Nije baš da je bavljenje politikom uvek i svuda povezano isključivo sa istinoljubljem, ali u Srbiji je problem u tome što smo sa najmoćnije adrese u državi zasuti tvrdnjama čija neistinitost gotovo da bode oči, čak i kada su u pitanju sitnice od kojih ništa bitno ne zavisi.

foto: NIN sajt

Izgleda da se problem borbe predsednika Srbije Aleksandra Vučića protiv činjenica toliko oteo kontroli da je prevazišao okvire uobičajene sprdnje u kritički nastrojenom delu javnosti. Stigao je, naime, predlog za neobičnu akciju: „Opozicija da organizuje nagradnu igru `pošalji deset Vučićevih laži i osvoj tri stana u Beogradu`. To vam je za par stotina hiljada evra bolja kampanja nego svi spotovi i plakati, a najviše će se zagrijati upravo Vučićeva ciljna grupa“ – tvitnuo je u nedelju uveče korisnik potpisan kao „Šesta kolona“, kao da je znao da NIN upravo priprema neku vrstu top-liste predsednikovih prekrajanja realnosti slobodnim stilom, zbog kojih nikada nije pokušao da ponudi ispravku ili izvinjenje javnosti.

Nije baš da je bavljenje politikom uvek i svuda povezano isključivo sa nepokolebljivim istinoljubljem, ali u našem slučaju problem je u tome što smo sa najmoćnije adrese u državi zasuti tvrdnjama čija neistinost gotovo da bode oči – i to ne samo o krupnim pitanjima, gde je „kreativni pristup“ gotovo neophodan za čuvanje pozicije, već i o sitnicama od kojih ništa bitno ne zavisi.

Kao ona čuvena kuvana žaba iz eksperimenta, na laži smo se navikli. Ne potresaju nas više. Ali, ako malo promenimo ugao gledanja, doći ćemo do pitanja da li je ignorisanje činjenica jednako loše kao njihovo falsifikovanje? Vučić je predsednik svih nas i biće to još četiri godine. Ne bi li, zato, umesto zafrkavanja u krugu istomišljenika, bilo bolje pokušati da mu se pruži pomoć u odupiranju opasnoj navici falsifikovanja realnosti?

Jednostavno rečeno: ako se čoveku pokaže koliko je opasna pojava uzela maha – a čovek je, valjda, razuman – nije li to najbolji način da mu se pomogne da sagleda situaciju? Pa da onda počne polako da se iz nje izvlači, na sopstvenu i opštu dobrobit. Ako je uspeo da se transformiše iz radikala u evropejca, zašto ne bi bio u stanju da se izbori sa problemom na koji mu poltroni iz okruženja nikad neće skrenuti pažnju, čineći mu, tako, medveđu uslugu.

Ogroman je to posao – za šest godina vlasti Vučić je proveo ne samo sate, nego dane, verovatno i nedelje, pričajući o svemu i svačemu, bez obzira na to da li o dotičnoj pojavi zna malo, nešto ili ništa (videti, recimo, pod „čeri paradajz nastao modifikacijom gena jedne odvratne životinje i jedne biljke“). Drugim rečima, čak i sa mnogo vremenskih i ljudskih resursa, teško bi bilo proveriti sve Vučićeve tvrdnje izgovorene sa pozicija vlasti. Posegnimo, zato, za onim što već postoji: u okviru višegodišnjeg ocenjivanja izjava javnih zvaničnika po kriterijumima istinitosti, doslednosti i ispunjenja obećanja kojim se bavi portal Istinomer, Vučić se svojim nastupima izborio za ozbiljan prostor (podrazumeva se, naravno, da ni Istinomer ne proverava sve tvrdnje, već bira one koje unapred deluju „sumnjivo“).

Za ovaj broj NIN-a analizirali smo Vučićev „plasman“ u kategoriji istinitosti, gde je zabeležio neslavan rezultat: od 136 samo 10 izjava je ocenjeno kao „istina“, po devet kao „poluistina“ i „skoro istina“, četiri kao „skoro neistina“, čak 75 kao „neistina“ i 29 kao „kratke noge“. Drugim rečima ima 76,5 odsto negativnih ocena. U zavisnosti od teme, generalno gledano, vremenom bi se ocene pojedinih tvrdnji mogle menjati, ali je, u trenutku davanja ocene, tim Istinomera, za svaku kvalifikaciju, ponudio ozbiljne argumente koji tu ocenu potkrepljuju. Zbog prostornog ograničenja, odabrali smo  pedesetak karakterističnih izjava koje su u sukobu sa činjenicama i ukratko pokušali da prikažemo argumentaciju koja stoji iza negativnih ocena, a koju je, za zainteresovane, detaljno moguće izučiti na sajtu istinomer.rs.

Evo primera – kad Vučić kaže da „u Srbiji nema netolerancije i mržnje“ (14. februar 2016, Tanjug) ekipa Istinomera potrudi se da nađe podatke o nasilju nakon utakmice Srbija – Albanija iz oktobra 2014, skandiranju na drugoj utakmici, pisanju tabloida, paljenju hrvatske zastave, diskriminatornim izjavama, pa sve do podataka iz izveštaja Poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kome su i podaci iz istraživanja javnog mnjenja koji se odnose na diskriminaciju – sve ukupno, taman za ceo tekst, za šta ovde, naravno nemamo prostora.

Ili, kad Vučić izjavi da ima zemalja u EU koje nemaju zaštitnika građana, sve u sklopu tvrdnje da su „nekima mnogo ranija otvarana ta poglavlja, a pričali su nam o ombudsmanu, odnosno zaštitniku građana, a oni uopšte nemaju zaštitnika građana“ (2. 7. 2017, Sputnjik) negativna ocena praćena je ne samo informacijom da svih 28 zemalja EU imaju tu instituciju, već da postoji i posebna institucija evropskog ombudsmana, na čijem sajtu je moguće naći i detaljne informacije o zaštitnicima građana na nacionalnom nivou, a tu je i kratak istorijat razvoja te institucije u Srbiji.

Nikad niko kao ja

Za mnoge Vučićeve izjave i nije potrebna tako detaljna provera istinitosti – tako je, recimo, već postalo opšte mesto da se, čim od njega čujemo da vanrednih izbora neće biti, valja ozbiljno pripremati za prevremeno glasanje. Istinomer, međutim, podseća i na neke druge netačne tvrdnje iz predsednikove omiljene, izborne discipline – na primer, na tvrdnju od 16. marta 2014. da je lista koju je vodio ostvarila najbolji rezultat po broju glasova u istoriji višepartijskog sistema u Srbiji, više čak i od liste koju je Milošević predvodio 1990 – iako je 1,7 miliona manje od pomenutih Miloševićevih 2,3 ili 2,4 miliona koje je osvojio DOS 2000.

Nešto slično, uostalom, prošlo mu je i godinu dana ranije, kada je 2. juna 2013 tvrdio da je na lokalnim izborima u Zemunu, SNS dobivši natpolovičnu većinu glasova, ostvario „ono što u poslednje 24 godine, od kako postoji višestranačje u Srbiji, niko nije uradio“ – iako se to, zapravo, desilo više puta – od pobede DOS-a na Vračaru 1992 – doduše, na većinskom izbornom sistemu – preko pobeda opozicione koalicije 1996. i 2000. (Vračar, Skupština Beograda), pa do rezultata koalicije oko DS na Vračaru 2008, koalicije Jedinstvene Srbije i SPS u Jagodini 2012, ili rezultata grupe građana Veroljub Matić Veran u Koceljevi iste godine…

Nisam i neću

Svaka izborna pobeda SNS je, trebalo bi u to da verujemo, isključivo rezultat svesti građana o tome koliko se ta stranka žrtvuje za bolju budućnost svih. Jer: „Ja kampanju ne vodim, mi kampanju ne vodimo. Nismo ni dinar potrošili, ni tribinu nismo održali, nikuda nisam otišao da se predstavim“ – tako je, recimo glasila Vučićeva izjava za RTS od 14. februara 2016, za koju je ocena o neistinitosti potkrepljena podatkom o čuvenom spotu iz aviona, postavljenom na društvene mreže dva dana pre zvanične stranačke odluke da predsednički kandidat ne bude Tomislav Nikolić, nego tadašnji premijer Vučić. Pride, tu je i podsećanje na seriju njegovih zaklinjanja – pokazalo se lažnih – da mu „ne pada na pamet da se kandiduje“.

Ili: „Radim isto kao i ranije, samo se razlikuje, jer je drugačija građevinska sezona u zavisnosti od godišnjeg doba. Nisam nimalo vredniji nego što sam bio ranije, samo što sada ne mogu da primam (Angelu) Merkel, (Vladimira) Putina i ostale“, tvrdio je 17. 4 2016, s namerom da pokaže da ne koristi pogodnosti funkcionerske kampanje – što bi se, možda, i moglo progutati da nije bilo podataka Transparentosti Srbija o udvostručenom broju promotivnih aktivnosti.

A u februaru prošle godine, uoči predsedničkih izbora, trebalo je da poverujemo u tvrdnju da Skupština nikad ne zaseda u vreme izbora, odnosno da se to nije desilo tokom 12 godina demokratske vlasti (3.2.2017, Pink 3). Netačnost te izjave, osim podataka o održavanju sednica u vreme izbornih kampanja – raznih – dokazuje i prigodno podsećanje na govor tadašnjeg radikalskog poslanika Vučića na sednici Skupštine u vreme kampanje za predsedničke izbore 2008, objavljeno na sajtu na koji se pozivamo.

I još: „Vi dobro znate da ja nikada ne obećavam uprazno i da ja nikada ne volim pred izbore bilo kako da kupim biračku volju“ rečenica je od 21.3. 2017. koju bi iole zainteresovan posmatrač izbora u poslednjih šest godina mogao da demantuje probuđen usred noći, i bez uvida u materijal Istinomera.

Kad turisti nahrupe

A kada je već o izborima reč, među ocenjivanim izjavama ima i onih koji pokazuju da se Vučić, s pozicije predsednika Srbije, i te kako interesovao za beogradske teme, pa tako i nije čudno da je bio nosilac liste oko SNS na nedavnim gradskim izborima. „Mali“ problem je jedino što su te tvrdnje bile – neistinite: recimo, kada je 22. januara u gostovanju na TV Hepi tvrdio da je u Beogradu „tri puta više turista“ danas nego pre tri ili četiri godine, zanemario je podatke Republičkog zavoda za statistiku, prema kojima je, tokom 2013, Beograd posetilo nešto manje od 720.000 turista, sledeće godine nešto manje od 755.000, da bi lane taj broj premašio milion. Drugim rečima – trend rasta postoji, ali ni približno onakav kao u predsednikovim propagandnim tvrdnjama (za četiri godine uvećanje 1,43 a ne tri puta).

Dobronameran pristup  možda bi podrazumevao ostavljanje prostora da se predsednikova tvrdnja obistini naknadno, sve zahvaljujući atraktivnosti svetskog rekordera u ceni, čuvene jelke od 83.000 evra. Nevolja je što se i s tim u vezi, braneći način na koji su gradske vlasti kupile veliki plastični novogodišnji ukras, predsednik „slupao“ tvrdnjom o postojanju više ponuda od kojih je odabrana najbolja: i nakon njegovog mahanja papirima koji, navodno, to dokazuju, portal Pištaljka je, uz intervenciju poverenika za informacije od javnog značaja, od beogradskog Sekretarijata za poslove odbrane, vanrednih situacija, komunikacija i koordinaciju odnosa sa građanima, dobio zapisnik sa otvaranja ponuda za kupovinu jelke – u kome se kao jedini ponuđač navodi stalni partner naprednjačkih vlasti, kompanija Kip lajt.

Svedočenje o svedocima

Bilo je, uostalom, lako pretpostaviti da je građanima sada moguće servirati bilo kakvu priču čiji je cilj da se sakrije neprijatna informacija o razbacivanju njihovog novca – kad je već onako uspešno zatrpana priča o nasilju i ukidanju države u akciji „Savamala“, s tim što je Vučić u tom zatrpavanju imao istaknutu ulogu. Recimo, tako što je 29. maja 2016. na Pinku tvrdio da je „priča o fantomkama izmišljena“ te da u noćnom rušenju dela grada nije učestvovalo 30, već njih „9 ili10 ili11“. Postoji, međutim, više svedočenja kako su izgledale osobe („uniformisana lica pod fantomkama“) koje su u noći između 24. i 25. aprila te godine učestvovale u rušenju objekata u Hercegovačkoj, objavljenih i u medijima, a u izveštajima poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića i (tadašnjeg) ombudsmana Saše Jankovića govori se o „oko 30“, odnosno „više desetina“ počinilaca.

U istom TV nastupu        Vučić je tvrdio i da niko u Hercegovačkoj nije bio vezan i da ni jedan od 11 ispitivanih svedoka to nije tvrdio – iako je postojala izjava čuvara objekta Slobodana Tanaskovića da je bio vezan (Tanasković je ubrzo potom preminuo na VMA). Da je bilo vezivanja moglo se zaključiti i iz transkripta razgovora u policiji, objavljenog u izveštaju zaštitnika građana („Jel` još vezan“, pita u tom razgovoru „šef“, a dežurna službenica odgovara „vezan je, vezan je, da“). I posle svega, međutim, Vučić je, izgleda u miru sam sa sobom i svojim tvrdnjama o Savamali. To proizlazi iz izjave od 14. februara 2017, kada na RTS-u kaže – „Kao što vi vidite, ja sam izašao sa istinom prvi dan onoliko koliko je to bilo do nas“ – iako je bilo potrebno više od mesec i po dana snažnog pritiska javnosti (protesti) da bi tadašnji premijer došao do tvrdnje o odgovornosti gradske vlasti. Pokazalo se, međutim, da ni to njegovo otkriće, ni potonja ispovest bivše supruge Siniše Malog, Marije Mali, kako joj je bivši muž rekao da je lično naredio rušenje u Hercegovačkoj, nisu bile najava utvrđivanja odgovornosti za kriminalne aktivnosti u Savamali.

Suze su OK…

Naravno da naprednjačku vlast ne bi trebalo vezivati samo za rušenje – naročito s obzirom na onoliko hvalisanje građevinskim poduhvatima koje često služi da „poklopi“ pitanja o problematičnim aspektima tih gradnji. Pa tako, recimo, kad Vučić 26. januara 2016, prilikom obeležavanja završetka prve faze radova na železničkoj stanici Prokop kaže da je u tom poslu sve „čisto kao suza“, u senci te izjave i pratećih ocena o „,mrziteljima“ koji govore drugačije, ostane odluka Upravnog suda iz juna 2015. prema kojoj je, u postupku javne nabavke za radove, gde je izabrana grupa izvođača na čelu sa Energoprojektom – prekršen Zakon.

Nije, međutim, problem samo u sumnjivim odlukama, već i u činjenici da pravih poteza, zapravo i nema, što je ekipu Istinomera koja je dva puta proveravala Vučićevu priču o početku radova na pruzi Stara Pazova – Novi Sad, podsetilo na čuveni film o večnom ponavljanju istog – Dan mrmota. Prvu „testiranu“ tvrdnju o početku radova Vučić je izneo 13.4. 2016, zbog čega su „fakt-čekeri“lično putovali prugom do Novog Sada, razgovarali sa zaposlenima u Železnicama, pa čak i dobili zvaničan odgovor Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da prva faza radova počinje nekoliko meseci kasnije – na jesen. Godinu dana kasnije, 23. marta 2017, ista priča: opet izbori, opet Vučić na RTV govori o započetim radovima, opet zvanični odgovor nadležnog ministarstva o početku radova nekoliko meseci kasnije, odnosno na leto…

…a triput je triput

A kad čovek vidi nepostojeće radove, onda je logično da mu zgrada poznata kao „monoblok“, čijom je izgradnjom, pre mnogo godina, započeta izgradnja Kliničkog centra Niš, izgleda kao livada. Upravo to – „pre samo tri godine, kada sam ovde bio, čini mi se baš u ovo vreme, ovde je bila livada i ništa više, a sad 44.000 kvadrata“ – rekao je Vučić, između ostalog, 28. 7. 2017. ispred zgrade novog kliničkog centra, obećavši da će prvi pacijenti biti primljeni pre kraja godine, mada je ranije govorio o martu 2017. Pričom o nicanju na praznoj livadi, međutim, tada je prikrio probleme sa probijanjem rokova, ali i nezakonitostima prilikom nabavke opreme.

A možda je sve to zbog pogrešne dioptrije: „Nemamo nerede i nemire na stadionima“, tvrdio je Vučić 19.11.2016, pa je ekipi Istinomera pripao dosta lak zadatak da obrazloži ocenu o netačnosti izjave tadašnjeg premijera. A nije bilo mnogo teško ni pronaći činjenice koje dokazuju neistinitost jedne druge njegove „sportske“ tvrdnje, od 1. avgusta 2016,  prema kojoj su našim sportistima namenjene „ubedljivo najveće naknade za osvojene medalje (na Olimpijadi u Riju) u celom regionu“ . Pokazalo se da samo tri zemlje u najbližem okruženju, Bugarska, Rumunija i Mađarska, daju do tri puta više novca od Srbije, dok u ostatku Evrope, osim Italije, ima i te kako zemalja koje izdvajaju više sredstava od Srbije. Vučić je bio u pravu samo kad je rekao da su nagrade koje je planirala Srbija bile veće od onih u Hrvatskoj i SAD.

Danke Deutchland

A ako ćemo da se merimo: „Ekspoze Angele Merkel je bio u papiru dvostruko duži nego moj. Toliko o diktaturi, da ovim stručnjacima nesrećnim, koji ništa ne znaju i ne čitaju, objasnim. Dakle, 125 strana, a vi ste dobili 68“, tvrdio je 11. 8. 2016 i još precizirao da je iznošenje tog ekspozea trajalo dva i po sata, za šta je dobila aplauz od 15 minuta. Nevolja je, međutim, što, prema informaciji Istinomera, nemačka kancelarka nikakav ekspoze nije imala kada je, pred kraj 2013, po treći put izabrana na tu funkciju – jer to inače nije praksa. Prema rečima novinara Tagescajtunga Rudigera Rosiga, Merkel je nakon formiranja vlade imala govor od oko sat vremena, a to je i mera njenih najdužih govora sa partijskih sastanaka.

Posebno divljenje prema sadašnjoj kancelarki i posebne veze sa bivšim kancelarom, nalažu i poseban odnos prema Nemačkoj, pa tako dolazimo i do tvrdnje da Nemačka nije bombardovala Srbiju 1999: „To mi pričaju oni koji hoće da kažu da je (Šreder) učestvovao u bombardovanju, iako nisu tada oni (Nemačka) učestvovali, ali su podržali“, objašnjavao je Vučić u Ćirilici 10. aprila prošle godine, a sve povodom parole „Vučiću-Šrederu“ sa „protesta protiv diktature“ koji su u to vreme održavani širom Srbije.

Vučićeve tvrdnje da nemački avioni nisu aktivno učestvovali u NATO bombardovanju Srbije, demantovao je, međutim, sam Šreder u svojim memoarima, o čemu je pisao i nemački Špigl od 25. oktobra 2006. A u knjizi „Agresija NATO“ generala Spasoja Smiljanića iz 2009, navodi se da su nemački avioni izvršili ukupno 320 borbenih letova, od čega 18 za izviđanje objekata na zemlji i iz vazduha i 302 za neutralisanje izvora radarskog zračenja.

Nisam nikad

Revizija istorije tu se ne završava. „Iz mojih usta niste čuli nikada za tu granicu (Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica). Nikada!“ Tako glasi Vučićeva zvanična verzija ustanovljena odmah nakon transformacije u naprednjaka iz 2008 – a demantuje ga snimak od 23.1.2000, gde se jasno čuje sledeća njegova tvrdnja: „Mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to jesu i taj Karlobag i Ogulin i Karlovac i Virovitica, i sve te srpske zemlje“.

Iz iste serije je i tvrdnja da u Glini 1995. nije pominjao Veliku Srbiju (13.2.2018) čiju besmislenost dokazuje snimak napravljen 20. marta 1995. („Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi i tu odstupanja biti neće“).

Pa onda – tvrdnja da, tokom srpsko-hrvatskog prepucavanja o vojnom naoružanju iz 2015. nikad nije komentarisao naoružavanje suseda, izrečena 18. 9. 2016, neistinitom je proglašena uz navođenje pet takvih komentara u pet različitih prilika.

Tvrdnju „nisam nikad“ čuli smo i u vezi sa političkim ocem, Vojislavom Šešeljem – 18. 12.2014 uveravao nas je da o njemu niti hoće, niti može, niti želi da govori bilo šta loše, jer time bi o sebi loše govorio. A tog istog Šešelja u vreme razlaza nazivao je „običnim lažovom“, „monstrumom iz Haga“ i „malim mišem“.

Mirno spavajte…

Jedna od netačnih teza koju je više puta pokušao da proturi odnosi se na bezbednost: 17. decembra 2017. je nekako izračunao da je „prošle godine bilo četiri puta manje ubistava nego 2003, a 2003. ih je bilo više nego 1995, a vi pričate o povratku u devedesete, umesto da pričate o povratku u dvehiljadite.“ Potom je, 16. 1. ove godine naveo da je u dvehiljaditim bilo trostruko više ubistava nego devedesetih i opet – „u  periodu od 2001-2003 smo imali više ubistava nego od 1990. do 1995“.

Detaljni zvanični podaci nalaze se ne sajtu Istinomera, a ovde samo kratko – 310 ubistava iz 1995. nikako ne može biti manje od 178 iz 2003, šta god Vučić tvrdio. Kao što će onih 1.552 ubistva iz perioda od 1990. do 1995 uvek biti skoro tri puta više od 560 zabeleženih od 2001. do 2003.

Slatko je jesti nudle u bezbednoj zemlji, a otvaranje fabrike nudli 5. oktobra prošle godine bilo je, zbog nečeg običnim smrtnicima nerazumljivog, idealna prilika za lansiranje neutemeljene verzije o kupovini ruskih MiG-ova i stanju u vojsci: Vučić je tvrdio da, kada je, u leto 2012. došao na mesto ministra odbrane, Srbija nije imala nijedan MiG-29, da bi se odmah ispravio rekavši da su postojala dva takva aviona, ali „van resursa“, te da će, kad svih šest ruskih aviona budu u stanju da lete – Srbija imati deset operabilnih aviona MiG-29, što je, „u poređenju s regionom, ubedljivo najznačajniji broj“.

Prema detaljno opisanom istraživanju Istinomera, u leto 2012, Srbija je imala četiri MiG-a (od kojih je moguće da je jedan bio prizemljen) a kad bi se ostvarila najava o „deset operativnih aviona“, to ne bi bilo dovoljno za tvrdnju o „ubedljivo najznačajnijoj“ floti u regionu s obzirom, recimo, na činjenicu da (prema stanju iz tog trenutka) Hrvatska ima 12 MiG-ova, Mađarska 14 aviona Gripen, Rumunija 12 aviona F-16 i oko 20 MiG-ova, Bugarska 15 MiG-ova i 14 aviona Su-25…

Putin je naš!

Ruski predsednik je još veći razlog za hvalisanje od ruskih aviona: 19.2.2018. Vučić je tvrdio da su naprednjaci „prvi doveli Putina u Srbiju“ iako, za one sa slabim sećanjem, postoje fotografije Putina u poseti predsedniku Borisu Tadiću i premijeru Mirku Cvetkoviću marta 2011 – kada se, u Skupštini Srbije, između ostalih šefova poslaničkih grupa, sreo i sa Tomislavom Nikolićem, tadašnjim liderom SNS. Ali ni to nije bila prva Putinova poseta, jer je u Beogradu bio i polovinom juna 2001, kada mu je domaćin bio tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica.

A kad već ima problem da se seti posete obožavanog Putina, nije nikakvo čudo da je, seleći se s funkcije na funkciju, pobrkao nadležnosti: „Kontrolisaću vladu, to je ustavni posao predsednika, ali ću joj i pomagati kad je teško“, obećao je 6. 3.2017 – iako se kontrola vlade nigde ne pominje među osam Ustavom preciziranih nadležnosti predsednika Srbije.

Ali zato je, kao premijer, imao nadležnost da Skupštini predloži smenu ministra, što je i uradio u slučaju Bratislava Gašića, tražeći u februaru 2016. njegovu smenu sa mesta ministra odbrane. Nejasno je, zato, zašto je 26.9.2017. na RTS-u neistinito opisao epilog slučaja uvrede novinarke: „Gospodin Gašić je podneo ostavku zato što sam ga ja molio i zato što je, uveren sam, razumeo koliki je bio značaj tog prestupa. Niko drugi nije podneo tu ostavku, iako su mnogo gore gadosti ženama izgovarali“.

Divnog li života…

Paradoksalno, jer je reč o konkretnim ciframa, ali razumljivo, jer je reč o oblasti za koju nije dovoljno površno praćenje, ekonomija je najzahvalnija oblast za lansiranje netačnih tvrdnji koje dobro zvuče. Za ove potrebe odabrali smo ih dvadesetak, a sve ocene o neistinitosti su, za zainteresovane, detaljno obrazložene na sajtu Istinomera, za šta ovde nemamo prostora.

Pa tako, kad kaže da su u Srbiji porezi najniži i da je samo u još jednoj zemlji u regionu isti PDV (2.1.2015) Vučić zaobiđe činjenicu da je, u tom trenutku, u tri zemlje stopa PDV-a manja nego kod nas (BiH 17, Makedonija 18, Crna Gora 19) dok Albanija i Bugarska imaju istu stopu kao mi – 20 odsto.

A kad se pohvali rečima  „otvorio sam 55 fabrika, nijednu nisam zatvorio“ (6.3.2017) Vučić zanemari podatke da je, tokom premijerskog mandata, od 1. januara 2014. do kraja 2016. potpisan 41 ugovor sa stranim investitorima koje smo subvencionisali sa nešto manje od 200 miliona evra i da je, prema podacima APR, od tog broja u posmatranom periodu registrovano 20 novih fabrika, što znači da su preostale subvencije dodeljene ranije otvorenim firmama.

Tvrdnja od 27.10.2015. da je stiglo konačno priznanje za naše reforme, jer je Srbija sa 91. došla na 59. mesto na Duing biznis listi Svetske banke, bila je, izgleda, posledica premijerovog zaboravljanja činjenice da je u tom trenutku bila  promenjena metodologija koju koristi Svetska banka, pa je kad se prošireni indikatori uzmu u obzir, ispadalo da je, umesto za 32, naša zemlja tada bila skočila za 9 mesta – sa 68. na 59. Premijer je do mera po svom ukusu došao tako što je uporedio poziciju Srbije iz prethodne godine, kada je korišćena stara metodologija, sa pozicijom u tada tekućoj godini, koja je merena po novoj metodologiji. A to, naravno, nikako ne može biti uporedivo.

Istu temu je  4.12.2017. dodatno „začinio“ tvrdnjom da za vreme prošle vlasti Srbija nije ni bila na Duing biznis listi – iako je sa samo dva klika kompjuterskim mišem moguće videti da je prva takva lista napravljena 2003. i da se na njoj nalazila tadašnja zajednička država Srbija i Crna Gora, te da se, kako god se zvala, država sa Beogradom kao glavnim gradom, nalazila na svakoj narednoj listi Svetske banke.

Poziv na večeru

„Pokažite mi zemlju u svetu koja je za samo dve godine uspela da spusti budžetski deficit sa osam odsto na manje od dva odsto BDP-a. Ko mi takvu zemlju pokaže, vodim ga na večeru“, izazivao je Vučić 28.7.2016. Tim Istinomera ponišanio je, analizirajući situaciju samo u Evropi, na dve zemlje (Kipar i Portugalija), ali se nije pohvalio nikakvom večerom.

A u redovnom gostovanju u Ćirilici 4.9.2017. spakovao je dve međusobno suprotstavljene tvrdnje u istu rečenicu: „Prošle godine na zapadnom Balkanu samo je jedna zemlja bila ista kao mi, mi smo bili najbolji čak i po tom pokazatelju (privrednom rastu)“. Ali se ispostavilo da niti je Srbija bila najbolja po rastu BDP-a, niti je prvo mesto delila sa još jednom zemljom zapadnog Balkana (pet zemalja i jedna teritorija, po Vučićevoj definiciji). Veći rast BDP-a od Srbije (2,78 odsto) zabeležili su te godine Albanija (3,4 odsto) i Kosovo (3,6 odsto).

Netačnom se pokazala i „dobra vest“ od 23. 10.2017, kada je Vučić tvrdio da je u prethodnoj godini Srbija imala veće strane direktne investicije nego sve ostale zemlje i teritorije zapadnog Balkana zajedno. A zapravo, srpskih skoro 1,9 milijardi evra manje je od 2,2 milijarde, koliko iznosi zbir stranih direktnih investicija u BiH, Crnoj Gori, Albaniji, Kosovu i Makedoniji. Ocena o netačnosti na sajtu je potkrepljena i korišćenjem druge metodologije merenja.

„Srbija je pre tri godine bila pred bankrotom, a danas ima suficit u budžetu, rast ekonomije znatno veći od evropskog proseka i Srbija je pokazala da ume da pobeđuje. I to ne samo u košarci i vaterpolu, već i u ekonomiji i politici“, glasi Vučićeva tvrdnja iz autorskog teksta u Blicu od 24.7.2017, zbog koje bi svakom građaninu srce zaigralo – kada bi bila tačna. A nije.

Sve što raste i treba da raste

Na zaključak o nezadrživom rastu trebalo bi da navede i tvrdnja od 28.7.2017, prema kojoj je tri godine ranije prosečna plata u Srbiji bila 356 evra – iako podaci Republičkog zavoda za statistiku navode cifru od 44.883 dinara ili 386,5 evra. A to nije jedina netačna tvrdnja o platama, jednoj od omiljenih propagandnih tema, o čijoj zloupotrebi je i NIN više puta pisao – kao i o mnogim drugim ovde navedenim netačnim zaklinjanjima, među njima i o još jednoj omiljenoj Vučićevoj temi – smanjenju nezaposlenosti.

Komplikovana je priča o metodologiji merenja, ali podaci pokazuju da je, recimo tvrdnja od 22.3.2017, prema kojoj je, u odnosu na 1990, „ovo (danas) prvi put manja nezaposlenost“ – neistinita. Kao što je neistinita i izjava od  27.10.2016, da nezaposlene brojimo na isti način kao 2012.

Još je bogatiji dokazni materijal kojim se argumentuje ocena da je neistinita Vučićeva tvrdnja o očuvanju privrede, od 23.3. 2017: „I to u najteže vreme (devedesetih godina) uz užasan život, koji je posle toga promenjen u značajno bolji život, uspeli smo da sačuvamo osnove naše industrijske i poljoprivredne proizvodnje, srž i suštinu naše privrede, koja je suštinski rasturena i opljačkana od 2000. do 2007. godine, a zatim katastrofalnim merama Srbija dovedena do potpune ivice bankrota, od 2008. do 2012.“ Ali za neophodnu opsežnu analizu, kojom se demantuje još jedan od segmenata aktuelne revizije istorije, ovde nema ni približno dovoljno prostora.

Slično važi i za još jednu epizodu iz beskonačne serije obračuna s „njima“, onu od 10.4.2017, kada je, preko omiljene TV Hepi, tvrdio: „Mi skoro ništa nismo privatizovali. Vi ste sve privatizovali i opljačkali. Ja idem u Gošu u Smederevsku Palanku da pomognem i da lečim one ljude kojima ste uništili život“. A prema zvaničnim podacima, Vlada na čelu s Vučićem je avgusta 2014. donela novi zakon o privatizaciji s namerom da ubrza proces, nakon čega je, do prošlog proleća kada je tadašnji premijer „analizirao situaciju“, prodala šezdesetak kompanija.

Opet oni…

U cilju pripreme terena za davanje koncesije na Aerodrom, Vučić je, 6.1.2018, tvrdio da je za vreme bivše vlasti profit tog preduzeća bio 130.000 evra – iako je to, zapravo, podatak iz 2013, kada je na vlasti bila koalicija naprednjaka i socijalista.

Uprkos činjenicama, Vučić je pokušavao da nas uveri i da njegova vlada nije davala subvencije od 10.000 evra („Mi smo dali ni u jednom, ili u jednom, u svim ostalim slučajevima je to bilo ranije“ – 10.8.2016). Tu verziju, međutim, demantuje bar sedam slučajeva zabeleženih od 2014. do leta 2016. Netačnom se, takođe, pokazala njegova tvrdnja od 18.10.2016, da su subvencije Juri vraćene kroz poreze i doprinose za samo godinu dana poslovanja.

I bez istraživačkog tima, lako je ustanoviti neistinitost izjave od 30.1.2015. prema kojoj samo EPS ima partijskog direktora, ali zato nije baš sasvim uzaludan onaj trud istraživača Istinomera utrošen da se pokaže neutemeljenost izjave od 24.8.2015, prema kojoj se „kod nas zna gde se svaki dinar nalazi, kako se troši“ a javne finansije su nam uređene kao u veoma razvijenim zapadnoevropskim zemljama.

Ekonomisti su razložno objasnili i zašto je neistinitom ocenjena izjava od 20.3.2016, kojom je kao lek za srpsku boljku Vučić preporučio spor rast poput onog na kome je zasnovana stabilnost nemačkih i japanskih kompanija. I zašto je isto tako ocenjena tvrdnja od 12.9.2016, kojom je obrazloženo uvođenje nagradne igre „uzmi račun“ – da su u Slovačkoj od slične poreske lutrije prikupili pola milijarde evra.

Kao prigodnu za kraj ovog dela priče o udaljenosti Vučićevog bujičnog toka misli od repera realnosti, izabrali smo izjave od 2. jula 2017. koje se odnose na navodni napredak u populacionim pokazateljima. I to ne zato što su istraživači u samo 100 sekundi intervjua Sputnjiku našli čak četiri tvrdnje čiju su neistinitost lako dokazali, već zato što je to učinio i sam Vučić, nedavnom promocijom nove populacione politike.

Vera Didanović

LEAVE A REPLY

Vaš komentar
Unesite Vaše ime ovde

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.