Boljševici i nacionalisti, na okup!

I Vudro Vilson i Vladimir Iljič Lenjin proklamovali su nekako istovremeno načelo samoopredeljenja naroda posle pada Austrougarske i Otomanske države. Poželjnost deklarisanja prema etničkoj pripadnosti, koju je, naročito od šezdesetih godina prošlog veka, afirmisao SKJ, dovela je do stvaranja i negovanja atrijarhalnog, konzervativnog, ratobornog i rudimentarnog “patriotizma”.

Piše: Đokica Jovanović
Vudro Vilson, predsednik SAD,tražio je 1917. od Kongresa SAD da se usvoji deklaracija o ratu protiv Nemačke. U tzv. Vilsonovoj doktrini stoji zahtev da se posle rata, uz aktivno zalaganje SAD, omogući princip nacionalnog samoopredeljenja kao novi princip u međunarodnim odnosima. Zanimljivo, i Vudro Vilson i Vladimir Iljič Lenjin su nekako istovremeno proklamovali načelo samoopredeljenja naroda posle pada Austrougarske i Otomanske države. Naizgled, i demokratski i revolucionarno. No, povodom Vilsonove doktrine Ajvor Dženings, ugledni advokat i poznavalac ustavnog prava, jetko je primetio: “Profesor političkih nauka, koji je ujedno bio predsednik SAD, predložio je smešnu doktrinu, ali široko prihvaćenu kao razuman predlog, o samoopredeljenju. Na površini ona izgleda razumno: neka narod odlučuje. To je, u stvari, smešno jer narod ne može da odlučuje dok neko ne odluči šta je narod (kurziv – naš).” “Dok neko ne odluči šta je narod”. Da vidimo kako je ovaj princip u delo sprovodio Vilsonov istomišljenik Lenjin. A kako Lenjinovi naslednici u Jugoslaviji.

ŠTA JE LENJIN HTEO: Prvi akti kojima se uređuju postrevolucionarni odnosi u Rusiji bili su Deklaracija prava naroda Rusije (1917) i Deklaracija prava radnog i eksploatisanog naroda (1918). Već na početku – reč je o narodu, a ne o klasi. Nego, treba se vratiti petnaestak godina ranije. Godine 1903. Lenjin je u Ženevi objavio brošuru Seoskoj sirotinji. Objašnjenje seljacima šta hoće socijaldemokrati. Tu je napisao da “ni ruski radnici ni ruski narod nikada nisu imali slobodu slobodu da upravljaju opštenarodnim poslovima. Sav narod je, u celini, u isto onakvoj kmetskoj zavisnosti prema činovnicima kao što su seljaci bili u kmetskoj zavisnosti od spahija… Ruski narod čak nema pravo ni da organizuje skupove radi pretresanja državnih poslova”. Šta je Lenjin hteo? Hteo je da seljacima objasni da se nalaze u istom položaju kao i radnici i da imaju zajedničke interese. Hteo je da prevede seljaštvo u radništvo i da tako nastane revolucionarni narod. Imao je prethodnika u liku opata Emanuel-Žozefa Sjejesa, koji je u osvit Francuske revolucije na pitanje: “Šta je treći stalež?”, odgovorio: “Sve. Šta je dosad bio (treći stalež – dodavanje naše)? Ništa… “Treći stalež predstavlja dakle sve ono što pripada naciji; a sve ono što nije treći stalež ne može se smatrati kao dio nacije.”
Ali to je, zasad, druga tema. Prvi akt načelnog, ali i obavezujućeg karaktera je
Deklaracija prava naroda Rusije. Deklaracija je bila izraz nacionalne politike boljševika. To je bila, ideološko-politički, uspešna strategija pozivanja na etnički princip. U 20. stoleću će mnogi deklarisani levičarski politički akteri posezati za ovom “uspešnom” formulom. U raznim varijantama ovaj ideološki recept (povezanost klasnog/ staleškog i etničkog) bio je na delu i u drugim režimima. U Italiji Benita Musolinija, u Nemačkoj Adolfa Hitlera, u Portugaliji Antonija Salazara, u Mađarskoj Mikloša Hortija, u Španiji Fransiska Franka, u Grčkoj pod vojnom huntom (“Režim pukovnikâ”), u socijalističkim zemljama, u Srbiji Slobodana Miloševića i njegovih naslednika, pa do danas… No, vratimo se počecima
uvezivanja nacionalnog i radnog. U Deklaraciji prava naroda Rusije piše i sledeće: “…Sovjet narodnih komesara odlučio je da zasnuje svoj rad na pitanjima nacionalnosti Rusije na principima: Ravnopravnost i suverenost naroda Rusije;

VLADIMIR ILJIČ LENJIN vođa oktobarske revolucije

Pravo naroda Rusije na
slobodno samoopredeljenje, sve
do otcepljenja i stvaranja samostalne
države;… Slobodan razvoj
nacionalnih manjina i etnografskih
grupa koje naseljavaju teritoriju
Rusije.”
Ovde se nije stalo. Prvi akt kojim
su uređeni odnosi u novoj sovjetskoj vlasti bila je Deklaracija prava radnog i eksploatisanog naroda, koju je odobrio Treći Sveruski kongres sovjeta 12. januara 1918. godine. Deklaracija je zamišljena kao osnova ustava koji bi trebalo da usvoji Ustavotvorna skupština. “To je bio boljševički pandan Deklaraciji o pravima čoveka i građanina koju je obznanila francuska revolucija. Na taj
način Rusija je proglašena republikom
sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata”, piše Edvard Kar. Određeno je ovim dokumentom da se “Ruska Sovjetska Republika konstituiše na temelju slobodnog saveza slobodnih nacija kao federacija sovjetskih nacionalnih republika.”

Obe deklaracije o kojima je reč zasnovane su na nacionalnoj politici boljševika, čime je izmenjena izvorna marksistička koncepcija revolucije. Oslanjanje na nacionalnu politiku ima izvore kako u ruskoj tradiciji tako i u društvenoj stvarnosti. Faktički gledano, narod su činile ogromne seljačke mase, malobrojno i rudimentarno radništvo i (“narodski opredeljena”) leva i revolucionarna inteligencija. Marksistička koncepcija revolucije se, sa druge strane, temelji na ideji o protivrečnosti u razvoju proizvodnih
snaga i klasnoj borbi. Subjekt promene je radnička klasa. Ni seljaštvo, a još manje nacija,
nisu subjekti istorijske promene. “Srednji staleži, sitni industrijalac, sitni trgovac, zanatlija, seljak, svi se oni bore protiv buržoazije da bi obezbedili od propasti svoj opstanak kao srednjih staleža. Oni, dakle, nisu revolucionarni već konzervativni. Oni su, štaviše,
reakcionarni jer hoće da okrenu natrag točak istorije,” pisao je Karl Marks.

Podsećamo, ruski nacionalizam je postao sastavni, primarni deo sovjetskih parola i sovjetske ideologije i propagande u “otadžbinskom ratu” 1941-1945. Nemački nacizam slomljen je i ruskim nacionalizmom. 

VUDRO VILSON, predsednik SAD 1913-1921.

SUSTIZANJE DOKTRINA: Ono što Marks nije dopuštao, kao istorijsku iznudicu u sovjetskom slučaju objasnio je Herbert Markuze: “Pojavu lenjinizma kao novog oblika
marksizma određuju dva faktora: pokušaj uključenja seljaštva u orbitu marksovske teorije i strategije, te pokušaj redefinicije izgleda kapitalističkog i revolucionarnog razvitka u imperijalističkom razdoblju… Ako ‘radnička i seljačka revolucija’ više nego radnička
postaje centar sovjetskog marksizma, to nije samo zato što se dogodilo da revolucija uspe u Rusiji nego i zato što se činilo da je revolucionarni potencijal industrijske radničke klase ustuknuo pred razvijenijim kapitalističkim svetom.” Lešek Kolakovski je još precizniji. Za Lenjina “krajnji cilj je vlast marksističke partije, ali taj cilj se ne može ostvariti rukama samog proletarijata; ubrzo je Lenjin trebalo da dođe do zaključka da je revolucija čiji bi nosilac i izvršilac trebalo da bude samo radnička klasa, dakle revolucija koja se ne oslanja na druge masovne (nacionalne ili seljačke) revindikacije, uopšte nemoguća, to jest uopšte je nemoguća socijalistička revolucija u tradicionalno priznatom smislu u marksističkoj doktrini. To otkriće postalo je izvor gotovo svih uspeha i gotovo svih poraza lenjinizma (kurziv – naš).” Ova lenjinistička novina u “teoriji socijalističke revolucije” izazvala je ogorčene reakcije kod zapadnoevropskih marksista, ali i među boljševicima. Ova teorija odbacivana je podjednako od predstavnika i revolucionarne (Roza Luksemburg, koja je bila predstavnica demokratskog socijalizma) i reformističke struje (Karl Kaucki, Oto Bauer), tj. struje zapadnoevropske socijaldemokratije. Međutim, Lenjinova strategija bila je zasnovana na praktičnim mogućnostima ruskog društva.
Proleterska revolucija, u zemlji u kojoj skoro 90 odsto stanovništva čini seljaštvo, bez seljaštva jednostavno nije bila moguća. Zato se u igru uvodi subjekt – “narod”, koji
je sačinjen od “radničkog i seoskog proletarijata”. Lenjin je i dalje zadržao stav o “revolucionarnom proletarijatu”, samo većinu nije činilo radništvo već seljaštvo. I, tako je počelo – počelo je napuštanjem marksizma u revolucionarnom delanju pravljenjem saveza sa narodom, nacijom (nacionalizmom). Sa reakcionarnom, a ne revolucionarnom snagom. Pokazalo se, na gorak način, da se socijalizam ne može stvarati sa nacijom. Podsećamo, ruski nacionalizam postao je sastavni, primarni, deo sovjetskih parola i sovjetske ideologije i propagande u “otadžbinskom ratu” 1941-1945.
Nemački nacizam je slomljen i ruskim nacionalizmom. Vilsonova doktrina i Lenjinova
doktrina srele su se, sustigle u jednoj bitnoj tački. Sa jedne strane, ideologija nacionalnog pitanja (ravnopravnost naroda) ne ugrožava kapital i profite kao što bi kapital bio ugrožen priznavanjem važnog socijalnog statusa klasnom pitanju i problemu eksploatacije. Sa druge strane, priznavanje socijalnog primata klasnom pitanju opasno je i po opstanak boljševičkog, realsocijalističkog poretka. Postavilo bi se najozbiljnije
pitanje pravedne raspodele društvenog bogatstva i demokratske dostupnosti svih društvenih položaja svim građanima. Zato, ni kod jednih ni kod drugih vladajućih i vladavinskih aktera rešavanje klasnog pioblika tanja nikada nije bilo dominantno,
strateško pitanje u odnosu na davanje primata nacionalnom pitanju.

RADNI NAROD: U našoj, jugoslovenskoj, praksi ovaj princip (nacionalnog iznad klasnog/radnog) praktikovan je kroz afirmaciju nacionalnih identiteta, a ne jugoslovenskog identiteta. Već u Deklaraciji Drugog zasedanja AVNOJ-a (29. 11. 1943) nema ni govora o radničkoj klasi niti se pominje klasni karakter rata. Narodnooslobodilačku borbu vode “svi narodi” Jugoslavije. Osnovni princip je princip narodne ravnopravnosti. O ravnopravnosti radnih masa – ni govora. U Ustavu FNRJ iz 1946. nema radničke klase, ali ima “radnog naroda”. Ustav iz 1963. tretira, samo u Uvodnim načelima, u dva navrata, radničku klasu i to uvek u paru sa izrazom “radni narod”. U svim ustavima socijalističke Jugoslavije garantovano je pravo narodima na samoopredeljenje do otcepljenja. U ustavima socijalističke Jugoslavije ima Vilsonove doktrine mnogo više no što su današnji nacionalisti spremni da prihvate. Po mnogim mišljenjima, 8. kongres Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) (1964) utemeljio je narodni (nacionalni) princip organizovanja SKJ, znači i države. Valja pogledati rezoluciju 8. kongresa, pa videti da se radnička klasa pominje samo u dva navrata – i to samo kada je reč o međunarodnom radničkom pokretu. Ali se zato insistira na ideologemu o nacionalnom i međunacionalnom u raznim varijantama: “Dalji pozitivan razvoj međunacionalnih odnosa i učvršćenje bratstva i jedinstva naših naroda najtešnje je povezano sa jačanjem društvenih socijalističkih odnosa u celini.” Radnička klasa dobija ravnopravni tretman sa pojmovima radni ljudi, radni ljudi i građani, narodi, narodnosti, tek u Ustavu iz 1974. godine. Da je SKJ, umesto po nacionalnom, bio konstituisan prema klasnom principu (u kome bi takođe bila garantovana jednakost svih građana bez obzira na bilo koje njihovo svojstvo, gde nacionalna, etnička ili konfesionalna pripadnost neće nužno imati primordijalan političkoideološki status), nacionalizam ne bi imao tako zamamnu i privlačnu moć. Poželjnost deklarisanja prema etničkoj pripadnosti koju je, naročito od šezdesetih godina prošlog veka, afirmisao SKJ, dovela je do stvaranja i negovanja patrijarhalnog, konzervativnog, ratobornog i rudimentarnog “patriotizma”. Takav patriotizam nužno podrazumeva nacionalnu homogenizaciju (koju je često zazivao Slobodan Milošević). Taj nacionalizam bio je moguć samo na jedan način (radilo se, ne zaboravimo, o socijalističkoj zemlji) – restaljinizacijom, reboljševizacijom SKJ, kada je već u tišini napuštena klasna paradigma i kada je nomenklatura krenula nepovratnim putem – ka kapitalizaciji svojih upravljačkih pozicija. Kako? Instrumentalizacijom nacionalizma. I na kraju, kada je kohezivni karakter SKJ, desetak godina posle Titove smrti, definitivno rastočen, nacionalizmi unutar SKJ krenuli su u rat. I tako su radnici sve više postajali Srbima: od Miloševićevog “niko ne sme da vas bije” u Kosovu Polju 1987, od proslave 600-godišnjice Kosovske bitke, od “događanja naroda” na socnacionalističkim mitinzima, od zločina zarad “odbrane vekovnih ognjišta”, od publicističko-epske produkcije zbirnog imena “Srbi, najstariji, nebeski, neprijateljskom zaverom ugrožen narod”… pa do danas. Dobili su ti radnici-Srbi, umesto stvarne Jugoslavije i nestvarne i izmaštane “nacionalne snage i slave”, slabu, siromašnu, bez ugleda u svetu i od multinacionalnog kapitala u svemu zavisnu državu, dobili su nacionalnu (nacionalističku) himnu “Bože pravde”, nacionalnu zastavu i dinastički grb u republici (sic!). Zauzvrat su izgubili sigurna (bolje plaćena od današnjih) radna mesta, a dobili su slabo plaćena, nesigurna, privremena, povremena i sezonska radna mesta i to uglavnom pod uslovom da su članovi vladajućih partija. Većina se našla na birou za nezaposlene sa malim ili nikakvim izgledima da nađu iole pristojno zaposlenje. Odavno je upozoravao zaboravljeni pesnik nadrealizma i diplomata Marko Ristić na strašnu opasnost nacionalizma: “Kad ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kojem nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasti – ja bih se možda internacionalistički dosledno proglasio ‘građaninom sveta’, to jest Utopije. Ovako, Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša, minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvarnost.”
Možda posvećenost klasi umesto naciji u socijalizmu ne bi donela neku naročitu sreću, ali sa dovoljno razloga tvrdimo da bi nevolje bile neuporedivo manje, a da tragičnog međunacionalnog rata svakako ne bi ni bilo. Dakle, priznavanje radnog principa kao konstituensa društvenosti, nadamo se, ostaje i dalje u zagradama.
Kao što je i marksizam još uvek u zagradama. Još je ovde kod nas, u bivšim socijalističkim zemljama, na delu hegemona ideologija nacionalizma – čedo rođeno iz uzajamne ljubavi boljševizma i narodnjaštva. I na koncu, u eri tranzicije zapada i istoka ka prekarnom radu namenjenom ogromnim eksploatisanim radnim masama i ka nacionalšovinizmu, opet su se, bar u jednoj strašnoj tački, sreli duhovi
– Vilsonov i Lenjinov.

Prema mnogim mišljenjima, 8. kongres Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) (1964) utemeljio je narodni (nacionalni) princip organizovanja SKJ, znači i države

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

UPSS © 2017