O autoru
Rođen poodavno u Zemunu. Po zanimanju sociolog. Do odlaska u SAD, profesor je Više škole za socijalne radnike u Beogradu i gost-profesor na Ljubljanskom univerizitetu (1988-1989). U Americi živi i radi od 1989 do 2006. Bio je vanredni profesor na Indijana univerzitetu (1992-1999) i direktor programa Istočno-evropska inicijativa, a potom Senior Social Scientist u Svetskoj banci u Vašingtonu (1999-2006). Radio je na reformi zdravstva, katastra i zemljišnjih knjiga, konsolidaciji rudnika, razvoju i reformi železnica i drugim infrastrukturnim projektima u osam istočno-evropskih zemalja. Nakon 2006 živi u trouglu Beograd, Vašington i Prvić Luka. Istražuje, objavljuje, piše kolumne, drži predavanja i učestvuje u konferencijama i okruglim stolovima. Izbijanjem svetske ekonomske krize u 2008, različite dimenzije evropske krize mu postaju ključne istraživačke teme (kriza države blagostanja, Keynes i kriza, obnova socijal-demokratije i evropski prekarijat). Odnedavno piše kratke priče i vinjete. Priča Čin Min Fin je deo još neobjavljene zbirke Seta Mediterana.
Primedba: Autor moli one koji bi želeli da citiraju delove iz ovog teksta da ga prethodno konsultuju. Za kontakt se treba obratiti administratoru sajta UPSS-a.

U rano i svetlo popodne jedne martovske srede vilenjam u polumraku i tišini knjižare „Prosveta“ u Knez Mihajlovoj ulici. Od mladosti navraćam ovde svakih nekoliko nedelja i osećam se kao kod kuće, jer znam raspored knjiga i prepoznajem starije naslove, likove slika na zidovima, kao i mirise drvenih polica. U rukama mi beležnica i zapisujem naslove i imena autora knjiga koje nameravam da kupim. Od nedavno pravim malu biblioteku u Prviću, pa tražim starija izdanja po sniženim cenama. I dok opušteno i spokojno ali i zaneto uživam u poznatom ambijentu i staroj navici, preko ramena začujem tihi glas.

„Da pogledamo ‚Moj ujak‘ Žaka Tatija u Kinoteci u subotu popodne?“

Okrećem se i odmah radosno smešim svom starom drugaru Čin Min Finu. I on se raduje susretu i uz jedva vidljivi smešak kratko me skenira svojim zeleno-sivim očima. Tih i jedva vidljiv kao i oduvek, i dalje je mršav, oronuo ali još guste i razbarušene kose i obučen u nešto sivo-tamno i prastaro ali dobro održavano. Jedino su oči nemirne i kao periskop prodorne, mada uvek usmerene negde drugde a ne u sagovornika. Video me je kod palate „Albanija“ i predosetio da ću u ‚Prosvetu‘, pa pošao za mnom. Nije hteo da me odmah prepada, pa je malo sačekao. A potom je susret započeo kao i uvek – drito i u sridu.

NAŠ VREMEPLOV

Studirali smo zajedno sociologiju i družili se intenzivno u uzbudljivim godinama pre i nakon 1968. Mnogo vremena smo provodili u Kinoteci gledajući filmske klasike, mada nismo propuštali ni filmove francuskog novog talasa, kao ni važne američke antiratne filmove. Obojica bi godinama i do iscrpljenosti prisustvovali većini projekcija na Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Jednom mi je rekao da je više naučio o društvu na ovim projekcijama, nego na fakultetu. Gledali smo i kultne pozorišne predstave, a neke kao „Čekajući Godoa,“ Samjuela Beketa i „Tango“ Slavomira Mrožeka i po nekoliko puta.

Ali ponajviše smo ipak zajedno šetali i razgovarali. Naše šetnje bi trajale po više sati, a često se dešavalo da bi pratili jedan drugoga od njegove ulice tik uz Botaničku baštu do moga Dorćola i nazad. Bilo je to doba otvaranja i liberalizacije kod nas, kao i planetarnog optimizma, posebno mladih, u traganju za ‚dobrim društvom‘. Filozofski fakultet i posebno Odelenje za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Beogradu bili su epi-centar, koji je davao ton u dodatnim zahtevima za liberalizaciju društva i kritičko promišljanje. Naša generacija je odrastala i intelektualno sazrevala u takvom podsticajnom okruženju. Nakon ulaska sovjetskih trupa u Češku 1968 usledio je šok, a zatim i klizanje Juge ka autoritarnosti. Posle svetske naftne krize u 1973, Jugu je zahvatila duboka ekonomska recesija, a onda je krenuo i rasap.

To su bile teme koje su nas okupirale i terale u grozničavo čitanje knjiga i časopisa i prisustvovanje javnim predavanjima i raspravama.

O porodici, privatnom životu i devojkama nismo razgovarali. Nikada mi nije došao u posetu, a i ja sam ga posećivao ponekad. Samo bi povremeno navraćao u obližnju kafanu „Stambol kapija“, odmah do stare zgrade Filozofskog fakulteta, u kojoj smo provodili više vremena nego na nastavi, da bi se raspitivao za neke skupove, knjige ili projekcije filmova. Moje diskretne pokušaje da se ponekad družimo i izlazimo sa koleginicama sa fakulteta nije direktno odbijao, ali je više gestama nego rečima nalazio načine da to odloži i ostavi za neku drugu priliku…. Kada sam počeo vezu sa Mašom, nekoliko puta smo zajedno bili u bioskopu ili kafani, ali se videlo da nije opušten i sasvim prisutan, pa je ćutao ili uz vidljivi napor samo odgovarao na naša pitanja. Nešto kasnije je i Maša, isto gestama i govorom tela, pokazala da ne uživa u njegovom društvu.

I mada smo nas dvojica nastavili da se viđamo, bio je to početak kraja naših intenzivnih druženja. Samo bi se povremeno susretali u knjižarama, Kinoteci, na predavanjima u Kolarcu i na ponekim skupovima sociologa. Tada je staro prijateljstvo odmah pretakalo ove susrete u pasionirane rasprave o mnogim temama i u duge i često ponoćne šetnje od Palilule do Dorćola i nazad. Vremenom je došlo i do promene u dinamici naših razgovora. Nekada sam bio dominantniji i nametao agendu ili ga nestrpljivo prekidao. Kasnije su se naši susreti mahom pretakali u njegove duge monologe, ali mi to nije smetalo. Videći ga kako se osamljuje i socijalno izoluje, kao i njegovu nespremnost da pričamo o svakodnevnici i imamo neke zajedničke projekte, postao sam svestan da su mu susreti sa mnom važni i tako mu polako prepuštao inicijativu. Ali su mi i prijale njegove skladne, precizne i promišljenje analize, uz vidljivu aristokratsku rečitost i melodičnu intonaciju. Niz njegovih zapažanja i opaski bih često reciklirao ili bi mi pomogle da izoštrim neka svoja viđenja.

Dešavalo se da se ne bismo videli celu godinu, ali izgleda da je „Prosvetina“ knjižara nosila neku vradžbinu i ponovo bi nas spajala. I tako smo jednom iz knjižare otišli u kafanu i dugo sedeli i pričali. Odmah sam primetio da se moj tihi prijatelj jedva čujnog govora i diskretnih gesti urušio u vlastitu senku. Ipak, svojim pametnim očima i finim manirima pokazuje da se raduje susretu, pa uskoro pričamo o krizi, lomovima i diktaturi Jaruzelskog u Poljskoj, kao i o neizvesnoj budućnosti Juge nakon smrti Tita. Vidim da je i dalje posvećeni čitalac ne samo naše štampe i knjiga, već i da nastavlja da bar jednom mesečno odlazi u biblioteku Američkog kulturnog centra ili čitaonicu Britanskog saveta… Polako smo iscrpljivali teme i spremali se za odlazak iz kafane, kad on jedva primetnim gestom pokaza da želi još nešto da kaže. Ono što je rekao, bilo je škrto i u nekoliko rečenica i kao usputno, ali uz vidljivi napor da kao prijatelj treba da znam o tome.

Početkom prošle godine proveo je tri meseca na Guberevcu, u psihijatrijskoj bolnici. Na moju zatečenost, mirno odgovara da ne zna šta mu se dešavalo i da je jednostavno kopneo, uvukao se u sebe, a onda izgubio i potonuo negde u mrak… A kako si sada, vidi u mojim očima, mada ne pitam.  “Već neko vreme sam kod kuće, počeo sam i da radim, čitam, šetam, odlazim u bioskop, ponekad i na javne skupove…“ Znam da nije diplomirao, pa ga pitam šta radi i gde. Tiho i usputno kaže da radi u banci, ali ne objašnjava u kojoj banci, niti šta radi. Ćuti zatim neko vreme, pa doda da su mu protekle godine umrla oba roditelja. Bili su u kasnim sedamdesetim i on im je bio jedino dete. A onda spomene da postoji i jedna Neda, bibliotekarka, i da je s njom od rane jeseni prošle godine… Prvi put čujem da ima nekoga i lice mi se ozari. Ne reaguje već se ubrzo pozdravlja i razilazimo se.  Prošle su opet godine da se nismo videli, a onda sam u oktobru 1989 otišao u Ameriku. Šok dolaska u novu sredinu obrisao je mnoge ljude i događaje, pa i mog druga Čin Mina.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde