Za Džeremi Korbina i dešavanja oko njega bitan je kontekst, odnosno situacija koja je prethodila Korbinovom izboru za lidera laburista, politička i socijalna dešavanja nakon njegovog izbora vezana za Bregzit, i promena koja se desila tokom tog perioda.

Takozvani „Novi laburisti“ vođeni Blerom i Braunom transformisali su Laburitičku partiju u partiju centra sa elementima političke i ekonomske platforme koji se, naročito u delu zalaganja za zamenu javnog vlasništva javno-privatnim modelom, slobodno tržište, uključivši i otvaranje granice i omogućavanja pristupa tržištu rada građanima novih EU članica, mogu okarakterisati kao neoliberalniš[1]. Razlog Blerove velike popularnosti ležao u njegovom uspehu da privuče glasače iz srednje klase, što je nakon izvesnog perioda dovelo do pada podrške među tradicionalnim glasačima laburista uz percepciju da partija više na zastupa autentične radničke interese. Sa druge strane, spoljna politika, naročito nakon rata u Iraku otuđila je glasače srednje klase, kojima egzistencija i posao nisu bili ugroženi, ali je podrška partiji iz ugla etičkih principa političkog delovanja postala problematična. Uprkos ovome, i nakon gubitka izbora 2010. Laburistička partija ostaje obeležena promenama koje su nastale pod vođstvom Blera i Brauna.

Članovi Britanskog parlamenta se biraju na pet godina, nema izbornih lista već se glasa za individualne kandidate, nezavisne ili predstavnike političkih partija, a kandidat sa najviše glasova postaje predstavnik izborne jedinice u Parlamentu u Vestminsteru. Ovakav izborni sistem omogućuje pluralizam ne samo na nacionalnom nivou već i unutar samih partija. Iako su od druge polovine devedesetih godina XX do kraja prve decenije XXI veka laburisti bili i kadrovski reformisani pod vođstvom Blera i Brauna deo predstavnika u Vestminsteru, uključujući i Korbina, je bio izrazito negativno nastrojen prema novom vođstvu i često u parlamenu glasao protiv stranke. Nepunu deceniju nakon odlaska premijerskog dvojca tihi revolt unutar stranke, kao i na levici izvan Laburističke partije okupljen oko Momentum pokreta je uspeo da okupi autentično levo orijentisane glasače i članove i dovede Korbina, kao antipod Blera, na čelo laburista. Iako u krugovima establišmenta partije smatran za autsajdera (naime, jedva je sakupio dovoljno potpisa da bi mogao da se kandiduje za lidera stranke, a neki od potpisnika su kasnije po sopstvnom priznanju zažalili što su ga podržali, misleći da nema šanse da poremeti postojeći partijski poredak) Korbin je 2015. izabran za lidera laburista sa proporcionalno većom podrškom od one koju je Bler na vrhuncu popularnosti imao. Uprkos rezultatu, establišment laburista, prvenstveno u Vestminsteru je nezadovoljan Korbinovom reputacionjom i ideološkim i političkim programom koji zastupa pokrenuo inicijativu za njegovu smenu, a nakon tih unutarstranačkih izbora Korbin je izašao sa još većom podrškom od one koja ga je dovela na čelo laburista.

Korbinova reputacija autentičnog levičara i političara koji se zalaže za korenite promene u britanskoj politici i društvu, često zastupajući za britanske pojmove radikalne, kontroverzne i anti-establišment stavove, je svakako rezultirala niskim rejtingom na nacionalnom nivou, i ide u prilog tvrdnjama da je neko ko za laburiste ne može da dobije nacionalne izbore. Istovremeno, takva reputacija mu je unutar partije donela podršku članstva kao lideru koji sa jedne strane može da ponovo demokratizuje stranku iznutra, a sa druge je vrati u politički i ideološki prostor levo od centra. Zasad se čini da je na oba ova fronta bio uspešan.

Insistiranjem na principima levice kao konstitutivnim elementima javne politike i platforme na kojoj laburisti temelje svoj nastup, za razliku od prethodnog perioda koji se više oslanja na PR i uglavnom uvažavao broj glasača kao merilo političkog uspeha, u šta se pretvorila Blerova politka, Korbin je na levici otvorio jedno neizbežno pitanje – šta je svrha političke partije: osvajanje vlasti čemu je izbor političkih principa podređen te principi koji imaju negativan uticaj na rejting bivaju odbačeni, ili zastupanje političkih interesa i stavova i u situaciji kada to može imati negativan uticaj na trenutni politički rejting. To bi po svoj prilici bilo jedno od značajnih pitanja na domaćem političkom planu da britanska javnost juna 2016. godine nije, relativno malom razlikom, glasala za izlazak iz Evropske Unije. Ne ulazeći u pozadinu, motive i očekivanja tadašnjeg premijera Ujedinjenog Kraljevstva, konzervativca Dejvida Kamerona, referendum je organizovan i održan a sam premijer je u toku kampanje tokom koje se zalagao za ostanak u EU, više puta naglasio da će u slučaju da se većina izjasni za izlazak aktivirati član 50. To je i uradio iako je sam referendum, u pravnom smislu, bio konsultativnog a ne obavezujućeg karaktera.

Bregzit je dvema najvećim partijama Ujedinjenog Kraljevstva doneo probleme kakve je malo ko predvideo, budući da su se građani opredeljivali za ostanak ili izlazak ne po partijskoj nego po nekim drugim linijama, ukazujući na duboku podelu britanskog društva ne po jasnim političkim linijama već unutar samih političkih blokova – ako su dve najveće parije na planu unutrašnje politike mogli naći konsenzus ili prihvatljivo većinsko mišljenje oko sopstvenog delovanja, na spoljnopolitičkom planu to, ispostavilo se, nije bilo moguće. Kampanja koja je referendumu prethodila kao i proces i pregovori o istupanju doveli su do velike polarizacije i radikalizacije na obe strane referendumskog izbora. Jedino oko čega postoji slaganje je da je politički sistem u zemlji disfunkcionalan, ali se čak i ovo slaganje temelji na oprečnim argumentima i vrednosnim stanovištima. Iako postoje indicije da se javno mnjenje po pitanju izlaska iz EU nešto promenilo, među političarima je, uključujući i one koji se zalažu za ostanak u EU, do izbora za EU parlament na kojima je UK uglavnom neočekivano morala da učestvuje, postojala bojazan da bi odustajanje ili eventualni drugi referendum dodatno erodirao poverenje građana u politički sistem.

Najveći politički gubitnici Bregzita su, ispostavilo se, konzervativci koji su praktično dovedeni do raspada. Nekompetentna a ambiciozna premijerka je svojim političkim odlukama dovela do sunovrata reputaciju stranke, dok je sama stranka ostala paralizovana podelama ne mogavši da se složi oko alternative – tako je i nedavna smena/ostavka premijerke potez koji je nametnula politička realnost a ne dogovor oko prihvatljivog kandidata. Sa druge strane laburisti čini se imaju veću podršku simpatizera za ostanak u EU, ali Korbin u javnosti a i po retkim ali indikativnim stavovima po tom pitanju ima reputaciju evroskeptika. U Gardijanu je decembra 2018. godine objavljeno pismo[2] jednog broja prominentnih evropskih socijalista koji ga pozivaju da odbaci Bregzit i udruži se sa ostalim levim snagama u Evropi na poslu reforme. Korbin na to pismo nije odgovorio. Da nema Bregzita Korbin bi verovatno bio u mnogo boljoj poziciji i sa boljim rejtingom, jer je celu političku platformu laburista utemeljio oko untar-političkih pitanja i problema – problem je što se zemlja trenutno nalazi na raskršću koje zahteva odluku, a od koje će zavisiti relevantnost mnogh pitanja i rešenja na domaćem planu. Kako se odgovor na ovo pitanje još uvek ne nazire, a zaobići se ne može, svako insistiranje na drugim stvarima ne predstavlja dobru političku taktiku. Korbin je u tom pogledu do samih evropskih izbora praktično sedeo na dve stolice, insistirajući da se zalaže za to da bude predstavnik svih simpartizera i glasača stranke, i onih koji su za, i onih koji su protiv izlaska iz EU, čemu se iz perspektive logike nema šta zameriti. Međutim, takav stav rezultirao je katastrofalnim rezultatom na evropskim izborima, naročito u Škotskoj gde su laburisti praktično uklonjeni sa političke scene.

Dešavanja u britanskoj politici sugerišu da se, što se budućnosti levice i principa za koje se zalaže tiče, čini da je reč o sada već istorijskom pojmu koji ima malo referenci sa sadašnjim društvom. Nije u pitanju temeljna promena vrednosnih matrica društava: ideali socijalne pravde, problemi nejednakosti, redistributivnih modela, odnos između privatnog i javnog, karakteristike plaćenog rada… – svi ti elementi na kojima levica počiva danas nisu ništa manje aktuelni. Tradicionalna levica je nastala i strukturisala se u specifičnim istorijskim, ekonomskim i tehnološkim uslovima koji su danas uglavnom istorijska a ne svakodnevna životna činjenica relevantna za građane modernog društva. Jedna od temeljnih kategorija na kojima levica počiva, radnička klasa, se u mnogim slučajevima teško može prepoznati. A i u slučajevima kada je to moguće, atributi koji je krase su temeljni proizvod savremenog društva i tehnoloških promena koje se dešavaju poslednjih decenija. Otuda se tačke oslonca levice, i na njima temeljena javna politika i nastup, danas u mnogim slučajevima čine irelevantnim, naročito u društvu koje se, poput britanskog, oslanja na tradicionalnu i uveliko rigidnu socijalnu strukturu i političke institucije.

Iako građani Velike Britanije dele zajedničku kulturu i političke i socijalne principe uočljive su i razlike – relevantne i za promišljanje uloge levice danas. Za razliku od Engleza, koje karakteriše individualizam kao lična i socijalna crta, Škoti su generalno pozicionirani levo na političkom i socijalnom spektru, gde javni i kolektivni/društveni interes čine okosnicu kulturnog obrasca. Program Škotskih Nacionalista (SNP) je tako fokusiran na socijalni, ili pre socio-ekonomski aspekt ravoja društva i nacije, a etničko pitanje se nalazi tek na marginama artikulacije političkih interesa. Ovakvo političko pozicioniranje je tokom proteklih par decenija dovelo do potpune marginalizacije laburista u Škotskoj kao irelevantne političke opcije za glasače levo od centra, što najnoviji rezultati izbora za Evropski Parlament potvrđuju. Neki od principa koje SNP promoviše jesu pravednije društvo, veće inkluzija marginalizovanih slojeva, smanjenje siromaštva, javni servisi i usluge kao javno a ne komercijalno dobro, i slično. Sa druge strane, Zelena partija, čiji politički fokus za razliku od SNP-a nije samo Škotska, takođe zastupa neke od principa i ideja koje se mogu okarakterisati kao tradicionalni domen levice: kritika kapitalizma i potrošačkog društva, primarno iz ugla zaštite životne sredine i prirodnih resursa, u cilju socijalne pravde i jednakih uslova za sve.

Pomenute socijalne i političke okolnosti ukazuju da tradicionalna levica gubi svoju privlačnost, čini se prvenstveno zato što nosi breme irelevantnosti kao baštinik danas nepostojećih društvenih i tehnoloških uslova koji su je iznedrili i artikulisali njene ciljeve i principe delovanja. Čini se da Laburistička partija u Britaniji ne uspeva da na najbolji način artikuliše interese i kulturne obrasce društva. To, kao što je već pomenuto, ne znači da temeljne vrednosti pravde kao otpor monopolizaciji dobara koje društvo proizvodi, jednakost šansi na školovanje, pristup zdravstvu, posao, nemaju mesta u željama i stremljenjima građana, naprotiv. Ali savremeno društvo karakteriše visoki stepen socijalne i ekonomske, i, konsekventno, političke fragmentacije, što jedinstvenu artikulaciju levih vrednosti i interesa čini teško dostižnim. Politička operacionalizacija levih ideja i inicijativa u takvim okolnostima izgleda vodi preko rastakanja i guranja u istorijsku irelevantnost tradicionalne levice, i pojave partikularnih političkih artikulacija koje zastupaju interese i težnje geografsko, kulturno i politički raznorodnih socijalnih grupa. To verovatno i nije loša stvar imajući u vidu da se radi o političkom procesu koji će nedvosmisleno trajati, a koji će dovesti do usvajanja i primene raznih ideja i koncepata, poput, recimo, univerzalnog osnovnog dohotka (Universal Basic Income – UBI), u različitim socio-kulturnim kontekstima te ih tako staviti na test. Današnja društva su u tehnološkom pogledu, obimom i brzinom komunikacje i obrade podataka, opremljena za visok stepen pluralizma. Fragmentacija na levici može biti i prednost u takvom kontekstu jer bi eventualna propast jednog koncepta ostala politički lokalizovana i vezana za određenog proponenta a ne i za celu levicu, dok bi pouke bile dostupne mnogima.

Beleške:

[1] Ovaj termin ovde označava tržišni fundamentalizam kao temeljni princip definisanja javne politike.

[2] https://www.theguardian.com/commentisfree/2018/dec/10/jeremy-corbyn-europe-socialists-brexit

Specijalno za UPSS – Niš,

Piše: Vladimir Cvetković, doktor socioloških nauka

Edinburg, Škotska, Velika Britanija

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.