Kada se radi o Srbiji, reč je o dobro znanoj suprotstavljenosti između modernizma i antimodernizma (koji se često pogrešno naziva tradicionalizmom). Tačnije, radi se o, u kulturnoj i političkoj ravni, sukobu moderne i protivmoderne. U jednoj stvari su se jedni i drugi međusobno slagali – između Srbije i Evrope postoje velike razlike1. Međutim, sukob je vidljiv već kod određivanja karaktera tih razlika. Zastupnici modernizacije naglašavaju da se razlike modernizacijom mogu prevazići, dok zastupnici protivmodernizma u konzervaciji razlika vide jedino poželjno ishodište.

To sukobljavanje je vidljivo od druge polovine XIX stoleća, a naročito u raspravama između Ilariona Ruvarca2, predstavnika kritičke istorijske škole, sa jedne, i Pantelije Srećkovića3 i Jaše Tomića4, zastupnikã romantičarske istorijske škole, sa druge strane. Ima, naravno, i starijih nedoumica, o kojima se neće raspravljati na ovom mestu. Reč je o prosvetiteljstvu Dositeja Obradovića i o njegovim sukobima u ondašnjoj kulturnoj i političkoj stvarnosti.

Dakle, Ruvarac je, u uverenju da se istoričar ne može odnositi prema nauci, prema tome i istoriji, kao „svako dete i prosti narod“ izazvao skandal objavivši u „Stražilovu“ studiju „O knezu Lazaru“, u kojoj je ustvrdio da Vuk Branković nije izdajnik i u kojoj je pokazao da nema valjanih izvora o tome da su Miloš Obilić, Jug Bogdan… realne istorijske ličnosti, zaključivši da, onda, nije ni bilo Kneževe večere5. A u studiji „Prilog k ispitivanju srpskih junačkih pesama“6 ustanoviće da u narodnim pesmama postoje dva sloja – istorijski i mitski. U međuigri tih slojeva nužno nastaju naknadne redakcije istorijskih zbivanja, pa narodne pesme, a pre njih „junačke skaske“, mogu imati nesumnjivu umetničku vrednost, pa i političko-kulturnu u doba nacionalnog romantizma, ali imaju malu, skoro nikakvu valjanost u naučnom smislu. Mnogo godina docnije Miodrag Popović će zapisati: „…Srpska istoriografija, sve do današnjeg dana, nije identifikovala Miloša Obilića među srpskim feudalcima…“ „…prvi srpski dokumenti ne pominju postojanje Muratovog ubice, ne zna se mesto junakovog rođenja, vekovima se luta oko njegovog imena – ostaje otvoreno pitanje da li je Miloš Obilić uopšte postojao ili ga je izmislilo tursko narodno predanje kome je prokleti nevernik kao mučki ubica bio neophodan da bi se spasla viteška čast i dostojanstvo turskog cara.“ „Miloševog imena neće biti ni u poznijim srpskim izvorima. Srpski letopisi do XVIII veka ili, da budemo oprezniji, do poslednje desetine XVII veka, ne pominju Miloša Obilića niti govore o Muratovom ubici“.7 Zanimljivo je da se danas, u kuloarima etablirane nauke, u pola glasa, više ispotiha, nego razgovetno, govori o Ruvarcu i Popoviću. Obojica su, između ostalog, kritički istraživači nacionalnog mita. Ruvarac se bori protiv tumačenja istorije uzimanjem mita kao neprikosnovene istine. Popović je pokazao da mit i narodno pesništvo, uz svu njihovu lepotu, često bivaju veličani i uznošeni, ne zbog njihove lepote i značaja za kulturu, već iz ideološko-utilitarnih razloga. Još je zanimljivija tvrdnja Veselina Čajkanovića da je Miloš Obilić podjednako i srpski i albanski heroj. „Kada sam, za vreme arbanaskih operacija 1912, bio sa četom u okolini Elbasana, kazivali su mi za neke Arbanase, domoroce, da su potomci Miloša Obilića. U Ohridu imao sam prilike da vidim jednu sablju (vrlo prostu, uostalom, i svakako mlađu od 18. veka), koja je bila tobože sablja Miloševa. Sve ovo znači da je Miloš heroj koji je imao svoj kult i tradiciju i među Arbanasima i među Srbima. On je, dakle, ne samo srpski, nego i arbanaski heroj.“8

Glavni spor između Ilariona Ruvarca i Pantelije Srećkovića je izbio posle objavljivanja prvog toma Srećkovićeve „Istorije Srpskog naroda“, koju je Ruvarac žestoko kritikovao zbog njene naučne neutemeljenosti i zbog Srećkovićevog pozivanja na nacionalni mit kao najtačniji istorijski izvor. Upućujem čitaoca na opsežan prikaz sukoba između Ruvarca i njegovih oponenata Srećkovića i Tomića u članku Srđana Miloševića „Kritički istoričar i društvo“9.

Malo više pažnje ću posvetiti sukobu Ilariona Ruvarca i Jaše Tomića. Smatram da, sa stanovišta ove rasprave, taj sukob nudi više ilustrativnog i informativnog materijala. Jaša Tomić, predstavnik tradicionalističke Srbije, pisao je brošure i članke protiv Ruvarca. „Pokušao sam da dokažem, piše Jaša Tomić, kako onaj istorijski pravac, što ga je kod nas uveo arhimandrit Ruvarac, nije realan, kritički istorijski pravac. Pri dokazivanju sam promatrao tri najvažnije Ruvarčeve istorijske rasprave: Raspravu o knezu Lazaru, zatim raspravu o velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem i na kraju raspravu o Crnoj Gori. Hteo sam da pokažem da Ruvarčev rad nije ništa u istoriji značajno ni stvorio, ni oborio. Da išta povoljno iznese za srpstvo, za to nije imao srca, to mu nije dopuštao njegov fanatizam. Kao nepristrasan istoričar hteo je da pokaže kako je sve lažno što narod priča i peva o Kosovu, kako su Srbi došli u Ugarsku kao begunci, te je njihova istorijska podloga – laž, i kako je Crna Gora u 16. i 17. veku bila svačija podloga.“10 Onoliko koliko je Jaša Tomić zahtevao da se za „srpstvo povoljno iznosi“, toliko je bio spreman da o drugima daje nepovoljno mišljenje – „on je 1884. objavio jedan spis, „Jevrejsko pitanje“, u kojem nema znanja o jevrejskoj istoriji, ali je nabijen najprimitivnijim antisemitizmom koji je u ovoj paškvili napabirčen iz onovremene bečke i budimske štampe i to trećerazredne.“11 U ovom spisu je dao „znalački“ generalni sud o Jevrejima: „Današnje stanje, današnje loše društveno uređenje godi Jevrejima, jer pod današnjim stanjem oni, ali i samo oni napreduju.“12 Jaša Tomić se otvoreno i žučno suprotstavljao Ruvarcu zbog toga što se Ruvarac čvrsto držao kritičkog metoda. Kritikujući „Istoriju srpskog naroda“, Stanoja Stanojevića, Tomić nije mogao a da na više stranica ne kritikuje Stanojevićevog učitelja – Ilariona Ruvarca, nazivajući ga „nazadnim, mrzovoljnim, bolesnim kaluđerom“. „Ruvarca je obuhvatila jedna jedina strast, da pokaže šta može kritička škola i kod Srba. I on poče da čisti. Počistio je Miloša i Marka, ali već, pardon, Marka nije mogao. Počistio je sve kosovske junake, počistio je sve one, koji su u Crnoj Gori stajali na čelu uprave do novijeg vremena… No razume se, nije lako tako bezobzirno čistiti. Za to je potrebno velike naučne nepristrasnosti. Treba se otresti sviju narodnih vekovnih zabluda i predrasuda pri kritičkom ispitivanju. Treba se ispeti na veliku visinu, na koju ne dopire prašina i smrad sa ulice, nego ćarlija čist i svež zrak nauke.“13 „Kritični metod – i ne dalje. To je jedini bog, i druge bogove osim tog jednog da ne poznaješ i da im se ne moliš.“14 Ovim patetičnim cinizmom se obara Jaša Tomić na osnovno načelo nauke – kritičnost i nepristrasnost. Tvrdio je Jaša Tomić, dalje, da „pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da ocrne, narod. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne

gradi junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu“.15 Tako Tomić odrešito tvrdi: „Mi priznajemo da u našim pesmama ima dosta uvećanog i ulepšanog, ali krupnih, sasvim izmišljenih istorijskih stvari teško da ima“. Očigledno, Jaša Tomić i sam polazi od nedokazive pretpostavke o sasvim izvesnom, nepogrešivom i tačnom „sudu naroda“. Neslaganje sa takvom „istinom“ je neslaganje sa neogrešivošću samom, potom i sa „naukom“ zasnovanoj na njoj. Bilo kakvo neslaganje ne može se smatrati istinitim.

„Borba protiv zloupotrebe autoriteta nauke u bilo koje svrhe bila je jedna od ključnih koje je Ruvarac vodio. Naročito se suprotstavljao nacionalnim mitovima i na njima zasnovanim interpretacijama prošlosti.“16

Beleške

* Vidi i: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ilarion-ruvarac

1. Šire u: Dubravka Stojanović, Srbija i demokratija 1903-1913, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2003, str. 376-420. „Ključno pitanje je bilo: koje su prepreke na putu Srbije ka demokratskom društvu. Ispostavilo se da se te prepreke nalaze u dubokim slojevima tradicionalističke i patrijarhalne političke i društvene svesti koji, uz snažno delovanje predmoderne političke kulture, sprečavaju stvaranje stabilnog demokratskog poretka.“ Isto, str. 429.

2. Ilarion Ruvarac, arhimandrit fruškogorskog manastira Grgeteteg, profesor Karlovačke bogoslovije i utemeljitelj kritičke škole u srpskoj istoriografiji.

3. Pantelija Srećković, potpredsednik Narodne skupštine, poslanik, akademik, rektor Velike škole, pirotski okružni načelnik.

4. Jaša Tomić, pisac, vojvođanski političar, jedan od radikalskih vođa. Jaša Tomić je 23. decembra 1889. (4. januara 1890. po novom kalendaru) ubio političara Mišu Dimitrijevića, zbog novinarskih polemika koje su dobile lični karakter.

5. Vidi šire u: Dimitrije Boarov, „Nepokolebljivi Ilarion Ruvarac“, Dostupno na: http://forum.krstarica.com/showthread.php/217155-Glad-za-izdajnicima.

6. Ilarion Ruvarac, „Prilog k ispitivanju srpskih junačkih pesama“, u: Ilarion Ruvarac, „Dve studentske rasprave, preštampane iz ,Sedmiceʻ, lista za nauku i zabavu za g. 1856 i 1857. i njegovim trškom, povodom naumljenog sastanka u Beču g. 1884. onih Srba i Hrvata, koji su se u godinama 1850-1854, tamo nauke radi bavili“, Novi Sad, 1884.

7. Miodrag Popović, „Vidovdan i časni krst“, XX vek, Beograd, 1998, str. 29, 30-31. i 32, 15-43. i 89-107.

8. Veselin Čajkanović, „Iz srpske religije i mitologije, 1910 – 1924“, I, Srpska književna zadruga i Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd, 1994, I, str. 97.

9. Srđan Milošević, „Kritički istoričar i društvo“, u: Grupa autora, „Snaga lične odgovornosti“, zbornik posvećen Latinki Perović, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008.

10. Jaša Tomić, „Boj na Kosovu – Seoba Srba – Crna Gora: Kritika Ruvarčeve škole“, Novi Sad, 1908, str. 35.

11. Mirko Đorđević, „Klerikalizam i antiklerikalizam u Srbiji“, Republika, Beograd, 444-445 (2009). Dostupno na: http://www.republika.co.rs/444-445/20.html.

12. Jaša Tomić, „Jevrejsko pitanje“, preštampano iz „Srpskog Kola“ za godinu 1884., treće izdanje, Dostupno na: http://srpski.narod.ru/drama.htm.

13. Jaša Tomić, „Nesavremena i savremena istorija. Ocena Stanojevićeve ,Istorije srpskog narodaʻ“, Novi Sad, 1910, str. 27.

14. Isto, str. 28.

15. Jaša Tomić, „Boj na Kosovu – Seoba Srba – Crna Gora: Kritika Ruvarčeve škole“, str. 36.

16. Srđan Milošević, Navedeno delo, str. 228.

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.