu neoliberalnog kapitalizma slobodnog tržišta. Trenutni rezultat u Evropi bio je katastrofalan. Države bivšeg SSSR-a nisu još prevladale efekte ove katastrofe. Na sreću po Kinu, njen kapitalistički model nije angloamerički neoliberalizam, već „istočnoazijska tigar ekonomija”. Ali, Kina sa druge strane, pokrenuvši znatno svoju ekonomiju bila je premalo zabrinuta za socijalne i ljudske implikacije ultrabrze industrijalizacije. Ovaj period je sad na kraju. Eliminisao je opciju za bivše socijalističke države da jednostavno imitiraju kapitalizam. Globalna dominacija ekstremnog ekonomskog liberalizma angloameričkog tipa takođe je na kraju, mada još ne znamo koje promene će stvoriti trenutna ekonomska kriza koja je najozbiljnija od 1930-ih. Dve godine krize je prošlo. Samo je jedna stvar za sada jasna: ovo je velika promena od starih severnoatlantskih ekonomija do juga i naročito do istočne Azije. Promena u centru gravitacije ekonomskog sveta koji će politički imati veoma ozbiljne efekte kao i u drugim aspektima.

Globalna ekonomska kriza, kojoj smo svedoci, razbila je mnoga verovanja o prirodi i osobinama pojedinih oblika kapitalističkog sistema. Šta je opcija, ukoliko ni kapitalistički sistem ne daje rešenje?

Nije više moguće verovati niti u jednu globalnu formu kapitalizma, niti u suprotnost kapitalizmu. Oblikovanje ekonomije sutrašnjice verovatno je najmanje važan deo naših budućih briga. Ključna razlika između ekonomskih sistema ne leži u strukturi, u

stepenu u kom se meša privatno i javno, već u socijalnim i moralnim prioritetima. Prvi je da je kraj komunizma značio i iznenadni kraj vrednostima, navikama i socijalnom odnosu po kojima su generacije živele. Ne samo navike i prakse u komunističkim režimima već i one u prekomunističkoj prošlosti u ovim režimima uglavnom se čuvaju. Više nego u dinamičnim kapitalističkim državama Zapada.

Kako biste opisali taj „bezvrednosni svet“ ili „vrednosni vakuum“ postkomunističkih država?

Osećaj društvenog poremećaja i dezorijentacije zadržava se kod svih osim kod onih koji su rođeni nakon 1989. godine. On opstaje čak i kad ekonomski problemi prestaju da dominiraju postkomunističkom populacijom. Sve ovo neminovno se mora mnogo razmatrati pre nego što postkomunistička društva pronađu stabilan način za život u novoj eri. Neke od posledica

socijalnih poremećaja institucionalizovale su korupciju i kriminal i zato će možda trebati još duže vreme da se iskorene.

Sada je, međutim, za većinu tih država kasno, pošto je prošlo dve decenije tranzicije. Šta može još da se učini?

Zapadni liberalizam i postkomunističke politike koje je on inspirisao namerno podređuju dobrobit i socijalnu pravdu tiraniji bruto društvenog proizvoda, ekonomskog rasta, rasta domaćeg proizvoda uz namerno nejednaki socijalni rast. Radeći to i jedni i drugi potcenjuju, a u bivšim komunističkim državama i uništavaju sistem socijalne sigurnosti i dobrobiti, vrednosti i ciljeve javne službe. To nije osnova ni za evropski kapitalizam sa ljudskim licem koji je postojao, recimo, posle Drugog svetskog rata, do 1970-ih, niti je zadovoljavajući za postkomunističke sisteme. Svrha ekonomije nije profit već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Ekonomski rast nije kraj, već sredstvo za dobro i pravedno ljudsko društvo. Nije važno kako zovemo režime koji pokušavaju da ostvare ove ciljeve, ali je važno kako i sa kojim prioritetima kombinujemo privatne i javne elemente u našoj mešovitoj ekonomiji.

Amerika se menja, što je svet priznao dodeljujući američkom predsedniku Nobelovu nagradu za mir.

Nobelova nagrada za mir pre svega je potvrda o dobrim željama, više nego o postignutom uspehu. Pokazuje da najveći deo sveta želi dobro Obami i da su veoma srećni što je izabran. Ne verujem da je ono što je Obama postigao bilo dovoljno veliko da bi opravdalo bilo kakvu nagradu za sada, iako je njegova politika superiornija i očigledno bolja nego Bušova.

Tiranija bruto društvenog proizvoda

Zapadni liberalizam i postkomunističke politike koje je on inspirisao namerno podređuju dobrobit i socijalnu pravdu tiraniji bruto društvenog proizvoda, ekonomskog rasta, rasta domaćeg proizvoda uz namerno nejednaki socijalni rast. Radeći to i jedni i drugi potcenjuju, a u bivšim komunističkim državama i uništavaju sistem socijalne sigurnosti i dobrobiti, vrednosti i ciljeve javne službe… Svrha ekonomije nije profit već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Ekonomski rast nije kraj, već sredstvo za dobro i pravedno ljudsko društvo. Nije važno kako zovemo režime koji pokušavaju da ostvare ove ciljeve, ali je važno kako i sa kojim prioritetima kombinujemo privatne i javne elemente u našoj mešovitoj ekonomiji.

Autor: Dragan Bisenić, NIN, subota, 17 jul 2010.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.